U epohi u kojoj živim postoji samo jedna moćna pozornica vredna pažljivog prilaska, ali na toj pozornici glasna je muzika, izmešani su protagonisti, boje su u metežu istosti i različitosti. Kada platiš kartu kojom si ušao u to pozorište nasmejan si jer ne osetiš momenat kada si skupo platio kartu. Ti stalno plaćaš kartu tom sveprisutnom pozorištu, a njegova scenografija te mami da budeš veseo, razdragan, bezbrižan. Čula ti osete nadražaje i ti igraš, skačeš, gledaš, misliš da osećaš, ali to tvoja nadražena čula primaju jake spoljne podsticaje.
Uzbudljivi ritam se naglo menja i stalno traje u neprestanoj dinamičnosti. Naizgled se tu ništa ne razaznaje. Cirkus je glasan i uporan, uviđaš da se odvaja nekolicina zabavljača, a bezazlenost im je zločesto upadljiva. Kada im skineš maske otkrićeš celu skupinu što vredno radi iza scene i priprema Madonu ili Lejdi Gagu. Jedared ćeš možda shvatiti (ili si priznati) da si u tom cirkusu najveći egzibicionista Ti.
U redovima velikog svetskog pozorišta gledaoci su raznolika skupina starih, mladih, crnih, belih, žutih, pametnih, glupih, duhovitih, ozbiljnih. Na toj sceni je šarenilo stopljeno u jalovu prazninu, ali neprestano obnavljanje i udarničko povlađivanje publici scenu čini moćnom, delujućom. Publika je živa, budna i prijemčiva. Reklame svetlucaju, podsećaju na svoje prisustvo i ime brenda se pamti posle odgledanog filma, odslušane pesme, pročitane knjige.
Ono pozorište koje bi jedino da ga imenujemo pozorištem, zbori nemušto o prosvetiteljstvu i elitistički prezrivo odbacuje brojnost, a retke prima u zablude svojih velikih reči i malih stvarnih iskoraka u novo novo društvo o kojem priča pijana grupa srećno autarhičnih umetnika. Pojedini blesci dobrih predstava zakorače u neistražene predele, ali sedišta su prazna i klasična umetnost što ne udara po čulima danas razočarava, deprimira i ne interesuje ni omanju skupinu, a kamoli svekoliko ljudstvo.
Svekoliko ljudstvo zato skače ispred velikih ekrana kraljice popa, oplakuje kralja popa, raduje se nastupima ostarelih rok legendi, prati u stopu nove planetarne pošasti istorijskih likova presvučenih u moderni izražaj posredstvom Rasel Kroa. Ili zaljubljeno bulji u četiri žene koje propovedaju radikalni konzumerizam putem banalne stereotipizacije žena, muškaraca, gay sveta, Arapa. Tako se kupuje većina sa overenom potvrdom o ispravnosti primamljivih predrasuda u kojima se dave, kao i u gluposti ispraznog života što žudi za Kavalijem, koji ipak nosi samo Sara Džesika Parker. 
Pop kultura je beskrajno bitan, govorljiv i bespregladan prostor, sa odličnim, bezbolnim mehanizmima koji pretvaraju pojedinca u deo hipnotizirane mase što gleda, sluša, raduje se, ne razmišlja, kupuje, izbacuje nesvesno i podsvesno iz sebe. Pop kulturom potvrđuješ da si deo vladajućih procesa, da postojiš, da znaš šta je Avatar ili Seks i Grad. Čovečanstvo je nemoćno pred tom očaravajućom industrijom što u sebi melje različite umetnosti kojima je oduzeta umetnička vrednost, ili se ona nazire u slabim nagoveštajima.
Pojedinac nije u stanju ne stopiti se u čovečantvo i ne uživati nevino u nekoj od ponuđenih poslastica. Animirani junaci, čarobnjaci ili fudbaleri teše nas svojom prisutnošću i stvaranjem neiskrenog, ali ugrejanog zajedništva neznanaca što se prepoznaju po istim sklonostima. (Nije moguće da i ti pratiš Ligu šampiona, uzviknuće vam neko za kafe stolom i poželeće da sa vama podeli tu otrcanu zajedničku strast. Ili ćete sa nekim satima raspredati o humorističkoj seriji koju, gle slučajnosti, oboje gledate.)
I u tom jedinom svetskom pozorištu, čula se sjajno zabavljaju i uzbuđenja rastu, ali naiđu i momenti umora, prekida, apatije i onda napustiš prve redove opisane svetske žurke, staneš po strani i nazireš konture savremene slagalice jezivosti.
Moćna, značajna, nepregledna pop kultura, stvorena po merama naših najglasnijih potreba, odista preslikava naš izgled i neodoljivo liči na nas i mi na nju. U njoj se otkrivaju naše gluposti, zablude, verovanja, vrednosti, stremljenja, ispraznosti, skrivene namere, zaturene želje, kolektivno nesvesno, iracionalno.
Mnogi filmski proizvodi nisu ništa drugo do overa sadašnjih načina života i Holivud štampa te politički korektne overe, a život velikih klasnih razlika, socijalnih nepravdi, veličanja materijalnog dobija svoju slasnu poemu.
