<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Voja Brajović: Teatar je ono što te zalepi za stolicu

Iskreno, ne znam šta se danas događa sa čovekom. Religije su nekada, bar tako mi se čini, uz sve moguće probleme, ipak usmeravale ljude da budu kao bića uzdignutiji od životinja. Za životinje ne možemo reći da mrze druge životinje, ali zašto ljudi mrze?

05. februar 2023, 10:49

Unedjelju, 5. veljače, u 19 sati u Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca u Rijeci igra predstava "Voz" beogradskog Zvezdara teatra. Ona gostuje u organizaciji riječkog pododbora Srpskog kulturnog društva Prosvjeta i Vijeća srpske nacionalne manjine Primorsko-goranske županije. U povodu te izvedbe razgovaramo s glumcem i redateljem predstave Vojom Brajovićem.

Predstavu "Voz", koju ste režirali i u kojoj igrate, u nekoj vrsti duo drame, zajedno sa Sergejem Trifunovićem, izveli ste više od 200 puta. Kakav je to osjećaj?

Pa što se tiče nekog okruglog broja, mislim da nam nakon Rijeke predstoji dvestodvadeseto izvođenje i to će biti u pozorištu Kerempuh u Zagrebu. Što se tiče iskustva spomenuću da smo nedavno gostovali u Novom Sadu i nakon predstave sačekao nas je ispred pozorišta jedan bračni par koji nam je kazao da je našu predstavu gledao osmi put. Iz njihovih reči shvatili smo da oni nisu osmi put došli da gledaju bravure Sergeja Trifunovića i Voje Brajovića. Oni su došli da provere sebe. Oni su želeli da se ponovo suoče sa jednom važnom temom i u tom smislu to jeste skidanje kape piscu komada Kormaku Makartiju koji je otvorio jedno veliko pitanje i zato je "Voz" onaj tip predstave koja počinje onda kada se ona završi.

Predstava počinje slučajnim susretom rezigniranog profesora filozofije koji je pokušao da se ubije i bivšeg robijaša koji je povjerovao da Bog postoji...

Taj profesor se bacio pod voz, ali je čudom preživeo i bivši robijaš ga je dovukao u neki neodređeni prostor, u garažu, svratište, na železničku stanicu, a publika je neka vrsta saučesnika tog događaja. Bivši robijaš je ubica, koji je unakazio jednog čoveka a drugog ubio, koji je bio strahovito iskasapljen u zatvoru i sada se, nakon svega, pojavljuje kao neki potpuno promenjen čovek, koji veruje da je izaslanik Hrista na zemlji. On smatra da mu je Isus pomogao da sve to preživi i sada ga Isus šalje među ljude u određenu vrstu misije.

Ja volim kada političari izbegavaju da uđu u pozorište, kao što se to dogodilo devedesetih godina kada su beogradska pozorišta bila punija nego crkve

Kako funkcionira taj nemogući odnos dva potpuno različita čovjeka?

Taj robijaš je spasao tog "filozofa mraka", kako ga naziva, jer profesor stalno huli na Boga i "razotkriva onoga u kojeg ne veruje". Moje tumačenje kao reditelja je da je uloga profesora, negatora Boga, upravo u tom pozivu da se, preko svih naših sumnji, negacija, sukoba i iskušenja, nešto zaista učini. Sa stajališta vernika bilo koje vere pitanje je zašto Bog dopušta, "daje reč" i onima koji ne veruju, odnosno pitanje za takve ljude je kako se u rascepljenom svetu haosa zaista boriti za bratstvo i ljubav u koje veruješ, ne samo na papiru. Iz pozicije publike, to je rasprava svakog prisutnog sa samim sobom o tome šta je smisao života, o verovanju i neverovanju, o pravdi i nepravdi, o tome čemu vodi naš život, tek smrti ili nekom višem smislu.

Postoji li u ovoj predstavi sa puno dilema i neka katarza?

Ja mislim da je u njoj katarza svakako prisutna. Ta predstava, kolikogod da vuče na to da je to neka crna priča o dvojici ljudi, koji stoje svako na svom rubu života, to nije tako. Ono što je Sergeju Trifunoviću i meni u svemu tome najdraže jeste da ova predstava upravo budi želju za životom, sa verom ili ne, svejedno. Ovo nije nihilistička predstava već ona, bez obzira na sve, poziva da se krene dalje.

Da li ste kao redatelj imali ikakvih dilema oko inscenacije ove priče?

Ja sam se toliko zaljubio u tu temu i naravno da me je ona lično intrigirala i zaokupila da velikih dilema oko nje nisam imao, osim pitanja kako će sama priča funkcionisati i kakav će biti odgovor publike. U predstavi ne postoji nikakva scenografija niti bilo kakvi svetlosni i muzički efekti, jedino što genijalni Sergej, glumeći okorelog robijaša, fantastično svira na gitari i na klaviru. Ja nisam od onih koji misle da će u pozorištu stvoriti nešto novo. Ja verujem onom starom ruskom reditelju, od kojeg su studenti hteli da čuju ne znam kakvu mudru misao o savremenom teatru a on im je rekao: "U teatru nema ništa novo. Ono što je novo, to ste vi." Pa pogledajte sve te silne predstave u današnjem pozorištu; zar u njima ima išta novo? Teatar je ono što te zalepi za stolicu, što ti pokrene emocije, eto to je novo.

