– Ne ne, to je Kotor a ovo je Kotor
Varoš, to vam je tamo negde između Banja Luke i Mrkonj…
– Ma ajte kolega ja znam sve o Kotoru
njega je osnovao Neša Galija u 12. veku pre nove ere, a varoš to je na
mađarskom grad, naseobina, mesto stalnog ili privremenog boravka ljudi,
antropogeografska jedinica posebnog imena u kojoj ljudi obavljaju delatnosti i
razonode se. Lep je Kotor, stari grad i sve, ja kad sam bio tamo Knez pevao,
Knez strašan pevač. Jeste slušali nekad Kneza?
– Pa… jesam, ali davno.
– Davno, dabome da je davno, zlatna
vremena, više nikad neće biti to što bilo je a od svega što je bilo malo
ooostajeee sada jadno moje srce tuga uubijaa turururututuruturututuru… nego
kako je u Kotoru?
– Ne znam profesore, ja sam samo rođen
tamo, ceo život sam ovde, tako da ne zn…
– Aha pa da, vidim da ste marljivo
gradili taj usiljeni mangupsko-šabanski
novonovosadski akcenat koji bi
trebalo da nas navede da vojvođansko otezanje slogova tumačimo kao kul urbani
govor nadolazeće generacije sitnih kriminalaca, ali u stvari čini da zvučite
kao peder na steroidima. No dobro. A zašto ste ovde?
– Pa, ovaj, ispit polažem, kao i
ostalih 40 ljudi u prostoriji.
– A jel? A otkud vi znate šta radi
ostalih 40 ljudi u prostoriji? Evo ova koleginica ovde u ovoj ružnoj cvetnoj
haljini na primer, možda je krenula da kupi majci kremu za šuljeve pa se
ustidela kad je ušla u apoteku i sad jadna izigrava studenta pred narodom.
Nemojte se sramiti koleginice, to je sve normalno, imam i ja šuljčinu jednu
ovolka ko paradajz, to sve dolazi s godinama.
– Jel mogu ja da vučem pitanja?
– Čekaj bre Bosanac, stani, gde si
zapeo. Ni identitet ti nismo utvrdili, imaš lažne podatke u indeksu i još
navaljuješ. Čekaj sliku da ti vidim. Bogami si baš poradio na tim zaliscima,
svaka ti čast, i taj podvaljak ti se malo potklobučio, al ajde bar nemaš više
ovaj odvratni mitiser preko pola čela, bravo, bićeš čovek.
– Dobro, da, pa zalisci, hm… znate, ja
već dosta dugo studiram i…
– Ajde? Nikad ne bih pretpostavio, u
toj rozoj strukiranoj košulji baš odajete utisak istaknutog intelektualca. A
koliko vam je ostalo ispita?
– Pa ovo mi je poslednji.
– Mislite, zadnji?
– Ja mislim da se kaže posl…
– Ne ne, vagon je poslednji a ispit je
zadnji, jer vagon ima napred a ima i nazad, a ispit nema napred nego samo
nazad, razumete?
– ?
– Tako sam i mislio. I znači još ovaj
i to je to, a?
– Jeste.
– A što ste ostavili baš moj ispit za
kraj? Jel to nešto nije u redu sa mojim ispitom?
– Ne ne, naopako, nego je vaš ispit
važan za moj studij pa sam rešio da mu se posvetim kako dolikuje i da temeljn…
– Hahaha, pa kolega. Daću vam jedan
očinski savet, mogli biste mi biti sin da nemate 35 godina. A savet je –
nemojte lagati profesora u oči jer ja takve kao vi gledam svaki dan. Možete da
me lažete preko mejla, ali ja ga sigurno neću pročitati jer se pravim da sam
informatički nepismen iako svakodnevno peglam lajv četove sa Mirijam sa
Filipina za 100 dolara na sat i to zavodim kao troškove odseka, u rubriku
“kancelarijske neophodnosti”. Dakle, kolega, samo istina molim vas.
– Hm… pa, ako je tako onda, mmm, kažu
da… ste malo…
– Malo zajeban?
– Da.
– Ne znam kako ovo da vam objasnim,
ali biću plastičan. Vidite onog tamo u ćošku, onog gnusnog momka sa vrlo neukusnom
frizurom u majici “Žitopromet Bjeljina”? Pogledajte ga. Jel mislite da on može
da položi ispit kad izgleda ko da je celu noć demontirao tenkove?
– Ne znam.
– Ja znam. Ne može. I evo ga, ode sad.
I da li sam ja kriv za to?
– Ne, valjda.
– Naravno da ne. Pitaću vas jedno
pitanje, kolega, ali da mi odgovorite iskreno. Može?
– Može.
– Kako se zove brat od zebre?
– Molim?
– Brat od zebre, na koje se ime ima
odazvati?
– Mmm… tebra?
– Molim?
– Pa, mislim, to je onaj vic, ne?
– Vic?
– Pa to je ona šala, kao zebra pa
brat, znate, to je sleng…
– Ti si šaljivdžija neki? Fordžija,
komedijaš? Šmekerica kurčinela?
