Barem jednom u životu svako od nas bio je povređen, razočaran, uvređen, ljut ili je neko izneverio naše poverenje. A to je najčešće bila neka nama bliska osoba, emotivni partner, kolega, prijatelj, rođak… Ako ste se osvetili onome ko vas je povredio, da li vam je bilo lakše? Možda ako ste mladi, jer mladost je buntovna pa bi da se “obračunava”. S godinama ide mudrost pa razumemo šta možemo da učinimo ako drugome uradimo isto ono što je nas nekada povredilo. To, u stvari, i jeste dokaz da smo zreli. Možda nam je zato oproštaj doneo olakšanje?
Kada je i zbog čega je dobro oprostiti, može li se uvreda zaboraviti a razočaranje izbledeti govori psihoterapeut Maja Mandić Marković.
Bilo bi normalno i prirodno da oprostimo uvredu ili nepravdu, ali to obično nije slučaj. Jer, opraštanje je proces koji zahteva vreme. Pitanje je, naravno, i da li se radi o izneverenoj ljubavi, poverenju ili uvredi i, još važnije, ko nas je razočarao. Neophodno je da napravimo selekciju da li je nešto vredno našeg osećaja gorčine. U slučaju da smo svesni da nije, a mi mu pridajemo mnogo veći značaj, treba da se zapitamo šta je to što nas je, u stvari, pogodilo. Dobro je da postanemo svesni šta nas najviše boli i kako smo dospeli u situaciju da budemo povređeni. Uspećemo da, razumom, oprostimo i pređemo preko uvrede samo kada shvatimo da smo mi takav stav one druge strane na neki način (ne)svesno inicirali. Kada nam postane jasno da je onaj ko nas je uvredio učinio to jer nas iz njemu poznatih razloga smatra superiornim, lakše nam je da celu situaciju razrešimo na obostrano zadovoljstvo.
Može li se, uprkos tome što smo povređeni ili razočarani, neki odnos nastaviti tamo gde je “stao” ?
Dobro je napraviti razliku između razumevanja i opraštanja. Mi uglavnom možemo da razumemo sitnije povrede i da pređemo preko njih. Međutim, kod velikih razočarenja i izneverene ljubavi i poverenja, veoma je teško povratiti dobar i ravnopravan odnos u ljubavi i prijateljstvu. Emotivne rane teško zaceljuju, i ne samo mi, već i druga strana, treba dosta da se potrudi da bismo joj vratili mesto u svom srcu koje je imala. Naime, osoba koja nas je povredila mora da pokaže puno ljubavi, strpljenja i volje i to najmanje rečima, a mnogo više delima. Kada odlučimo da oprostimo određenu povredu, to znači da smo zaista zacelili ranu, da smo smireni u svojoj duši i da nećemo za mesec dana opet prebacivati nešto povodom toga svom partneru ili nekoj drugoj osobi, ili osećati unutrašnji bol.
Koliko sposobnost praštanja zavisi od sklopa naše ličnosti i okolnosti? Može li prijateljstvo da opstane i kada neko koga smo smatrali za prijatelja izneveri naše poverenje?
Ličnost se vremenom menja i što smo stariji zreliji smo i spremniji da komuniciramo na način koji podrazumeva poštovanje drugih. Ako ništa drugo, to je i u našem interesu da ostavimo barem utisak da nekoga uvažavamo. U pravom prijateljstvu uvek mora da postoji mogućnost oproštaja, isuviše je dragoceno da bi se “durili” jedni na druge, a ono i ne podrazumeva da će bilo koja strana biti nelojalna ili izneveriti onu drugu. Ako dođe do situacije u kojoj ispada tako, onda je razgovor pravi način da se razjasni dilema u kojoj smo možda pogrešno postupili, ali uvek treba napomenuti da prijateljstvo nikada nije dovedeno u pitanje. Najbolje je ako možemo da komuniciramo sa onim ko nas je povredio ili izneverio i na bilo koji način uspostavimo odnos u kome ponovo možemo da steknemo uzajamno poverenje. Tek tada možemo da se osećamo dobro. U suprotnom, sam pokušaj da oprostimo, ako situacija nije razrešena, svodi se na našu želju da budemo dobri i plemeniti kako bismo se mi lično bolje osećali, ali gorčina može ostati.
Kada nas neko povredi ili razočara, treba li odmah da reagujemo ili je bolje da malo sačekamo?
Vrlo je važno, ako nam je stalo do dobrih odnosa, da ne prećutimo nezadovoljstvo i da ne pravimo lične liste povreda, već da osobi jasno kažemo šta nas je i kako povredilo. Svi mi vrlo često pravimo greške i podrazumevamo da prijatelj ili partner zna šta je uradio i kako se mi zbog toga osećamo, ali to nije tačno. Kada osobi jasno kažemo šta nas boli ona može da nam objasni svoje ponašanje i reakcije i da uzme u obzir naša osećanja i stav. Takođe, na taj način joj pružamo šansu da ubuduće koriguje svoje ponašanje. Postoji još jedna opasnost u opraštanju a to je da, zato što smo oprostili, sebe smatramo superiornim u odnosu na drugu stranu, plemenitijim, boljim i produhovljenijim čovekom. Na taj način pravimo neravnotežu u odnosu, bilo partnerskom ili prijateljskom, koji podrazumeva ravnopravnost, pa pre ili kasnije opet možemo da doživimo da budemo povređeni ili iznevereni.
Da li je teže oprostiti ili tražiti oproštaj?
