Vladimir Arsenijević je rodjen 1965. godine u Puli. Njegov prvi roman U POTPALUBLJU nagradjen je NIN-ovom nagradom za najbolji roman 1994. godine. Knjig U POTPALUBLJU doživjela je više od dvadeset izdanja širom sveta. Arsenijevićev drugi roman ANDJELA objavljen je 1997. godine. Njegova treća knjiga pod nazivom MEXICO: RATNI DNEVNIK pojavila se 2000. godine. Ilustrovana novela ISMAIL, iz 2004. godine, nastala je u saradnji sa strip crtačem Aleksandrom Zografom.
Živi i radi u Beogradu.
Petar Janjatović : Bio si u Meksiku godinu dana. Jel ti tamo bilo dosadno?
Arsenijević : Meksiko je grad od preko 20 miliona ljudi a kako ekonomski ne stoji sjajno, uz njihov senzibiliet, imaju vremena na pretek da se lako i jednostavno druže. Ako ne pričaš španski nema te vrste arogancije da nemaju nerava da te saslušaju, tako da je OK. Tamo su sve scene velike i kad upoznaš nekoga iz jedne scene, odjednom znaš 250 ljudi. Na kraju sam zapravo imao problem kako da izađem na kraj sa tolikim svetom i nikako se nisam osećao usamljeno.
Sećam se sa studija prava jednog predavanja kad je profesor rekao da postoji nevjerovatna sociološka sličnost između nas i Meksika, što je pravdao činjenicom da je meksički film Jedan dan života bio popularan samo u Meksiku i u Jugoslaviji, što su oni objašnjavali sličnim senzibilitetom.
To sam neovisno od toga uvideo jer je smisao za humor jako sličan, način na koji se ljudi druže i šta emotivno očekuju jedni od drugih je veoma sličan kao kod nas. Meksikanci takođe žive u višedecenijskoj političkoj, ekonomskoj i svakojakoj nesređenosti i to te prosto nauči nekim stvarima. Bio sam ubeđen da odlazim negde jako daleko i pitao sam se kako ću se osećati, a bilo mi je kao kod kuće. Uz mali nedostatak španskog jezika kod kojeg se kao i kod svih romanskih jezika prvi dio veoma brzo savlađuje i veoma brzo naučiš da kažeš sve što ti treba, samo na malo trapav način. Tamo sam svirao u bendu od kojeg mi sada izlazi CD gde sam sreo svoje najbolje prijatelje. To su dvoje ljudi iz Teksasa, bub-njarka i basista koji je pevao, jedan gitarista je bio iz Oksfoda, a ja sam iz Srbije. To je bila sumanuta situacija da dva čoveka iz Teksasa, jedan Britanac i Srbin sviraju u Meksiku! Na kraju sam prelomio svu tu situaciji jer se meni svi ljudi čine istim i gde god da upoznaješ ljude i što više razmišljaš o njima, u glavi se sve više razlike gube.
Šta ste svirali i da li ste radili svoje stvari ?
To je bio neki free punk a veći deo je radio pevač i basista. U suštini stvari su nastajale tako da frontmen donese fazu na basu, a mi je razrađujemo. Muzički je prilično trash, veoma je bučno, ali mislim da ima dosta uverljivu energiju. Tokom leta izlazi disk i video. Niko od nas više nije u Meksiku: Džoni je u Barseloni, Brajson je u Njujorku, Ejmi u San Antoniju a ja sam u Beogradu. Dogovorili smo se da se svako snimi u kupatilu i da imamo četiri kupatila za promo materijal. Hteli smo u svakom slučaju izbeći da to ispadne kao nekava razglednica pa smo izabrali kupatila, jer su ona nekako anacionalna mesta a rolna papira i sredstvo za čišćenje su svugde isti. Mislim da ima šanse da bude interesantan video.
Kako se zove bend ?
The Armstrings
Jeste svirali tamo po klubovima ?
