“Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi
samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet,
pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog
deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće
skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih
tri do pet godina, i dobro i loše!”
”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen.
Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili
voljeni, toliko i mi volimo druge”
“Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne
svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog
tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to
što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne
razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da
uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći
argumente, a ne povišen ton.”
“Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu
pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim
mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno.
Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa
radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele
dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i
kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je
majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se
penje prema srcu. Snimali to naučnici.”
Foto: Shutterstock
“Ne treba odmah grditi dete, govoriti mu: “šta će od tebe biti”,
“opet ne radiš dobro”. Treba hvaliti decu kada urade nešto dobro, jer i
ako rano postanu gorda mogu se korigovati. Zavidljivost ječešća u
porodicama gde ima više dece. kad je dvoje dece, roditelji treba da paze
jer se prirodno javlja zavidljivost, a deca često misle da otac i majka
više vole brata ili sestru.”
“Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano
u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj
razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti
roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da
nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a
prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i
promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može
uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta.”
Foto: Shutterstock
“Poslušnost kod drugih možemo zahtevati samo ako smo i mi sami
poslušni. Još je Dostojevski upozoravao roditelje da ne ograničavaju
svoju decu, već prvo da sami ispune zavet Hristov o poslušnosti, pa tek
onda dozvole sebi da je iziskuju od dece.”
“Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak
topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete
zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi
neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema
nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje
dobija od svoje najbliže okoline.”
“Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam
biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko
pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo,
umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim
eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz
svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše
individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost,
neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao
volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.”
Foto: Shutterstock
“Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu ispoljenom dojenjem,
brigom i privrženošću (ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak
neurotičnog straha kod majke) – ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se
pridružuje i otac – ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja
prema detetu (ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi) –
stvoreni su, povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu
trajna.”
“Ono što je kod dece lepo, fascinantno, bogoliko, to je njihovo
poverenje – ono što je Erikson nazvao prapoverenje sa kojim svako dete
dolazi na svet, njihovo brzo opraštanje uvreda, divljenje, čuđenje. To
su elementi koje vredi sačuvati za ceo život.”
“Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli,
recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da
izađem, a imaš u sobi puno igračaka, ali pazi, ova igračka može da ti
donese neku nevolju; ili imaš puno voća raznovrsnog, al’ nemoj baš ovo
voće, biće ti loše – zašto dete uvek, ali baš uvek uradi to što ste mu
zabranili? Zašto baš TO, kad roditelj kaže NE? Čovek oseća stalnu
potrebu da se zabrana krši, da se granice ispitaju, da se uradi baš ono
što ne bi trebalo, kako bi se proverilo zašto je to zabranjeno. Ali ako
je roditelj to rekao u punoj ljubavi, ostajem pri tome, dete će
poslušati. Ako je roditelj rekao ‘nemoj to da radiš’, u ljubavi, bez
trunke neke želje da ga dete posluša po svaku cenu, tada dete neće
uraditi ništa loše. Tada to neće biti izazov za njega da ne posluša jer
će osetiti ljubav sa kojom se od njega to traži.”
Foto: Shutterstock
„U Evropi danas muškarac zajedno sa ženom učestvuje aktivno u
čuvanju dece od njihovog rođenja i podele su skoro marginalizovane.
Svako kažnjavanje i nagrađivanje dece je ucena. Prvo pravilo
antipedagogije je – dete poštuj i uči od njega, naravno volite svoju
decu.”
“Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro
biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro
dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko
dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno.
Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće
inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa
svim što mu se kaže.”
“Veoma popustljive granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali
takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet.
Ovakve porodice karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost
članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca
imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših
postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno,
zaštićeno i sigurno.”
Foto: Shutterstock
“Važna stvar koja određuje funkcionalnost porodice su i porodična
pravila. Porodična pravila su potrebna jer čuvaju porodicu i obezbeđuju
sigurnost i predvidivost, što je posebno značajno za najmlađe članove.
Njima se određuje organizacija života, način porodičnog funkcionisanja,
sistem vrednosti i verovanja. Međutim, problem nastaje kada se o tim
pravilima nedovoljno ili retko govori jer se ona uglavnom podrazumevaju,
ali na taj način postaju nejasna. Nedovoljno jasna pravila oblikuju
haotične porodične odnose a kruta pravila (koja se ne manjaju) doprinose
komplikovanim porodičnim odnosima. U funkcionalnim porodicama otvoreno
se komunicira o pravilima. Ona su jasna i podložna promenama u skladu sa
potrebama članova porodice.”