Crkva i vjera

Danas živimo u svijetu u kojem malo tko u išta vjeruje, ili zbog sveopće indolentnosti ili zbog sveprisutne apatije. Kako u tom pejzažu funkcionira vaša predstava?

Oni koji se bolje razumeju u teološka pitanja kažu da u stvari ne postoje neverujući. Oni ljudi koji ne veruju u hrišćanstvo, judaizam, islam ili budizam, oni samo "veruju da ne veruju". I oni su dakle neki vernici, samo oni ne veruju u ono u šta drugi veruju. Što se tiče današnje apatije ili rezervi prema religiji, tome negativno doprinose oni koji bi tu religiju trebali da promovišu. Bojim se da u tom smislu strašno greši Crkva, ne pojedinci u njoj, nego Crkva kao institucija, a onda se tu naravno pojavljuje država koja jedva čeka da koristi Crkvu kao neko svoje sredstvo. Meni je žao i teško što ovo govorim, ali taj štetni teret upravo jako utiče na ključno pitanje slobode koju svako mora da ima u odluci hoće li da veruje ili ne. Ako neko hoće da veruje, onda je Crkva u samom čoveku, a institucija Crkve to verovanje samo treba da organizuje na jedan korektan način. Ako veruješ, onda ne slaviš Crkvu nego jevanđela u hrišćanstvu ili važne kategorije u drugim verama.

Danas ne živimo, rekao bih, u doba naših slobodnih odluka nego u vrijeme mržnje.

Iskreno, ne znam šta se danas događa sa čovekom. Religije su nekada, bar tako mi se čini, uz sve moguće probleme, ipak usmeravale ljude da budu kao bića uzdignutiji od životinja. Za životinje ne možemo reći da mrze druge životinje, ali zašto ljudi mrze? To je neko zlo u čoveku, gde danas vidimo da se ljudi ističu u tome ko će koga više da mrzi. Ljudi se dokazuju mržnjom, a ne svojom tolerancijom, ljubavlju i poštenjem. Šta je sa ovim ratovima, nemirima na planeti i terorističkim napadima u kojima se dokazuje mržnja? Šta je to sa ovim ratom između dva bliska naroda na istoku Evrope ili sa ratovima koji su se dogodili kod nas? Ogledalo i naličje, netrpeljivost i mržnja. Sada proriču da će u ovom najnovijem ratu poginuti toliko stotina hiljada ovih i isto toliko onih, a šta će biti posle? Da li će nastati mir? Neće. Nemam snage da mislim o svom tom mraku.

Neću da kažem da je nekada bilo bolje, ali sada je gore. Možda ću zvučati kao neki "objektivni pesimista" kada kažem da će još biti kataklizmi ovakvih i onakvih, ali još uvek mislim da imamo neke šanse. Ipak verujem u prioritet razuma

Što treba da radi kazalište u današnjoj situaciji, kada se bojimo vijesti koje će nas sačekati sljedeće jutro?

Ja sam više od dve trećine svoga života u pozorištu. Pozorišna kriza nastaje onda kada nema pravog razloga da jedan određeni repertoar uopšte postoji. Sve, naravno, ima svoje mesto, i vodvilji i komedije i drugo, ali ako u pozorištu nema nečega što je upozoravajuće i opominjuće onda to nije dobro. Šekspir kada je pisao svoje velike drame nije rekao "videćete vi šta će se dogoditi za šesto godina", nego ih je pisao za njegovo vreme. Isto tako i Krleža, Crnjanski i Sterija Popović. Doduše Sterija, kada je pisao "Rodoljupce", tražio je da se oni izvedu pedeset godina nakon njegove smrti, isto kao i Tomas Bernhard koji je pisao o austrijskom fašizmu i još neki drugi. Ono što je važno jeste da je pozorište živa umetnost trenutka. Ja volim kada političari izbegavaju da uđu u pozorište, kao što se to dogodilo devedesetih godina kada su beogradska pozorišta bila punija nego crkve.

Što su danas prepreke za angažirani teatar?

To su danas generacije otrovane rijaliti programima, kockarnicama, nasiljem na fudbalskim stadionima, društvenim mrežama, raznoraznim TV sapunicama i slično. Osim toga, pozorište je danas izgubilo organizacionu strukturu da bi se moglo značajnije boriti. Vi u teatru danas više ne možete zaposliti ni jednog električara, ton-majstora ili rekvizitera sa bednom platom, niti se možete osloniti na ansambl glumaca koji su u tom pozorištu tek "zaposleni", a snalaze se negde drugde da obezbede egzistenciju, iz čega ne izuzimam ni samog sebe. Posvećenost, entuzijazam i pozitivna energija danas nestaju iz pozorišta.