– Ne, nisam mislio…
– Niste, kolega, naravno da niste,
inače ne biste tako olako poverovali da znate ime jedne zebre o kojoj nemate
nikakve dalje informacije. Čak ni ne znate da je zebra, nego samo da je brat od
zebre. Može biti neko mešano biće, ko u onom filmu što ima onaj s glavom od
muve pa ga jede pauk. Mogao bi se zvati kako god, Predrag na primer. Ili
Ljubiša. Jel zebra možda nema pravo da se tako zove?
– Ima.
– Nego šta nego ima. Sad vucite
pitanja.
– Evo.
– A što baš ta? Šta kao, najmanji
papir pa su kraća pitanja? Vi mislite da su kraća pitanja lakša? Vi mislite da
čovek svoju sreću na ovom svetu punom boli može da kupi po popularnoj ceni?
– Nisam to mislio…
– Obustavi. Ostavi ta pitanja. Moram
nešto da ti ispričam.
– *facadlan, ostavlja pitanja*
– To je bilo negde osamdesetih, sećate
se, tad ste bili već velik momak. Svi smo nosili one frizure onako kao da smo
retardirani, to je tad bilo moderno, kao što vi svi sad nosite te frizure ko da
ste nacisti pederi. I ove žute patike sad što svi nose, bože me sačuvaj, ko da…
čekajte kolega, da nemate vi… *saginje se ispod stola* te žute patike… vid ovaj
u sandalama došo na ispit. Šta je, usaftaju se noge u patikama?
– Pa, ovako mi je prijatnije…
– I meni bi bilo prijatnije da dođem u
gaćama s rupom napred i tarem se o Prodanovićkin kabinet dok ona doručkuje. Ali
ja to ne radim. Jeste li me videli nekad da to radim? Možda samo jednom ili
dvaput, ali sigurno ne više od toga.
– Shvatam.
– Drago mi je. Dakle to je bilo
osamdesetih, dok smo… čekajte, ona koleginica tamo iz trećeg reda mi maše
nešto. *maše* Dobar dan! Oćete u wc? Ne može to kod mene koleginice. Pa dobro
hitno vam je moš misliti, upišajte se, bude taman fino toplo na ovu zimoću.
Posle bude hladno doduše, ali pozajmiću vam ja moje pantalone, vidi, makedonski
somot, dva santima debeo moš čoveka ubiti, nuklearni napad bi preživele. Mošte
i sandale ove kolegine ako vam ne smeta smrad užeglog svinjca u kom četri
oznojane krmače voze bicikle u krug i pale traktorske gume. I eto sad, ode i
ona.
– Pa stvarno niste u redu, profesore,
samo je htela u…
– Šta sam ja sad kriv? Jeste videli vi
koje su njene dimenzije? Otkud ja znam da neće prošvercovati nešto? Može
kombajn da unese ispod haljine, govnara debela. Ja u takvim uslovima ne mogu da
radim. Skinite sandale, kolega.
– Molim?
– Sandale skinite.
– *ustaje* Znate šta, drugi put ću ja,
saće septembar, prođe leto ko vetar kad se plevi kukur…
– SKIDAJ!
– Dobro, dobro. *seda nazad, skida
sandale* Evo, šta sad?
– Jednu stavite na glavu, jednu dajte
meni.
– Profesore, molim vas…
– Jel ti oćeš da položiš ovaj ispit
ili ne?
– Dobro. *stavlja sandalu na glavu,
daje profesoru, on je isto stavlja na glavu*
– Tako, sad nas vezuje mistična moć
Tutankamonovog poštara koji je nosio jednu sandalu na glavi a jednu na nozi i
onda se vrteo u krug po celom Egiptu i raznosio penzije brzinom na kojoj bi mu
pozavideli i najagilniji poštari našeg vremena. On se vrti, ljudi izađu ispred
kuće, aplaudiraju, viču “Bravo Branko”, jer se zvao Branko. Sad nam treba još
po jedna sandala da stavimo na noge i da se vrtimo po učionici, eno nosi i onaj
tamo kolega skroz iza što sedi, misli da ga ne vidimo…
– *plačnim glasom* Molim vas…
profesore… mogu li da vučem pitanja?
– O bog te što si ti neki mekan, kako
ćeš takav kroz život, i još si bos došao. Ajde vuci pitanja.
– *vuče pitanja, počinje da piše
koncept, profesor ustaje i oblači se* Čekajte, pa… GDE ĆETE VI SAD?
– Nemam ja veze s ovim ispitom kolega,
asistent Božović vas ispituje danas, ja idem u Prilep na konferenciju, došao
sam samo da vas obavestim da kasni.
– ŠTA?
– Ma da bre, odoh da se ulešim ko svinja i vatam krišom
Prodanovićku za sisu na koktel partiju, kad sabije četri piva utrne joj leva
strana tela, ma fešta. Evo saće Božović za koji minut, pozdravljam vas, držte
gaće.