Odlučujući momenat u usmenoj istoriji mog plivačkog tima je danas poznat kao “incident”. Nije imao nikakve veze sa plivanjem. Zato je imao veze sa gorkim muškim ponosom na svoja uverenja koji u velikoj meri definiše modernu necivilizovanu eru.
“Incident” koji se desio pre nekoliko godina započeo je onda kada me je moj brat blizanac u mejlu obavestio o izboru za najgnusniju reč Američkog društva za dijalekat. Odmah ću reći da je ta reč bila tada, a i sada je, veoma odbojna velikom broju ljudi – odbojna u toj meri da neću napraviti istu grešku i ponoviti je ovde.
Ali ne krije se moć ove reči samo u njenoj odvratnosti. Reč je imala ideološke i moralne implikacije jer je bila povezana i sa jednim bivšim republikanskim senatorom. Za neke ona je predstavljala brilijantnu satiru, a za druge uvredljivo svetogrđe – i bila je pravi test u kulturološkim ratovima.
Nakon što sam pomenuti mejl prosledio celom svom plivačkom timu, reakcije su bile brze i predvidljive. Saigrači koji su naginjali ka mojim ubeđenima su mejl smatrali crnim humorom. Oni koji su bili suprotnog mišljenja bili su besni, a naročito moj nekadašnji prijatelj a sada veliki neprijatelj. Zvaćemo ga Malkolm.
“Zašto”, pitao me je Malkolm pre nego što je besno napustio tim i vratio klupsku člansku kartu, “moraš da ismejavaš moja uverenja?”
Zato što su tvoja uverenja glupa, i zato što si izmanipulisan od strane majstora koji bi bili u stanju da te pretvore u pravog dobrog nacistu ukoliko te ja ne prizovem pameti.
Sve sam mu to i rekao, samo sa malo više takta. “To je tačno ono što ja mislim”, rekao je, “o tebi.” Tokom nekoliko sledećih nedelja, još trojica – svi moji nekadašnji prijatelji – takođe su napustili tim.
Besan pol
Nažalost, muškarci poput mene i Malkolma više predstavljaju pravilo nego izuzetak ovih dana. Naći ćete nas kako vičemo jedni na druge preko državnih granica i ograda, kako širimo naš moralni bes i preko vazdušnih talasa i za stolom na Dan zahvalnosti, i kako namećemo naša uverenja svima onima koji nas još nisu izbrisali sa liste fejsbuk prijatelja.
Izgleda da ljudska glupost ne zna za granice.
“Pa, ne toliko ljudska koliko muška”, kaže dr Rouz Mekdermont, evolucioni psiholog i profesor političkih nauka na Univerzitetu Braun. “Dovedite grupu momaka u muzej i polovini njih recite ‘Ej, sviđa vam se Kandinski’ a drugoj polovini ‘Kle je dobar’, i deset minuta kasnije moći ćete da prisustvujete svađi. Uopšte neće biti važno to što niko od njih nije nikada čuo ni za Kandinskog ni za Klea. Formiranje koalicija je instinktivni deo muške psihologije.”
Mekdermontova objašnjava da, čim su linije borbe označene, članovi grupe automatski postaju ubeđeni u ispravnost svojih uverenja – i u moralnu neispravnost druge strane. Što neka tema ima veći emocionalni naboj – kao na primer kontrola oružja ili abortus – to postaje teže da se sagleda bilo kakva vrednost u pogledu suprotstavljene strane.
Ispada da ovo slepilo nije slučajno.
“Svi mi mislimo da smo u pravu”, kaže dr Džonatan Hajdt, psiholog i istraživač evolucione psihologije morala na Univerzitetu Virdžinija. “Evolucija je stvorila naše umove takvima da žele da se ujedine u timove, okrenu protiv drugih timova i zaslepe ih istinom.”
Brojčana snaga
Da bismo razumeli zbog čega se tako često ponašamo manje kao homo sapiens (racionalni čovek) a više kao homo iratus (besan čovek), potrebno je da razmislimo o tome odakle su moderni ljudi došli – i koliki su prtljag doneli sa sobom.