Naravno. U kući u kojoj sam živeo organizovali smo jednu veliku multimedijalnu izložbu pošto se Brajson i Džon bave slikanjem, crtanjem i stripovima, a muziku rade usput. Svirali smo širom Meksiko Sitija, u Kvarnavaci, u Puebli i još u nekoliko gradova. Imalo smo ozbiljan pristup i to nije bilo zajebavanje. Satima smo vežbali jer kad odeš negde dovoljno daleko, izmešten si i možeš da radiš šta god hoćeš. U Beogradu sam inhibiran do te mere da bi me bilo blam da se bavim muzikom i osećao bih se nekako pompezno, da ja kao pisac sviram. Tamo sam to lako mogao da uradim, jer nema većeg zadovoljstva na nivou stvaranja kad osećaš da to radiš zbog svog zadovoljstva. Kad pišem mene ispu-njava ideja da će taj rezultat neko da čita na kraju, dok svira-nje u bendu tebi daje zadovoljstvo i baš te briga šta će neko da misli. Meni je čitav Meksiko bio sjajna terapija, a u bendu smo razvili užasno blisko zajedništvo tako da s tim ljudima postaješ petostruki prijatelj i takvu vrstu bliskosti je veoma teško naći, sem možda u ratnim situacijama.
Kako je sve to počelo i kad si zapravo otišao ?
Oni su me pozvali u novembru 98, kad je prošla prijetnja bombardovanjem i tad je dogovoreno da treba da idem u februaru sljedeće godine. Pošto su Meksikanci takvi kakvi su, užasno spori za neke stvari, kuća u kojoj sam trebao živeti se renovirala pa se to odlagalo do početka juna. Kuća je bila u delu grada koji se zove La Condesa koji je izrastao 30-ih i 40-ih godina usljed pojačane migracije iz Evrope. Prvo Španski građanski rat kada je mnogo španskih intelektualaca prebeglo i strahovito podiglo duhovnih život Meksika sa mnogo Jevreja iz Njemčke tako da tamo postoji jako evropeizirani duh a kuća je bila zapravo vila, stara hacijenda gde je napravljen kulturni centar, knjižara, restoran u prizemlju, a gore je pored mene živeo Dževdet sa porodicom.
Za ljude koji ne znaju ko je Dževdet možeš li to malo bolje pojasniti ?
U isto vreme kad su mene pozvali, pozvan je i Dževdet Bajren od strane organizacije Međunarodnog parlamenta pisaca koja je delom smeštena u Parizu, a delom u Briselu. Osnivači su veliki pisci od Salmana Ruždija i sl. imena i cilj joj je da pomaže piscima koji su na bilo koji način ugroženi. Organizacija je napravljena za EU ali pošto takvi problemi tamo ne postoje, oni rade na svetskom nivou, odnosno tamo gde postoji neko žarište ili akutno narušavanje prava govora ili pisanja, poput npr.Turske.
Dževdet Bajren je pesnik iz Orahovca, sa Kosova, dvostruki dobitnik njihove najveće nagrade književnika Kosova i sada je jedan od relevantnijih savremenih autora na Kosovu. U Meksiko je stigao mesec dana posle mene, a na Kosovu je prošao užasnu priču tokom poslednje agresije. Mnogo je članova njegove porodie izginulo, on se krio u napuštenoj septičkoj jami što je meni dvostruko morbidno. Mislim, septička jama je grozna, a napuštena septička jama je totalno grozno. Hapsili su ga dva puta, psa su mu ubili na njegove oči, otac njegove žene i muž njegove sestre su streljani itd. Kroz razgovore sa njim, a tako je nastala knjiga Meksiko, sam shvatio kako je ta priča izgledala odozdo, ispričana od strane nekoga ko ti je užasno blizak, ko sluša istu muziku kao i ti, ko čita slične knjige kao i ti, ko ima sličan smisao za humor kao ti i s kim možeš od prvog dana da razgovaraš sasvim normalno. To mi je pored benda drugo dragoceno iskustvo i druženje sa Dževdetom mi je pomoglo da očuvam svoje mentalno zdravlje. Zaista mislim da je čovek u tom momentu trebao da se oseti delimično kriv, čak iako nije ništa uradio ili išao na Kosovo i spalio ijednu kuću. To je činjeno u naše ime i mi moramo to da prepoznamo.
