Kažu da deca i časovnici ne smeju neprestano da se navijaju, valja ih
nekada pustiti i da idu. Ali, šta sa situacijama u kojima deca,
nepripremljena za svet oko sebe, ostanu uskraćena čak i za osnove dobrog
vaspitanja ili prepuštena sama sebi? U istoriji ljudskog roda, kažu,
čovek nije živeo brže i jednostavnije, ali su tehnika i tehnologija tako
usavršile ljudska čula, da se čovek i sam ulenjio.
Paradoks savremenog doba je da su ljudi sve manje srećni, radosni, slobodni i sposobni, i u vaspitavanju dece, i u snalaženju sa samim sobom.
Tehnika, tehnologija i mediji nude čoveku iluziju da lako može da
prevaziđe sve životne probleme, zbog čega ljudi sve više žive „pocepani“
između realnosti i virtuelnog, odnosno „kobajagi“ sveta, poručuju
psiholozi današnjice. Moderan čovek ima sve manje vremena za porodicu
kao zajednicu što je, kažu, osnovni razlog što ne uspeva dovoljno dobro
da pomogne svojoj deci kako bi ona mogla da izaberu dobru stranu
života. Jer, pravo je pitanje zašto su zamke odrastanja, od kojih su
neke i ranije postojale, sada aktuelnije nego ikada?
Stručnjaci tvrde da uzroke, možda, treba tražiti u pojmu roditeljskog autoriteta.
Neverovatno je, kažu, da neki od onih oni koji su iz ljubavi ušli u
brak i u njemu dobili decu, u jednom trenutku prestaju da budu partneri i
postaju rivali. Tako porodica gubi obeležje zajednice, a danas su
roditelji, nažalost, sve češće rivali, a ne partneri. Osnovna uloga
roditelja je da deci pomognu, da prepoznaju njihove potencijale, ohrabre
ih i omoguće da deca te potencijale razviju, pre svega kroz zdrave
navika i stavove, odnosno, kroz usvojeni sistem vrednosti, koji će im
omogućiti da se opredele za dobru stranu života (jer, stalno im se nudi i
ona loša). Takva deca umeće da preuzmu odgovornost za svoje ponašanje.
“Ako tokom odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u
usvajanju navika i odgovornog ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo,
pohvalimo, da ih gledamo u oči dok ih slušamo, da bi ona umela da
razviju unutrašnju motivaciju.”
Na pitanje kako da više vremena sa svojom decom provode roditelji
preopterećeni poslom, jer pojedini, u borbi za opstanak na različitim
radnim mestima rade i po 16 sati dnevno, klinički psiholog Vlajko Panović
odgovara tvrdnjom da je važniji kvalitet, od dužine zajednički
provedenog vremena. Jer, kaže: postoje roditelji koji po čitav dan
provedu zajedno sa svojom decom, ali – nema efekta:
– Kvalitet odnosa je taj koji određuje sudbinu deteta. Ako tokom
odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u usvajanju navika i odgovornog
ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo, pohvalimo, da ih gledamo u oči
dok ih slušamo, da bi ona umela da razviju unutrašnju motivaciju.
Savremeni čovek je sve izneo napolje. Mediji su uticali da svoju svest
okrene ka spoljašnjoj realnosti i da stalno kao nagradu očekuje
spektakl, senzaciju, kameru. reflektore i aplauz. Zbog toga smo decu
pretvorili u robove. Na početku u njih gledamo kao u božanstva, sve im
dajemo i činimo, a onda kreće uslovljavanje. Evo, recimo, primera kako
roditelji prave katastrofalne greške. Umesto da puste decu da spontano
pojedu obrok, oni ih požuruju i uslovljavaju. Obično im govore: „Srce
mamino, pile babino, ako pojedeš malo belog mesa i šargarepe, dobićeš to
i to…“ Zapamtite, deca uče po modelu, upijajući sve, kao sunđer. Za
svega sedam dana takav roditelj dobiće od deteta odgovor: „Hoću, ako…“ I
tu počinje neprestana „igranka“. Našao sam direktnu povezanost u
pogledu tih manipulacija sa kasnijom bulimijom, anoreksijom, ili sa
drugim poremećajima u ishrani. Takav model ponudili su roditelji, a deca
usvojila – pojašnjava Panović.