Evolucioni biolozi smatraju da je ta prirodna selekcija nama ostavljena zbog gena naših predaka, njihovih moždanih procesa i hormonalnih sistema kako bi nam pomogla da izvedemo veoma komplikovane poteze. Sa jedne strane, visoka društvena i međuzavisna priroda vrste nagrađuje ljude koji nesebično ulaze u uske saveze sa drugima. Ovo nam omogućava da kolektivno postignemo ono što individualno ne bismo mogli – od lova na sisare do ratovanja.
“U istoriji naše evolucije”, kaže Mekdermontova, “pre nego što se pojavilo vatreno oružje i izjednačilo moć, verovatnoća da pobedite neku drugu grupu zavisila je u velikoj meri od brojnosti vaše grupe i toga koliko ste u stanju da pazite jedni na druge. Često su zbog ovoga muškarci veoma, veoma solidarni. Vole velike grupe i verovatno doživljavaju jaku hormonsku reakciju kada su u blizini muškaraca istomišljenika, koju jednostavno ne dobijaju kada su sa ženama.”
Ali “svi za jednog, jedan za sve” stav ima svoje granice. Razlog za razvoj naših instikata za saradnju je nekad i čista sebična ambicija. Stvaranje tima koji pobeđuje može biti neophodno za preživljavanje, ali svako od nas je takođe željan beneficija koje prate najbolje igrače tima.
“Sa tačke gledišta evolucije, dokaz je jasan”, kaže Mekdermontova. “Viši status kod muškarca vodi do većeg reproduktivnog uspeha – ili, modernim jezikom rečeno – više seksa. Svi ćemo mi umreti, ali geni su možda večni. Ako možete da prenesete svoje gene na sledeću generaciju, to je ono što je bitno. Vi to ne znate, ali vaši geni znaju.”
U potrazi za ženama
Tokom mojih čestih besnih epizoda sa Malkolmom, smatrao sam da nas žene u našem okruženju obojicu smatraju idiotima. Ali zbog čega, onda, nisu odlazile kada su naše svađe bile na vrhuncu? Smatrao sam da su samo zabadale nos i uživale u predstavi.
Ali, možda tu postoji i nešto više, tvrdi studija iz 2010. objavljena u časopisu Evolution and Human Behavior. Tokom godina socijalni psiholozi su pokušali da identifikuju osobine koje žene i muškarci traže u svojim idealnim partnerima. Dugo su bili saglasni u tome da oba pola traže dve osobine – dobrotu i pouzdanost – pre svih ostalih. Ali istraživači sa Univerziteta Kalifornija u Santa Barbari odlučili su da podignu ovo pitanje na sledeći nivo. Dobrota i pouzdanost prema kome?
Kada je ženama postavljeno ovo dodatno pitanje pokazale su jasnu želju da njihovi partneri budu dobri prema njima, njihovim prijateljima i porodici. Ali, što se tiče ljudi izvan ove grupe, preferirale su muškarce koji su razumeli da dobrota ostaje kod kuće: to jest one koji su dominirali nad drugim muškarcima umesto da ih tretiraju sa poštovanjem.
A na koji način je najbolje pokazati ovu dominantnost? Kod mnogih vrsta sisara, tokom sezone parenja muškarci će se boriti za prednost pokazivanjem agresije. Ponekad ovo može dovesti do borbe, ali mnogo češće, rivali rešavaju svoje probleme ratobornim “zamenama” borbi koje ostavljaju poraženog nepovređenim.
Neću lagati: često, tokom mojih svađi sa Malkolmom, kada bi bes sveo našu dikciju na neartikulisane uzvike, osećao sam se kao jelen koji je spreman da ukrsti rogove sa protivnikom. Nije bilo toliko važno ono što smo govorili, već kako smo to govorili; značenje naših reči bilo je zaglušeno jačinom i razjarenošću.
