Dovodeći zen budizam u vezu sa psihoanalizom razmatramo dva sistema
koji se bave teorijom čovekove prirode i praksom što vodi njegovom
blagostanju.*
Svaki od njih karakterističan je izraz istočne, odnosno zapadne
misli. Zen budizam je spoj indijske racionalnosti i apstraktnosti sa
kineskom konkretnošću i realizmom.
Psihoanaliza je prevashodno zapadnjačka tvorevina, kao što je zen —
istočnjačka; ona je čedo zapadnog humanizma i racionalizma i tokom
devetnaestog veka vođene romantičarske potrage za mračnim silama koje
izmiču racionalizmu. U mnogo daljoj prošlosti, grčka mudrost i hebrejska
etika spiritualni su kumovi ovog naučno-terapeutskog pristupa čoveku.
No uprkos činjenici da se i psihoanaliza i zen bave prirodom čoveka i
praksom koja vodi njegovom preobražaju, razlike su, izgleda, veće nego
sličnosti. Psihoanaliza je naučni metod, nereligiozan do srži. Zen
sačinjavaju teorija i tehnika postizavanja »prosvetljenja«, iskustava
koje bismo na Zapadu nazvali religioznim ili mističnim. Psihoanaliza je
jedna vrsta terapije za mentalna oboljenja; zen je put ka spiritualnom
spasenju.
Može li razmatranje odnosa psihoanalize i zenbudizma uroditi i kakvim
drugim plodom do tvrdnjom da ne postoji nikakav odnos sem onog što ga
čini suštinska i nepremostiva razlika?
A, ipak, među psihoanalitičarima postoji nepobitno interesovanje za zen budizam koje neprestano raste.
Koji su izvori ovog interesovanja? Kakav je njegov smisao?
Ovaj rad pokušaće da pruži odgovor na ova pitanja.
Neću ni pokušati da sistematski prikažem zenovsku misao — taj zadatak
bi premašao moje znanje i iskustvo; niti ću pokušati da dam potpun
prikaz psihoanalize — što bi izlazilo iz okvira ovog rada. Ipak ću — u
prvom delu ovog rada — iscrpno prikazati one aspekte psihoanalize koji
se neposredno odnose na vezu između psihoanalize i zen-budizma, a koji
istovremeno predstavljaju i osnovne pojmove onog izdanka frojdističke
(Freud) analize koji ponekad nazivam humanističkom psihoanalizom. Nadam
se da ću na taj način pokazati zašto je proučavanje zen-budizma za mene
bilo od životnog značaja, i zbog čega je, kako verujem, značajno za sve
izučavaoce psihoanalize.
- DANAŠNJA SPIRITUALNA KRIZA I ULOGA PSIHOANALIZE
Kao prvi vid pistupa našoj temi, moramo razmotriti spiritualnu krizu
kroz koju u ovom odlučujućem istorijskom razdoblju prolazi čovek na
Zapadu i funkciju psihoanalize u toj krizi.
Dok većina ljudi na Zapadu ne oseća svesno da proživljava krizu
zapadne kulture (u nekoj radikalno kritičnoj situaciji većina ljudi
verovatno nikad i nije svesna krize), postoji saglasnost — bar među
izvesnim brojem kritičkih posmatrača — o postojanju i prirodi ove krize.
To je kriza koja je opisivana kao malaise, ennui, mal du siècle,
umrtvljavanje života, automatizacija čoveka, njegovo otuđenje od sebe
samog, svojih bližnjih i od prirode.