Njegov savet je da se, u takvim situacijama, vrati dostojanstvo
zajedničkoj trpezi, da se porodica okupi za jednim stolom, da se članovi
familije pogledaju u oči, da dete iznese problem koji ima ili da ga
roditelji, ako je zaslužilo – pohvale.
Omogućiti deci pravilne izbore
U naše živote, smatraju i psiholozi, i sociolozi, treba vratiti
spontanost i zajedništvo, koje je moderno doba usput zagubilo. Savremena
porodica umnogome se razlikuje od tradicionalne, a i dalje postoje
prednosti tradicionalnog koje je potrebno vratiti i oplemeniti.
– Naravno da niko od nas nije za vraćanje civilizacije unazad, niti
je to moguće, ali činjenica je da moderna tehničko-tehnološka pomagala,
umesto da nam omoguće slobodu izbora, neretko dovode do toga da
postajemo njihovi zarobljenici. Tradicionalna porodica imala je
ognjište, kao mesto u domu oko kojeg se porodica okupljala svake večeri
posle napornog rada u polju, školi. Ognjište je bilo mesto gde su ljudi
grejali, a bilo je i najosvetljenije u domu, mesto gde su razmenjivane
devne informacije i događaji, deljena uputstva i saveti, kritikovani
neposlušni. Danas takvo mesto nemamo ni u metaforičkom, simboličkom
obliku: svako u svojoj sobi ima televizor, kompjuter, mobilni telefon,
ognjište smo zamenili samoizolacijom – opominje Panović.
Neverovatan je podatak da decu u Srbiji danas podiže nešto manje od
40 procenata samohranih majki, što ukazuje na poremećenu strukturu
porodice i na krizu očinske uloge. U takvim disfunkcionalnim porodicama
ometa se osnovno – usvajanje radnih navika koje su vrlo bitne za
postizanje samopoštovanja, ali i odgovornog ponašanja jednog deteta. U
Ustavu Srbije precizira se da je porodica dužna da zaštiti razvoj, ne
samo fizički, već i da omogući pravilan emocionalni i duhovni razvoj
deteta. Neki zakoni u koliziji su sa Ustavom, zato što roditelje
onemogućavaju da zavire u karton svog deteta posle 15-te godine.
“Kao da se sve radi da deca ne usvoje ni navike, ni granice,
zbog čega nemaju samopouzdanje, ne mogu da usvoje odgovorno ponašanje”
Vlajko Panović kao poseban problem navodi to što se deca odgajaju kao
božanstva, što onemogućava njihovu pripremu za realan svet, a povećava
agresivne odgovore:
– Često porodica, nekompletna zbog odsustva oca uslovljava
neravnomernu raspodelu uloga, ne postoji zajednički organizovano vreme,
bar ne u onoj meri koja je potrebna da roditelji deci prenesu svoja
iskustva, omoguće pravilne izbore i da ih nauče da se opredele za
istinske, proverene vrednosti, koje se odnose na lepotu života, red,
rad, toleranciju i strpljenje. Kao da se sve radi da deca ne usvoje ni
navike, ni granice, zbog čega nemaju samopouzdanje, ne mogu da usvoje
odgovorno ponašanje Zato danas mnogima nedostaje, ne samo odgovornost za
datu reč, već i za ponašanje. U savremenoj porodici nema dovoljno
razgovora, nema dijaloga. Osnovna formula ljubavi kaže: da bi se ljudi
voleli, moraju se poznavati. A da bi se poznavali, ljudi moraju da
razgovaraju. A da bi tazgovarali – moraju da imaju vreme i mesto gde će
razmenjivati iskustva, pomoći mladima da ono što tokom dana usput
„pokupe“ u sebi podvedu pod dobro ili loše. Zbog toga je neophodno da i
roditelji dobro razumeju realnost u kojoj odrastvaju njihova deca. Jer,
realnost govori da je danas mnogo roditelja koji galame na svoju decu, a
psihološki – to je uvek kontraproduktivno. Dva straha sa kojima se
čovek rađa su od glasnog, iznenadnog zvuka i od gubitka podloge. Svaki
povišeni ton u kući, a danas je takvih, nažalost mnogo više, nego
strpljivog i tolerantnog razgovora, kod dece izaziva frustraciju –
smatra Panović.