Besni ljudi
Naravno, čak se i najblaži čovek može pretvoriti u pobesnelog Halka. “Talas besa daje turbo snagu njegovom glasu i njegovoj pojavi”, kaže dr Majkl Potegar, neuropsiholog sa Univerziteta Minesota. “Ne postoji sumnja”, dodaje on, “da oni koji osećaju bes i oni koji ih posmatraju daju moć i kontrolu onome koji je besan.”
Psiholozi su klasifikovali bes u jednu od “negativnih” emocija – bliže strahu i tuzi nego zadovoljstvu i nadi. Ali u jednom od poglavlja knjige, istraživači sa Harvarda, Stenforda i Karnegi Melona izneli su stav da bes može biti zavodljiv i da može pružiti zadovoljstvo. On energizuje i motiviše na akciju, podstiče optimizam da su veće šanse da se postigne cilj i čini se da zahvata i neke regije mozga koje su povezane sa osećanjem sreće. Moguće je, pretpostavljaju istraživači, da “snažno zadovoljavajuće uzbuđenje povezano sa besom” može imati isti efekat na pojedine ljude neke vrste droge.
Bes, naravno ima i svoje loše strane – povišen rizik od srčanih oboljenja, donošenje iracionalnih odluka koje ne možemo uvek poništiti. Ovo je posebno tačno u današnje vreme kada su drvlje i kamenje zamenili puške i nuklearno oružje. “Ali ’vruća glava’ je zastrašujuća i povećava šanse svakog besnog čoveka da dobije ono što želi u određenoj situaciji. To se isplati”, kaže Potegal.
Moral je timski sport
Čak iako imamo pojedinačne aspiracije da napredujemo u sopstvenom čoporu, delimo i još jednu ambiciju: da učinimo naš čopor dovoljno jakim kako bi mogao da se suprotstavi onima koji žele da nam učine zlo. Ono što je, prema evolucionim biolozima korisno za oba cilja je moralni bes – gorivo koje pokreće mnogo muških svađa.
Dr Daniel Fesler, direktor centra za ponašanje, evoluciju i kulturu na Univerzitetu UCLA kaže da je moralni bes oblik besa svojstven ljudskim bićima. Za razliku od jednostavnog besa koji nastaje jer nas je neko lično uvredio, moralni bes je usmeren ka onima čije loše ponašanje ne utiče direktno na nas. “Jednostavan bes je, na primer, kada se naljutite na kretena koji vas je čuknuo na parkingu i pobegao”, objašnjava Fesler. “Moralni bes je ono što osećate kada vidite osobu koja nije hendikepirana kako parkira na mesto za hendikepirane.”
Prirodna selekcija favorizuje ovu emociju, smatra on, jer tako snažno i efektno postiže dve ključne funkcije. Kao prvo, daje javnu osudu onima koji krše norme u okviru grupe – od grebatora do kriminalaca – i govori im da njihovo sebično ponašanje neće biti tolerisano. I drugo, razvija reputaciju osobe koja moralno osuđuje druge, i koja javno iskazuje volju da sudi lošim momcima, praveći ličnu žrtvu za javno dobro. U ovom slučaju to nije nepotrebno. U mnogo slučajeva, to je čitava poenta.
Ali, kako je veličina grupe rasla, od malih plemena naših predaka do velikih nacionalnih država modernog doba, ne slažu se svi u pogledu toga ko su ti koji krše pravila. Ilegalni imigranti ili prevaranti? Berzanski predatori ili bumbari koji izbegavaju plaćanje poreza? Svi ideološki ekstremi imaju i žrtvene jarce i heroje. I što politika postaje više polarizovana, sve više dobri momci jedne strane postaju zločinci one druge – i obrnuto. “Moral je”, kaže Hajdt, “u suštini timski sport. Kada ga gledate iz te perspektive razni politički argumenti koji su tako zamarajući odjednom imaju više smisla.”
Gde žive uverenja?
Socijalni psiholozi su istraživali “stanje uverenja” u raznim slučajevima, nadajući se da će bolje razumeti snage koje su jače od našeg racionalnog suda i koje nam olakšavaju da verujemo u ono u šta želimo da verujemo. Ali, do skoro, niko nije pogledao gde u nama žive naša uverenja – i koja sila ih pokreće.