U principu, lakše je da tražimo oproštaj jer to je ono čuveno kurtoazno „žao mi je“, a da li nam je zaista žao ili nije druga strana ne zna. Naravno, uvek je bitno o čemu se radi pa treba naći prave reči da svoj postupak objasnimo, ne moramo da se „posipamo pepelom“, ali uz malo humora, ako to situacija dozvoljava, uvek je dobro reći nešto kritički na svoj račun, jer time olakašavamo drugoj strani da nam oprosti. Pitanje je, međutim, o čemu se radi i da li nam je zaista potreban nečiji oproštaj. Mnogo je bolje kritički se osvrnuti na situaciju koja je dovela do toga i opet povesti razgovor u kome će se otkloniti mogućnosti da se ista ili slična greška ponovi.
Kada treba mi da oprostimo nekome moramo to da budemo svesni zašto praštamo, da li razumemo situaciju koja je dovela do toga da nas neko uvredi… I opet se sve svodi na pokušaj da razumemo jedni druge. Ako zaista osećamo da smo nekoga povredili, onda je istinitije da kažemo “žao mi je” jer na taj način preuzimamo odgovornost za ono što smo učinili. Još ispravnije je ako zapitamo osobu šta možemo da uradimo da bismo povratili dobre odnose ili ponovo zadobili njeno poverenje i prijateljstvo. I na koji način ona vidi i očekuje da možemo da ispravimo svoju nepažnju ili ponašanje.
Kada nekome želimo da oprostimo često očekujemo i njegovo izvinjenje, a ponekad nam se čini da praštanjem odobravamo ponašanje druge strane i zbog toga sebe dovoljno ne cenimo…
Ako s pravom očekujemo da nam se nešto oprosti, onda to nije iskrena molba, ona mora biti bez ikakvih kalkulacija (da li ćemo nešto dobiti za uzvrat ili ne), bitno je da se mi oslobodimo balasta gorčine, tuge i, često, mržnje. Ali, to ne sme da bude model ponašanja. Jer, ima takvih ljudi koji često traže oproštaj za iste greške i takvo traženje oproštaja je samo formalno. Ima ljudi koji počinju molbu da im se oprosti sa „Znam da ne zaslužujem, ali…“, a mnogi i ne znaju kako bi tražili oproštaj. Bolje je reći „Znam da sam bio/bila grozna, neprepoznatljiva sama sebi, da nisam smela to sebi da dopustim, ali eto…“ pa onda nabrojati iskrene razloge, „iznervirao me šef, muž, loše sam spavala, danima sam loše volje a ti si ispao/ispala krivac, na tebi sam istresla bes”… Kada drugima priđete ljudski, sa nekim krajnje prihvatljivim razlozima, lako ćete dobiti oproštaj, naravno mnogo su teži oni u kojima se radi na primer, o preljubi.
Da li se i praštanje uči?
Naravno, deca se uče i ljubavi i međusobnim odnosima i sve počinje sa onim kurtoaznim „hvala, izvinite, izvolite, oprostite“… To su na izgled samo fraze, ali deca se tako uvode u svet međusobnih komunikacija u kojima poštuju druge. Mlad čovek se uči kroz iskustvo, na greškama, mada i odrastao čovek može da napravi pogrešnu procenu drugog, ali uvek postoje pokazatelji koji nam govore da li imamo pred sobom iskrenu osobu, pravog prijatelja, nekoga kome treba verovati ili ne. U međusobnim odnosima uvek nekako znamo s kim imamo posla, pitanje je da li smo spremni da i sebi to i priznamo.
SVI GREŠE I NIKO NIJE SAVRŠEN
Ponekad nam deluje kao da je praštanje jedan način odustajanja i da praštaju oni koji su slabi, dok se jaki svete…
Najveća mudrost je naterati nekog ko nije prema nama ispao fer ili korektan, ko nas je povredio, da se postidi. To se može učiniti kada nekome od srca oprostimo nešto što bi malo ko drugi učinio. A da bismo, u nastupu gneva, besa i povređenosti mogli da to učinimo, moramo se staviti u situaciju te druge osobe i shvatiti da je i ona verovatno bila u sličnoj agoniji kada nas je vređala ili činila zlo, jer u protivnom ne bi bila isprovocirana. Naravno, postoji mnogo toga što se ne može lako oprostiti, kao što su zločini ili teške povrede ličnosti. Ali sam pokušaj da nešto zaboravimo a da bolan događaj u kome smo povređeni ne „obradimo“ u sebi, samo je “guranje problema pod tepih“, to ne donosi krajnji rezultat, prevazilaženje osećanja bola i gneva. Ne radi se tu o jačini i slabosti, već o zrelosti i spremnosti da ne mučimo razmišljajući o gnevu i osveti. Mada, ponekad „očigledna nastava“ daje bolje rezultate nego bilo kakvo praštanje ili traženje oproštaja. Neki ljudi razumeju samo kada im vratite milo za drago, ili ih pustite da se sami suoče sa situacijom, sličnom onoj u kojoj su vas ostavili na cedilu. Time im, u stvari, više nego praštanjem, pomažete da postanu zreli i odgovorni. Ponekad je dobro imati u vidu i širu sliku. Svi grešimo i nismo savršeni, ponekad nesvesno i slučajno, ponekad iz svog bola, ogorčenosti, previda, povredimo ljude koje volimo. Svako od nas može da ima loš dan, premoren je, zasićen, nervozan, nepažljiv, uskogrud, tužan, zatvoren, nesenzitivan… Tada često stradaju oni koji to najmanje zaslužuju.