Znao si da ćete se sresti tamo i kakva su ti bila očekivanja u vezi s njim, i uopšte kakav je bio taj prvi susret ?
Sjajno je bilo da je to osoba s kojom sam mogao da uspostavim jedan normalan kontakt bez obzira na nacionalnu komponenentu. On je došao u Meksiko Siti mesec dana nakon mene i u to vreme je prolazio kroz jednu demokratsku zavrzlamu, koja je usledila nakon tragične sitacije na Kosovu kada je deportovan u Albaniju gde se sreo sa svojom ženom i svoja dva sina. Iz Albanije su trebali stići u Meksiko Siti gde su stigli nakon mnogo zavlačenja, samo sa ličnim stvarima jer je to bilo jedino što im je preostalo. Ja bio tamo sa svojom porodicom i kao i oni imao sam dvoje dece, sličnog uzrasta tako da smo se dobro razumeli. Deca su se odmah sprijateljila i oni ti pokažu neke stvari. Niti je Lolik znao srpski, niti je Nađa znala albanski, niti neki međujezik i njima je bilo super jebo te. Ona priča na srpskom, on priča na albanskom, razumeju šta treba da razumeju, trčkaju naokolo i dobro se zabavljaju. Već te večeri smo prijatno pričali a oni su čak jedno vreme živeli kod nas pošto im se kuća renovirala. To veče je neko slavio rođendan preko puta, a kako imaju običaj da ispaljuju mnogo raketa kada je to počelo pucati toliko nas je unervozilo da smo počeli pričati o Kosovu što je Dževdeta motivisalo da na tenene ispriča šta mu se dešavalo. Kako je poginuo Husni, Bjosni Ćalo, prvi dan bombardovanja kad su krenuli da uništavaju Orahovac i Maleševo, kako su žena i klinci izašli, šta je bilo s ovim i onim. Mene je to do te mere potreslo da nisam mogao da verujem. Već sam imao priređen ratni dnevnik i odlučio sam da spojim te dve priče, kao tipičnu beogradsku priču iz tog doba i tipičnu albansku priču iz tog doba. Najluđe je što sam shvatio da Dževdetova priča uopšte nije tragična, da se to dešavalo svim Albancima sa Kosova iz tog perioda. Shvatio sam da bi to moglo da uspije ako uložim dovoljno iskrenosti i dovoljno napora da ostavim sve elemente priče, pa sam potpuno zaboravio sve knjževne tehnike i razmišljao sam kao novinar. Interesovala me je činjenica, redosled i njena egzaktnost a ne kako dobro zvuči na papiru.
Gde je on sada?
Još uvijek je u Meksiku. On ima egzistencijalnih problema jer po njemu Kosovo sa UČK-a je opasno, za decu je strešno da tamo odrastaju i kako su u školi naučili španski za njih je daleko podsticajnije da odrastaju u Meksiko Sitiju nego u Orahovcu.
Šta ti se dopalo u meksičkoj kulturi ?