“Želeli smo da istražimo način na koji naš mozak obrađuje verovanje, nevericu i nesigurnost”, kaže dr Samir Šet, istraživač na Medicinskom fakultetu na Harvardu i koautor istraživanja o “verovanju mozga” iz 2008. koje je objavljeno u časopisu Annals of Neurology. Tako su dr Šet i njegove kolege uz pomoć magnetne rezonance istražili mozgove volontera koji su čitali seriju kratkih izjava. Svaka od izjava je stvorena tako da bude tačna, netačna ili neodređena. Istraživači su se postarali da uključe izjave koje su izazivale emocije kao na primer “Loše je uživati u tuđoj patnji” i “Deca ne bi trebalo da imaju ikakva prava dok ne budu mogla da glasaju.”
“Kada smo suočeni sa stavom koji se kosi sa našim”, kaže dr Šet, “to je skoro kao da nam on izaziva unutrašnji osećaj bola i neprijatnosti. Na primer, kada neko ima snažna politička ili religijska uverenja, ukoliko čuje nešto što se sa njima kosi, njegov mozak to interpretira kao neukusno, neprijatno ili čak mučno.”
Hajdt, jedan od vodećih istraživača neprijatnosti, otkrio je da su konzervativci malo osetljiviji od liberala – ali da je mnogo verovatnije da će oni svoju neprijatnost dovesti u moralnu dimenziju. Na primer, liberalni heteroseksualci često smatraju da je prizor dva muškarca kako se ljube neprijatan. Međutim, Hajdt objašnjava, oni će najčešće zaključiti da je to samo njihov problem. Sa druge strane, kada konzervativci – a naročito oni religiozni – iskuse neprijatnost, smatraju ga pravim vodičem za dobro i loše.
Liberali, sa druge strane, imaju sopstvenu anomaliju: genetsku tendenciju ka ponašanju kojim će težiti otkrivanju novog. Studija koju su objavili istraživači Univerziteta Kalifornija u San Dijegu i Univerziteta Harvard u časopisu Journal of Politics u oktobru 2010. godine otkrila je postojanje gena DRD4, koji je populrna štampa odmah pojednostavljeno nazvala “liberalni gen”.
“Od osnovnih tipova ličnosti”, kaže Hajdt, “mogu se stvoriti manje i umerene varijacije koje se najčešće ističu u političkim ideologijama. Ankete kod ljudi koji spadaju u sve nijanse obe grupe pokazuju da se mnogi stereotipi zaista odnose na grupe, a ne uvek na individue.”
Ništa od ovoga – od naših gena do naših skrivenih emocionalnih poriva – ne diktira u potpunosti sadržaj naših verovanja. Ali te nevidljive sile zaista imaju moć. I koliko god mi želeli da to mislimo, nije samo drugi lik taj koji je odvučen u pravcu u kome strast nadigrava logiku. Na kraju krajeva, mi smo svi osetljiva bića koja su ponekad razumna – i razumna bića koja ponekad osećaju.
Nazad u normalu
Ko zna zbog čega sam odlučio da se izvinim Malkolmu? Sa jedne strane, osećao sam se sve više krivim zbog uništavanja prijateljstva zbog političkog pitanja, koje ni na jednog od nas, uprkos snažnim verovanjima, nije ni najmanje uticalo.
Ili možda nisam želeo da ostali članovi plivačkog tima misle o meni ono što sam ja mislio o samom sebi: da sam bio kreten.
Zato sam izveo Malkolma na ručak i izvinio se. Ukratko, rekao sam mu da sada razumem da je moj pokušaj da mu nametnem svoja uverenja snažno pogodio njegov centar u mozgu. Takođe sam mu rekao da, na osnovu svega što sam skoro naučio, neke od naših razlika verovatno proizlaze iz različitih gena; onih za neprijatnost, strah i težnju za traženjem uzbuđenja; i nesumnjivo iz gomile drugih automatizovanih procesa nad kojima nijedan od nas dvojice nema kontrolu.