Muzička zvezda pretvorena u autonomnu muzičku industriju putuje svetom pevajući lažno lascivne i bezbožne pesme čime nas ljulja u ljuljašci neiskrenog detabuiziranja seksa i crkve. Iskače ispred nas u video spotovima mišićava i skočna, iako je u šestoj deceniji, i šalje poruku svoje neuništivosti, besmrtnosti, superiornosti, gramzivosti i neodmerenosti. Pa, ne liči li Madona na savršeno spremnog američkog marinca koji je nezaustavljiv? I pred kojim treba ustuknuti kada kaže: Give it 2 me!
Ona je u svojim nastupima odavno napustila formu smišljenih seksualnih aluzija, pretvorivši se u razigranog aseksualnog vojnika odlične kondicije i fizičkih sposobnosti zbog kojih ima pravo na sve i svašta, zbog čega je nedodirljiva, nepobediva. Ona želi da čuje kako joj svet kliče dok pravi koncerte i donosi demokratiju, pardon, radost. Madona je savršeno oličenje američke spoljne politike i kada marketinški pljune na Buša, jer međutekst njenog zvaničnog teksta viče: imperijalizam i utilitarizam, unipolarni svet, tj. besprekornost na koju polažem pravo jer sam besprekorna.
Madona je paradigma proteklih decenija i ona nas i dalje zaokuplja, ali napokon se desila i nova Ona, odnosno množina je putem pop industrije stvorila svoj današnji odraz u modelu napadne ekscentričnosti kojom je ekscentričnost izgubila svoju govorljivost, a sva skalamerija stavljena na novu Nju asocira na nezemaljsko, otuđenost, hladnoću i udaljenost. Ipak, ona je očigledno verodostojni iskaz neizrečenih potreba i neopisanog izgleda sadašnjice. Njeno lice se jedva nazire, a u njenim izvedbama mnogo su bitniji kostim i rekviziti. Ljudsko telo i lice na njoj su sporedni sastojak na koji se samo naslanja razna materija.
Lady Gaga je dokaz koliko smo oduševljeni i pomireni sa svojevrsnom dehumanizacijom, jer njeni nastupi sakrivaju lice, običnu telesnost, i posvećeni su odeći koja stvara svoju osobnost i bitnost nezavisnu od čoveka.
Novi prepoznatljivi identitet nove muzičke i scenske zvezde u sebi nosi kod globalizovanog društva željnog daljnje unifikacije.
U pop kulturi čitaju se i neočekivane poruke iznenađujućeg sadržaja. Tako je zabavno gledati srpsku grand publiku dok tapše doskočicama Milana Stankovića, koji je daleki antipod afektivno akcentiranom muževnom obrascu očekivanog muškarca, uklopljenog u preživeli surogat patrijarhalnog, koji se pripisuje pretežnoj Srbiji, a naročito grand publici. No, Milan Stanković je perjanica Grand produkcije kojoj bi mnogi provincijski pripisali običnu nesnosnu vulgarnost bez značenjski zanimljivih pojava. 
U duhu filozofije palanke, samoprozvani elitista palanke objašnjavaće svoju tezu o samosvojnosti i nadnaravnoj posebnosti srpske turbo folk gluposti, hraneći svoju „elitnu sujetu“. Ali javno mnjenje se smirilo i doakalo Grand naravi, shvatajući da je to samo jedan pop sadržaj lokalnih aroma i nedostignute sofisticiranosti zbog koje se možete dobro nasmejati. A pojava poput Milana Stankovića, bez krute, stamene, smešno balkanske muškosti, očarava javni prostor od kojeg se očekuje netrpeljivost prema dečaku ženskastog izgleda, kao i jednoobraznost, neemancipovanost, neprihvatanje različitog. Pobedio je odraz onog kolektivno nesvesnog, iracionalnog, sakrivenog, onoga što kola po zaturenim delovima razgaljene grand publike koja iz sebe u ekstatičnom vrhuncu izbacuje sakriveno, lucidno, drugačije od horizonta očekivanja i pušta se dašak slobode stvarajući različito koje hoće da se sluša, upija, obožava…
Slično je i svuda u svetu, svetina ispusti dašak slobode, pretvarajući katkad svoja pomešana htenja, puna zaturenog, u zajednički izražaj slobode prenet na poster obelodanjenih orgija ili u zbilji neprihvatljivih izbora, vrednosti, poruka.
Pop sloboda ima svoje nevidljivo omeđene granice i zahteva obavezno povlačenje u bezazleno, neproblematično, nekontroverzno, politički korektno, očekivano, i onda se izgubi u većinski gnusnom. Tako je Madona najviše simbol beskrupuloznog materijalizma ili pop ovaploćenje američke spoljne politike, oslobođene etičkog minimuma.
Gde god se svetina tiska, zbijajući tela i misli, vredi zaći i shvatiti narav uzbuđenja i objasniti si svetinu, a time i svet u kojem živiš. Pop kultura je upravo to mesto koje treba posetiti, ali posetom na koju i sami nismo navikli, i potom iz večnog sjaja iskamčiti otkrovenja.