Stručnjaci kažu da je biološki odgovor na frustraciju – zatvaranje.
Što god da roditelji više viču, deca ih sve manje čuju. Pored toga,
višesatno odsustvo roditelja iz kuće ostavlja deci prostor za razna
iskušenja. Malo pažnje se posvećuje dečjem naporu i trudu, a uglavnom se
nagrađuje ocena. Uz sve to, nagrađivanje je najčešće materijalno, što
stvara spoljašnju, a ne unutrašnju motivaciju. Pohvale i emocionalno
nagrađivanje su retki.
Malo pažnje se posvećuje dečjem naporu i trudu, a uglavnom
se nagrađuje ocena. Uz sve to, nagrađivanje je najčešće materijalno, što
stvara spoljašnju, a ne unutrašnju motivaciju.
– Nemojte kod dece da nagrađujete ocenu! Motivišite ih i nagrađujte
trud, marljivost, vrednoću, strpljenje, jer rezultat tada ne može da
izostane. Ako nagrađujete trud, to je očekivanje nagrade spolja ili
udarca, štapa ili šargarepe. Kada čovek nema orijentaciju, granicu,
reper, u sebi će nositi zbunjenost i delovati umrtvljeno. Teorija stresa
govori o tome. Prilikom stresa, čovek ima dve mogućnosti: jednu, da se
brani, a drugu – da pobegne, dakle, da mobiliše energiju na borbu ili
bekstvo. Ako stres traje dugo, onda mi potrošimo svoje fiziološke
resurse za adaptaciju, a posledica toga je – nereagovanje, umrtvljenje.
Mi se danas nalazimo u takvom stanju umrtvljenosti, jer se nad nama
primenjuje prvo pravilo crne propagande – obilje kontradiktornih
informacija. Rezultat toga je sluđivanje. Spas je da definišemo sebe,
jer je i greška dokaz da smo nešto pokušali – pojašnjava on.
Izgubljena radost
Naročito deca prepuštena iskušenjima mogu postati žrtve medijske
ponude, koja im bombarduje čula ekstremnim dražima: zvuk, svetlo, brzo
smenjivanje slike, što podiže nivo uzbuđenja, a dekodira se kao lažna
prijatnost i potreba za stalnim stimulacijama. Zato često deca, dok
igraju video igre, na pozive svojih roditelja odgovaraju sa: „Sad ću!“
– Na roditeljima je da deci pomognu da ne postanu žrtve. Nedovoljno
dobro organizovana deca ostaju lenja, ne usvajaju zdrave navike i
veštine odnosa sa drugim ljudima kroz neposredni kontakt, već stvaraju
lažna, virtuelna prijateljstva sa nekoliko stotina osoba. Takva porodica
često neguje vezivanje umesto osamostaljivanja, pa deca postaju lenja i
inertna. Jedan od najvećih problema kod nas uskoro će biti organizacija
prostora, vremena i motivacije za školu. Danas beležimo i odsustvo
radosti, zbog kojeg je potrebna prsihoterapija za motivisanje čoveka da
prevaziđe neki sukob. Izgubivši spontanost, izgubili smo radost i zato
je važno da se vratimo sebi – poručuje Panović.
“Važnije je da odnegujemo zdravu ličnost, nego šta će ona
postići od obrazovanja. Miran i strpljiv čovek može da stvara i da
uživa, a nemiran se bavi svojim nemirima, kroz alkohol, drogu ili
promiskuitetno ponašanje.”
Zbog nedovoljno kvalitetnih razgovora, odnosi unutar porodica gube
spontanost, postaju formalizovani, a manjak fizičke bliskosti uslovljava
i manjak emocionalne razmene, upozoravaju stručnjaci. Zato deca često
imaju utisak da ih roditelji ne vole.
