Pored dokumentaraca i kratkih filmova, Žalica je potpisao režiju ostvarenja „Gori vatra“ i „Kod amidže Idriza”.
„Gori vatra“ je duhovita o dolasku predsednika Bila Klintona u grad Tešanj. Klinton će postati počasni građanin i kum opštine, ali da bi se to dogodilo, pod nadzorom promatrača međunarodne zajednice počinje uvođenje demokratije za sedam dana. „Kod amidže Idriza” je drama koja govori o posleratnom Sarajevu i životu starijeg bračnog para koji je u ratu izgubio sina.
Prošle godine je, Žalica je napravio dokumentarac „Orkestar“ koji je do danas već osvajao nagrade na festivalima u regionu. To je priča o grupi „Plavi orkestar“ i generaciji nekadašnjih sarajevskih srednjoškolaca rođenih sredinom 60-ih.
“Mislim da sam, s ekipom koja je radila film, bio dosledan i beskompromisan u pokušaju da kažem neku umetničku istinu. S druge strane, nimalo se nisam potrudio – niti pretendujem – da kažem neku istorijsku istinu, nešto što je stvar istorijskih čitanki ili udžbenika i ozbiljnih istorijskih istraživanja. U filmu se govori jedna emotivna, individualna istina i doživljaj, koji je mnogo značajniji”, kaže u intervjuu za sajt Portalanalitika.me o filmu „Orkestar“ Pjer Žalica.
O takozvanim tabuima u filmovima, ratnoj tematici, Žalica kaže da film ne sme da ima nikakvih kalkulacija.
“Objektivno, ne postoje zabranjene teme. I one ne smiju da postoje. Naročito – velike teme. Često čujem da neki film koji govori o našem zadnjem ratu, pa i ranijim ratovima, nije izbalansiran. Ratovi su vrlo retko izbalansirani”, navodi on.
Upoređujući filmove „U zemlji krvi i meda“ Anđeline Žoli i „Paradu“ Srđana Dragojevića, on kaže da je u oba slučaja reč o ljudima koji su vrlo strasno i iskreno napravili svoje filmove.
On navodi da filmove o silovanjima žena u ratu apsolutno treba snimati i da tu nema nikakve dileme. Takođe, kako navodi, nema dileme da treba raditi komedije i imati malo drugačiji pristup temama koje se bave toleracijom, u konkretnom slučaju – pitanjem homofobije.
“Mislim da u slučaju oba filma da neki, verovatno – objektivni, problemi postoje, ali većinu problema ljudi nalaze zato što žele da ih nađu i služe im za dnevnopolitičku scenu”, kaže Žalica.
Kad je reč o delikatnosti posla pravljenja filmova, Žalica navodi da je su uvek očekivane razne vrste reakcija, ali da nema opravdanja za “nekritičke, vanumetničke i agresivne reakcije”.
“Tako je zbog filma ,Poslednje Hristovo iskušenje’ u Parizu razbijeno pola grada, iz potpuno ne-filmskih razloga. Danas se ti razlozi čine potpuno stupidnim; nije bilo potrebe da se to radi”, navodi on.