Zrnce mudrosti

Kako se vi u svemu tome osjećate, nakon toliko decenija provedenih u kazalištu?

Mislim da doživljaj koji kao glumac imam u susretu sa običnim ljudima u Zagrebu, Zemunu, Novom Sadu, Beogradu i drugde, mene čini srećnim što sam uopšte živ i što sam radio i radim ovaj posao. I govorim to bez taštine: ljudi se obraduju meni i ja se obradujem njima i to stvara osećaj da, uz sve strahote, nije sve baš tako crno. Sada sam snimao jedan, nadam se, zanimljiv film u Zagrebu, u režiji Ivone Juke, i ne mogu da opišem tu vrstu radosti anonimnih ljudi sa kojima sam se sretao na ulici, u prolazu. Ja sam lično bio srećan, ali sam bio srećan i zbog tih ljudi. To jeste neka nada. Pozorište ne postoji radi glumca, nego glumac postoji radi onih koji ga gledaju. Ne dogodi se u pozorištu uvek umetnost, ali kada se ona dogodi, to onda ljudi prepoznaju i to nas sve raduje. Zato mislim da će pozorište koje se danas urušava i dalje postojati. Takva vrsta topline i dalje živi u meni.

Igrat ćete u novoj predstavi "Otac" Ateljea 212 u režiji Paola Magellija. Kako teku probe?

To je fantastičan komad Florijana Celera koji govori o čoveku koji se razboleo od Alchajmerove bolesti i u njemu je najznačajnija tačka čovekov odnos prema smrti. Taj čovek je već odavno mrtav, odnosno on više nije živ na razini ljudskog dostojanstva. To je tužna situacija kakvu mi često u životu gledamo sa podsmehom. Zanimljivo je da je isti pisac koji je napisao komad "Voz", Kormak Makarti, napisao i scenarij za onaj značajan film "Nema zemlje za starce" i ova predstava se bavi, preko te bolesti, smrću nekoga koji je nekada bio čovek i pretvara se u nešto što je predmet izrugivanja. To izrugivanje i odbacivanje slabih i bolesnih, "koji drugima smetaju", takođe je bolest današnje civilizacije.

Kako će ta civilizacijska bolest izaći na površinu u ovoj predstavi?

Značajno je da Celer nije napisao šta se tom bolesniku dešava nego kako on iznutra vidi šta se oko njega zbiva. Ako to uspemo da pokažemo, biće to jedna upozoravajuća predstava o sebičnosti današnjeg vremena. U isto vreme dramatična je ta sudbina čovekova, kako kaže Šekspir, koji počinje svoj život na majčinoj dojci i ne zna ništa, a onda uzraste do mladosti, zrelog doba i do starosti, kada je ponovo bespomoćan i vraća se u prvobitno detinjstvo, lišen svega. Rađamo se nesvesni i umiremo nesvesni. Možda je to, da se vratim teološkoj diskusiji iz predstave "Voz", velika Božija kazna ili pak – veliki ustupak nama. Ja mislim da čovek mora da zna da je umro, inače neće znati ni da je živeo.

Završimo ovaj razgovor sa Shakespeareom kojeg spominjete. U njegovom Sonetu 66 piše: "Sit svega toga, ostavio sve bih, kad smrću ljubav napustio ne bih". Da li danas odlazimo s ovoga svijeta siti svega toga ili ima neke šanse da se s bar malo ljubavi osvrnemo na naš život?

Danas oko sebe vidimo sebeljublje. Iz daljine gledano mislim da sve polazi od porodice i od škole. Porodica je danas u teškom stanju, jer se ljudi nauštrb porodice bore da prežive ili su u porodici nesrećniji nego kada su bili sami i to se posle prenosi na decu. A ta deca su kasnije ovisna o učiteljima i profesorima koji su, bar u Srbiji, potpuno egzistencijalno hendikepirani i bez ikakvog ugleda i statusa. I oni onda postaju osobe u koje se ne zaljubljuju deca kada pođu u školu. Ljubav je vezana, ako hoćete, i uz zdravlje, a onda imamo jednog lekara koji se ujutro obrije i ode u bolnicu na posao do tri i posle odmah trči na svoju privatnu praksu. Šta mi onda da očekujemo u pejzažu gde bi trebala da se rodi neka empatija ili ljubav? Neću da kažem da je nekada bilo bolje, ali sada je gore. Možda ću zvučati kao neki "objektivni pesimista" kada kažem da će još biti kataklizmi ovakvih i onakvih, ali još uvek mislim da imamo neke šanse. Ipak verujem u prioritet razuma. I ako hoćeš u nešto da veruješ i da imaš neku nadu, da opet spomenem našu predstavu "Voz", moraš imati i neko zrnce mudrosti.