– Roditelji često postavljaju stereotipna pitanja kada deca dođu iz
škole: „Šta je bilo u školi? Da li je pala neka petica?“ Deca često
smatraju da je njihovim roditeljima važna samo škola, zato što ih mama i
tata retko pitaju kako se osećaju, šta se dogodilo na putu od škole do
kuće. To je zamka koju svaki roditelj mora da prepozna. Važnije je da
odnegujemo zdravu ličnost, nego šta će ona postići od obrazovanja. Miran
i strpljiv čovek može da stvara i da uživa, a nemiran se bavi svojim
nemirima, kroz alkohol, drogu ili promiskuitetno ponašanje. Nemiran
čovek ne može da bude ni dobar vaspitač, ni dobar radnik ili učitelj. A
civilizacija upravo sve čini da nas stalno drži u stanju uznemirenosti,
uzbuđenosti. Deca koja odrastaju u takvim iluzijama, pokleknu kada se
nađu u realnom životu, a tada izgubimo i mogućnost da razgovaramo sa
njima, kako bismo im pomogli ne samo da shvate i prihvate, već i da
naprave promenu u ponašanju – smatra Panović.
Za koga čuvamo ljubav?
On dodaje da prisustvo kompjutera, televizora i mobilnih telefona u
spavaćim sobama predstavlja ne samo velike gutače vremena, nego i velike
ometače razvoja dece. Jer, oni donose radoznalost sa jedne strane, a sa
druge nepredvidivost softverskih kreacija pojedinca čini nemoćnim da
upravlja svojim vremenom:
– Veliki broj dece ne rasprema svoju sobu, ne namešta krevet,
razbacane su im stvari. Nemaju vremena, niti strpljenja, ne zna se kada
odlaze na spavanje, kada ustaju, doručkuju, kada uče. Zbog toga se
roditelji dodatno iscrpljuju motivšući ih često na pogrešan način, kroz
viku, galamu, pritisak i ucenu. Razumljivo, kao rezultat toga dobijamo
bes, inat ili ucenu sa dečje strane. Zato je važno u kući imati mesto
koje bismo mogli nazvati moderno ognjište. Razgvarajmo, da bismo mogli
da razrešimo sukobe, dileme, nesporazume ili neslaganja, jer oni su
razumljivi deo odrastanja. Svako, nažalost, u svojoj sobi četuje,
surfuje, porukuje, a život prolazi pored nas. Čovek je nekada
organizovao svoje vreme na osnovu planiranja nekih krupnih događaja, a
danas ćete često čuti tužan komentar kako vreme ubrzava i da se ljudi ne
raduju više ničemu. Nije se vreme ubrzalo, nego smo mi u svoje umove
nekritički pustili sve, zbog čega ne možemo da napravimo kritičku
distancu. Deca postaju žrtve bombardovanjem informacija spolja. Remeti
im se spontanost mašte, a nju zamenjuje dirigovani svet virtuelnog,
koji deca često umeju da pomešaju sa realnim. To je forsirani svet
neprirodnog i ružnog koji mi nismo prepoznali. Taj naopaki svet njih
čini uznemirenim. Moramo da se bavimo svojom decom, kako bi ona razumela
realnost u kojoj odrastaju – poruka je Panovića.
“Veliki broj dece ne rasprema svoju sobu, ne namešta krevet,
razbacane su im stvari. Nemaju vremena, niti strpljenja, ne zna se kada
odlaze na spavanje, kada ustaju, doručkuju, kada uče.”
Njegov je stav da roditelji, kupovinom skupih, prestižnih mobilnih
telefona svojoj deci, doprinose da se njihova deca identifikuju sa
nerealnim svetom koji počinju, ne samo da oponašaju, nego i da veruju u
njega. Mediji takođe kontinuirano nude sliku nerealnog života, sa
forsiranjem zabave, lakog života, iluzije beskrajnih sloboda i stalnog
zadovoljstva.
Psiholozi današnjice beleže novu vrstu zavisnosti, ona koju moderan
čovek ispoljava zbog zabrinutosti. Zavisnost od zabrinutosti neguju
mnogi ljudi, ispoljavajući je kroz misao: „Šta ako?“ Uplašen čovek sebe
projektuje u lošu budućnost, iako svako od nas živi samo u sadašnjem
vremenu. Vreme je da, i odrasli, i deca budu okrenuti ka razmišljanju o
lepom, ka negovanju direktnih razgovora sa jasnim porukama slobodnog
izražavanja osećanja, ali i doslednosti u ponašanju roditelja. Vredi
zapamtiti da deca oponašaju naše ponašanje, a ne naše reči. Ako sanjate o
ljubavi prema celom svetu, a ne podnosite ni najbliže, zapitajte se –
za koga onda čuvamo ljubav?
Marina Miljković Dabić
Izvor: Zelena učionica