Kabaretski programi u našem glavnom gradu nemaju stalnu, mada imaju “povremenu” scenu. Tako je Pozorište na Terazijama u foajeu svoje kuće odvojilo prostor za ovakve sadržaje, ali su oni uslovljeni izvođenjem predstava na redovnom repertoaru. Pokušaj da kabare nastavi da živi u kasnim večernjim satima, kada padne zavesa na glavnoj pozornici – nije se pokazao uspešnim.
Takođe, u Pozorištu “Slavija” koje je od samog osnivanja namenjeno manjim formama, povremeno gostuju glumci sa muzičko-scenskim ili poetsko-satiričnim programom. Odnedavno i na sceni UK “Vuk”. Ipak, sve su to izuzeci koji nikako da postanu pravilo u velikom gradu kao što je Beograd. Zašto?
Verujem da je više razloga za nedostatak kabarea kod nas. Pre svega, nemamo kontinuitet ponude koji bi stvorio potrebu, a često je reč i o nedovoljno kvalitetnom programu – mišljenje je Radeta Marjanovića. – I sam sam više puta pokušavao da ga radim, dok nisam našao pravi pristup i tekst. Bez dobrog teksta nema ni kabarea, u protivnom se sve svodi na skeč i “pitku” muziku. Kabare mora da protrese čoveka, i intelektualno i emotivno. Nisu to ni šega, ni vicevi.
Marjanović podseća da su ovakvi sadržaji obično nastajali i bili popularni u specifičnim i teškim vremenima. Kako onda da ih danas nema više?
– Za kabare treba odvažnosti, vremena i velikog truda. Čini mi se, da nam u svakom smislu nedostaje kritike i samokritike, a to govori o nedostatku hrabrosti. Ljudi su se uvukli u ljušture, malo ih je koji su se osmelili da svoj bunt izraze na taj način. Kako je u medijima, tako je i u pozorištima. A kada u jednom društvu klima ne pogoduje opštoj kuraži, malo je i individualne.
Gorica Popović na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva zaključuje da publika voli duhovite i satirične tekstove, kao i poetsko-muzičke večeri.
– Bez obzira na sadržaj, radi se o zahtevnom žanru. Nema mnogo glumaca koji se usuđuju da uđu “jedan naspram publike”. Pojedine kolege ne mogu ni da zamisle da su na sceni u svoje ime, a ne u ime zadatog lika. Takav rad podrazumeva koncentraciju i komunikaciju s gledalištem. Mnogi su pokušavali i nisu uspeli. Pa ni gazde mogućih prostora, kao što su noćni klubovi ili restorani, nemaju dovoljno strpljenja. Ako ne zarade iz “prve”, dižu ruke.
Popularna glumica kaže da je objašnjenje za odsustvo satiričnog pozorišta i u činjenici da je postalo nevažno, jer oni koji su zaslužili da budu izvrgnuti satiri za nju i ne haju:
– Danas je puno povoda i razloga za ovakve sadržaje, ali kao da su ljudi izgubili energiju. Sve može da se kaže, možda je zbog toga otupela oštrica kritičnosti. Kada je svojevremeno Vitezović napisao “živeo kongres mercedesa na Trgu Marksa i Engelsa”, pričalo se i prepričavalo. Više nema Trga Marksa i Engelsa, a sve vrvi od “mercedesa”…