Strašno puno toga. Meksička kultura je bila u stalnim promenama tako da moraš definisati period njihove kulture o kojem govoriš. Ipak, ono što ostavlja strašno dobar utisak je odnos prema bojama i to ne prestaje da te fascinira. Tada vidiš kako je to ulazilo u njihovu savremenu umetnost kroz moraliste koji su dosta skidali meksički folklor i arhitekturu, od krajnje normalnih, nepretencioznih delova do ozbiljnih pieceva. Mi ovde imamo posla sa egalitarstičkim siromaštvom gde je sve ujednačeno u sivkaskoj bedi, a tamo možeš sresti sve, od megalomanskog bogatstva, na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi, od deset su trojica Meksikanci, do takve zaostalosti da je teško shvatljivo i iz našeg ugla. U ruralnim predelima i na jugu gde su Čiapasi i Zapatiste, kultura Maja je dosta jaka i tamo se živi životom koji uopšte nije evropeiziran ili amerikanizovan. To je u pravom smislu reči sto godina samoće koju teško možeš da shvatiš kad npr. odeš u Kristobal della Tasos koji je barokni grad u sred džungle sa palenkama, čuvenim Maja hramovima i tek tada vidiš koliko je ta kultura jaka i živa. To skontaš kad se voziš putem kroz prelepo, gusto tropsko rastinje i odjednom vidiš drvene kućice u prašumi gde nema ničega, nema vodovoda, kanalizacije, antena to su prosto kuće u šumi. U ruralnim dijelovima žive kao što su živeli pre nekoliko vekova, a s druge strane imaš gradske indijance, Čiapase koji žive ponižavajućim životom prosjaka a u najboljem slučaju rade kao prodavci đinđuva i sitnog nakita. Sa Sapotekacima koji žive na Meksičkom platou gde je i Meksiko Siti je drugačiji slučaj. Oni nikad nisu uživali autonomiju već su bili robovi i radna snaga čak i kad su Asteci bili tu, tako da je za njih smena Španaca sa Astecima prošla gotovo nezapaženo i uopšte cela tumbava istorija kroz koju je Meksiko prolazio njih nije doticala.
Tu vidiš svu heterogenost Meksika i gomilu različitih kultura na jednom mestu i tek tada shvatiš kakvu grešku praviš kad sve svodiš pod kulturu Asteka koji su samo jedni od mnogih. Toliko je različitih američkih i evropskih uticaja u različitim periodima tako da u zavisnosti od ugla gledanja to nikad nije jedna ista zemlja. Sjajno je u Meksiku to što svako može da bude Meksikanac ukoliko si vlasnik meksičkog pasoša. Jer biti Meksikanac je biti mestisos, biti mešanac.
Kakva je njihova kulturna scena ? Mislim knjige, časopisi, muzika…
Zbog benda sam uleteo u punk i surf punk scenu gde su bili Chino los Pachinos a to je zapravo Japanac Nazuki Oši, po Chinos što znači Kinez. Njima je naime, chino kovrdžava kosa, u čemi su se zajebali jer su mislili da su Kinezi frčkavi a ne crnci. Pošto je ovaj Japanac još su mu dodali los Pachinos i tako je bend dobio naziv. Pored njih su bili i Intestino Grueso koji su neka vrsta američkog, kalifornijskog punka, a producent im je bio lik koji je radio disk Blues Explosion iz Teksasa, tu smo bili mi kao Armstrings i još par bendova, ali čak i u poređenju sa Beogradom koji je deset puta manji, scena je prilično zakržljala.
Prema mainstreamu imaš ono što je promovisao Santana, znači onaj kič, soft rock sa latino prizvukom tipa Mana. Imaš ludilo muziku nortenja, što se pravi sa američke strane, tzv. Texmex kao Los lobos i sl. Svi su obučeni u ista odela i pevaju o narko bosovima, kokainu, prelascima preko granice, pandurima što najviše liči na naše narodnjake. Ne možeš da shvatiš kakav je to treš i dok je mojom drugovima Amerikancima i Englezima to bila egzotika mene je to podsećalo na neki rudimentarni Pink. Imaš i nešto kao naš turbo folk koji se zove nortech ili nortenja tehno, što je muzika nortenja sa tehno podlogom.
U vizuelno umetnosti uvek su bili jaki jer imaju bogatu istoriju i tu scenu sam uleteo mnogo više nego u književnost, jer mi je ona bila malo dosadna. Tamo ima jedna grupa klinaca, zovu se Atletiko, i rade sve od performansa, instalacija do dizajna što je zaista fantastično. Tu je Kinjati Rodrigez koji super radi, niko od njih nema kintu a rade sjajno i strašno moderno, u kontaktu su sa svim što se događa i u to kombinuju meksičku esetetiku.