Čovek je sledio racionalizam do one tačke na kojoj se racionalizam
izvrgao u potpunu iracionalnost. Od Dekarta (Descartes) naovamo, čovek
je sve više odeljivao misao od osećanja; jedino se misao smatra
racionalnom — osećanje je po samoj svojoj prirodi iracionalno; ličnost,
ja, rascepila se na intelekt, koji sačinjava moje biće i koji treba da
me kontroliše kao što kontroliše prirodu. Vlast intelekta nad prirodom i
proizvodnja sve većih i većih količina stvari postaju ciljevi života. U
ovom procesu čovek se pretvorio u stvar, život je potčinjen posedu,
»bićem« gospodari »posedovanje«. Dok su i grčki i hebrejski istočnici
zapadne kulture smatrali svrhom života čovekovo savršenstvo, savremenog
čoveka zaokuplja savršenstvo stvari i poznavanje načina njihove
proizvodnje. Čovek sa Zapada se nalazi u stanju shizoidne nesposobnosti
da iskusi osećanje, te ga more nelagodnosti, utučenost i očajanje. Na
rečima još uvek su mu ciljevi: sreća, individualizam, preduzimljivost —
no, u stvari, on nema cilja. Upitajte ga zašto živi, šta je svrha svih
njegovih stremljenja — i on će se zbuniti. Neki će reći da žive za svoju
porodicu; drugi — da bi se »zabavljali«, treći — da bi zarađivali, ali
zapravo niko ne zna zašto živi, nema nikakvog cilja, sem želje da
izbegne nesigurnost i usamljenost.
Istina, broj vernika veći je no ikad, knjige o religiji postaju
bestseleri a više ljudi no ikad ranije govori o Bogu. Međutim, ovakvo
ispovedanje vere samo prikriva duboko materijalistički i nereligiozni
stav i mora se shvatiti kao ideološka reakcija (prouzrokovana
nesigurnošću i konformizmom) na onaj smer devetnaestog stoleća koji je
Niče okarakterisao svojom slavnom izrekom »Bog je mrtav«. Ono ne postoji
kao istinski religiozan stav.
Gledano iz jednog ugla, napuštanje teističkih ideja, do kojeg je
došlo u devetnaestom veku, nije bilo malo postignuće. Čovek je izveo
veliki skok u objektivnost.
Zemlja je prestala biti središte kosmosa; čovek je izgubio svoju
glavnu ulogu stvorenja koje je Bog predodredio da gospodari svim ostalim
stvorovima. Proučavajući čovekove skrivene pobude s novom
objektivnošću, Frojd je shvatio da vera u svemoćnog, sveznajućeg Boga
ima koren u bespomoćnosti ljudskog bivstvovanja i u čovjekovom pokušaju
da svoju bespomoćnost savlada verom u oca i majku-pomagače koje oličava
Bog na nebu. On je sagledao da jedino čovek može sebe spasti; učenja
velikih učitelja, ljubavlju ispunjena podrška roditelja i voljenih bića
mogu biti od pomoći — ali mu mogu pomoći samo da se usudi na prihvatanje
izazova bivstvovanja i da na nj odgovori svom svojom moći i svim srcem.
Čovek se odrekao iluzije o očinskom bogu kao roditeljskom pomagaču,
ali se odrekao i istinskih ciljeva svih velikih humanističkih religija:
prevazilaženja ograničenja samoživog ja, postizanja ljubavi,
objektivnosti, smernosti i poštovanja života, kako bi cilj života bilo
samo življenje a čovek postao ono što potencijalno jeste.
Ovo su bili ciljevi velikih religija Zapada, kao što su bili ciljevi
velikih religija Istoka. Istok, međutim, nije bio opterećen bremenom
pojma jednog transcendentnog oca spasitelja kroz koji su monoteističke
religije izrazile svoje žudnje. Taoizam i budizam su raspolagali
racionalizmom i realizmom koji su nadmašili racionalizam i realizam
religija Zapada. Oni su bili u stanju da čoveka sagledaju realistički i
objektivno: kao biće koje sem »prosvetljenih« nema nikog drugog ko bi ga
vodio, a sposobno je da primi vodstvo zato što svaki čovek u sebi
poseduje sposobnost buđenja i prosvetljenja. Upravo zbog ovog razloga,
religiozna misao Istoka (taoizam i budizam — i njihov spoj u
zen-budizmu) danas stiče toliki značaj po Zapad. Zen budizam pomaže
čoveku da pronađe odgovor na pitanje njegovog sopstvenog postojanja,
odgovor u suštini jednak onom što ga daje judeohrišćanska tradicija, no
koji ipak ne protivreči racionalnosti, realizmu i nezavisnosti, tim
dragocenim tekovinama modernog čoveka. Paradoksalno, istočnjačka
religiozna misao ispada bliža racionalnoj misli Zapada od njegove
sopstvene religiozne misli.
Erih From
Fenomeni