Malkolm je bio velikodušan. Priznao je da smo se u stvari na nekim poljima i složili, i da smo se obojica više koncentrisali na ono što nas je razdvajalo, umesto na ono što nam je zajedničko. Ali onda – i možda je ovo bio plod moje mašte – on sa pozvao na svog unutrašnjeg policajca, koji je suptilno pokušao da odvede moje izvinjenje dalje nego što sam ja planirao. Da, priznao sam, bio sam netolerantan prema njegovim uverenjima. Takođe sam priznao da sam počeo da verujem i da je on iskren i motivisan u svojim uverenjima. Ali ne! Nisam mogao da se složim sa tim da su moja uverenja pogrešna.
I kao bivši zavisnik od kreka koji se našao u iskušenju, uložio sam sve moguće napore da se oduprem racionalizovanju i odbrani sebe – čemu je usledilo potčinjavanje mog unutrašnjeg policajca njegovom. To je bilo posebno teško kada bi nam slatka konobarica prilazila da vidi da li nam treba još nešto. Ali ja sam samo slegao ramenima nadajući se da će to predstavljati gest neobavezne dobrodušnosti i skrenuo razgovor na plivačke teme.
Uprkos našim razlikama u stavovima, Malkolm je odličan plivač. Tokom godina, on i ja smo plivali zajedno na brojnim takmičenjima i postavili rekorde u našoj ligi koji su i danas neoboreni. Nakon što je napustio naš tim priključio se drugom, mnogo slabijem i skoro da je prestao da se takmiči. Čim smo počeli da se prisećamo starih dana, svi tragovi našeg neprijateljstva kao da su nestali. Na kraju ručka, čak je ostavio i otvorenu mogućnost da ponovo pliva za naš tim jednog dana.
U Matriksu
Hajdt predlaže da svi usvojimo malo poniznosti i da izađemo iz naših svetova dovoljno dugo bismo videli da nijedan od pristupa nema monopol nad tim šta je čovečanstvu potrebno da preživi i napreduje.
Bez dovoljno onih koji su otvoreni za nova iskustva i željni da prisvoje promene, društvo propušta priliku da evoluira, da se obnovi i da usvoji nove prilike. Ali bez dovoljnog broja onih koji čuvaju tradiciju, institucije i pristupe koje je vreme testiralo društvo može lako da zagazi u haos.
“Uspešne kulture”, kaže Hajdt, “koriste sve alate iz moralnog spektra.” I liberali i konzervativci imaju nešto čime bi trebalo da doprinesu opštem dobru. Zajedno formiraju ravnotežu i stabilnost.”
Politika je postala krvavi sport, i oni koji su želeli da šire mržnju iz svih ćoškova profitiraju potpaljujući ideološke strasti. Možda je vreme da osavremenimo staro načelo: “Držite prijatelje blizu, neprijatelje još bliže, a (ne)prijatelje najbliže od svih.”
Instant
test za bes
Spremni ste da nekoga odalamite? Odgovorite na ova pitanja koja je pripremio dr Redford B. Vilijams, psihijatar i istraživač besa sa Univerziteta Djuk, kako biste otkrili dali je bitka toga vredna.
Da li je ova situacija važna?
Da li ste ljuti zato što vam je kolega uzeo omiljanu hemijsku i istrošio je? Hm, nebitno.
Da li je moja reakcija prikladna?
Neprikladno: Besni ste jer trener ne ubacuje vašeg sina u igru. Prikladno: Besni ste jer trener ubacuje u igru svog sina koji nema pojma.
Može li situacija da se promeni?
Ponašanja i prilike se nekada mogu promeniti. Nečije mišljenje? Mnogo teže.
Ako može, da li je trud toga vredan?
Izračunajte da li je emocionalna energija koju ulažete vredna mogućeg ishoda. Većinom nije.
Ako odgovorite sa “da” na sva četiri putanja, odbranite svoje stavove, kaže dr Vilijams. Ali ako samo na jedno odgovorite sa “ne”, odustanite.
Bonus: Vreme koje vam je potrebno da uradite test verovatno će biti dovoljno da vam se “ohladi glava”.
Izvor: Men's Health/ B 92