Film me mnogo iznenadio i mislio sam da ga uopšte nemaju, a zapravo je kao naša kinematografija sa lokalnom vredošću i lokalno ti bude veoma draga. U Meksiko sam stigao kada je tamo bio totalni haos jer je partija koja je vladala preko 70 godina pucala i konačno na izborima 2000. g. izgubila, pa su filmovi nastajali kao reakcija na političko stanje, kao što je Herodov zakon, sjajna satira tipa našeg Šijana, na temu vladavine Prija. Za razliku od nas oni su uspeli da naprave značajan progres pa u Meksiko Sitiju, Monte Reju, Santa Kruzu vidiš toliko moderne arhitekture i stranih ulaganja da ti stane dah.
Kakva je hrana ?
Fantastična. Ako ljudi nemaju o čemu pričati onda pričaju o hrani. Postoji niz meksičkih kuhinja koje su potpuno različite i pravo su čudo. Od sofisticiranosti, raznolikosti i hranjive vrednosti možete sresti sve. Voće je izuzetno jeftino, raznoliko i imate ga celu godinu, a pošto su toliko fascinirani hranom pored najrazličitijih meksičkih restorana možeš sresti sve restorane koji ti padnu na pamet, od latino do evropske ili azijske kuhinje. Posebno je intresantno da japanski restorani zamenjuju kineske restorane koji su izuzetno jeftini. U neposrednoj blizini od svog stana sam imao brazilski, argentinski i marokanski restoran gde u meniju na prvoj strani piše burhek i chorba. Naručim i dobijem burek i čorbu. Tad shvatiš koliki je taj isti kulturni prostor od Maroka do Beča.
Jel se lože na fudbal ?
Kad me pitaju odakle sam i kad saznaju da sam iz Jugoslavije odmah izleću- Bora Milutinovic! koji je mega heroj. To je prosto neshvatljivo. Bio sam u njegovoj kući igrom slučaja koja je u najskupljem delu Meksiko Sitija Los Lomasu i izglade kao da je iz Dinastije. Njega prosto obožavaju.
A politika ?
Oni su a priori na strani onih koji su suprotstavljeni Amerikancima. Do te mere su anti-amerikanci da prave razliku između izraza gringo i guero. Prvi je pežorativni izraz za belog Amerikanca, a guero je prilično simpatičan izraz za belog čoveka, pa ako ti devojka kaže da si guero, to je veoma prijatno. Iako promovišu društvo koje se protivi segregaciji, ona je izuzetno pristuna i beli ljudi su prosto bogatiji, lepši, imaju bolja kola, uspešniji su na poslu, imaju bolje ribe itd. Ako odeš na pijaci vidiš mnogo malih, tamnoputih Meksikanaca, a u skupim šoping centrima samo prolaze plavuše. Kako su telefonske linije u jezivom stanju često dođe do grešaka u pozivima tako da mi se par puta desilo da dignem slušalicu i kažem: Hello! na šta bi uslijedilo poznato: Hey, gringo! Nekoliko psovki uzastopce i veliko paf! Strašno puno ima ogorčenja jer Amerikance pamte istorijski iz druge polovine 19. v. a zaista ih osećaju kao pritisak odozgo i nisu slobodni na jedan čudan način mada nisu okupirani osećaju da im stoji ta kapa odozgo.
Kakve su devojke ?
U Meksiku sam se odmorio od one beogradske, banjalučke histerije jer tamo ljudi uglavnom izgledaju bezlično, nema ekstravagancije u oblačenju tako da danima ne vidiš ribu koja ti privuče pažnju. Ali tamo imaš prave oaze kao što je Univerzitet San Huan, jezuistički i najstariji univerzitet u Meksiku, gde sam imao predavanja nakon kojeg se nisam mogao smiriti pet dana.
Znači nema erotizacije koja se povezuje sa Latinskom Amerikom ?
Imaš prelepih meksikanki, onako erotomanskih kako ih mi zamišljamo, ali je većina bezlična, mala rastom, sa kosom vezanom u rep. Stalno su uniformisani jer od škole do radnog mesta ostaju u nekoj vrsti uniforme, što čoveka strašno nervira ubijajući u gomili ljudi osećaj za lični stil.
Petar Janjatović je srpski muzički novinar i rok kritičar. Autor „Ilustrovane YU Rock enciklopedije 1960-1997“ i „Ilustrovane eks-Ju Rok enciklopedije 1960-2000“