Igor Kolarov jedini je pisac koji je po drugi put dobio nagradu „Politikinog Zabavnika” za najbolje književno delo namenjeno mladima, i nedavno je ovim priznanjem ovenčan za knjigu „Kuća hiljadu maski, Roman za dve gitare i aulos”, štampanu dvojezično, na srpskom i norveškom, u Izdavačkom studiju „Čekić” iz Beograda.
Prvi put, Kolarov je nagradu „Zabavnika” dobio 2002. godine za roman „Agi i Ema”,prema kojem je snimljenistoimeni film, prvi srpski igrani film za decu snimljen posle 25 godina, u režiji Milutina Petrovića, kao i radio-drama u režiji Meline Pota-Koljević.
Glavna junakinja „Kuće hiljadu maski” je devojčica Efi. Ona živi u ulici Erika Satija 9, sa tetkom koja ima minđušu u nosu, i koja obožava putovanja, debelim mačkom Hanibalom Prvim, dobija pisma od slikarke Elene D, ali ne i od svojih roditelja, u potkrovlju pronalazi prelepe maske, i pita se o čemu li je mislio kompozitor Albinoni kada je imao dvanaest godina.
Igor Kolarov, autor je, između ostalih, i knjiga „Hionijine priče”, „Milica u vrtu”, „Dvanaesto more”, „Burence”, „Fiona i druge misterije”, „Džepne priče”, „Rusvaj”. U razgovoru za naš list kaže da su na njegovo stvaralaštvo uticale, pre svega, bajke sveta, a zatim i čitav niz klasika za decu, sa „Malim Princem” u središtu. „Oduvek sam voleo raznoliku literaturu, i knjige koje se nalaze, kako je to divno rekao jedan pisac, izvan zone komfora”, ističe Kolarov.
Šta za Vas znače nagrade koje ste dobili i kakvu odgovornost nameću?
Nagrada „Politikinog Zabavnika” dogodila se gotovo neposredno posle nagrade knjizi priča „Rusvaj” Beogradskog sajma knjiga za Dečju knjigu 2011. godine, u izdanju Booklanda. Te situacije, u kojima su se našle ove knjige, sigurno će dovesti do svojevrsnog stvaralačkog preispitivanja, pre nego do cementiranja poetike. Prava književnost za decu mora da živi direktno, otvorena za čuda dečjeg sveta i zatvorena za odrađivanja. Kao dečja igra.
„Kuća hiljadu maski” divno je ilustrovana, to, pored dvojezičnosti, prvo upada u oči. Zbog čega prevod baš na norveški?
Za likovnu opremu zaslužna je Nela Tatalović, koja je knjizi uspešno dogradila nova likovna značenja. Prevod na norveški su sačinile Nevena Ašković i Anita Melvold. Razlozi za prevod nalaze se u samoj knjizi – naime, najbolja prijateljica glavne junakinje odlazi u Norvešku, i odande joj šalje razglednice, svaki put iz drugog grada. Nevena Ašković je prva primetila da bi dodavanje norveškog teksta moglo da posluži kao neka vrsta tekstualne ilustracije. Književnica Marija Krkač, urednica novopokrenute biblioteke za decu i mlade „Mali Čekić”, prihvatila je takav koncept i svojim idejama i zalaganjem dovela je knjigu do ovog oblika.
Pišete o neobičnom prijateljstvu, putovanjima, životu kao igri, umetnosti, mašti, ali i o usamljenosti deteta u današnjem svetu. Vaša junakinja Efi kaže: „Ne plašim se da budem sama.Mogu mnogo da izdržim”. To je jedan od motiva Vaše proze, usamljenostdeteta?
Da, s vremena na vreme se vraćam tom motivu; tom, nažalost, sada već gradivnom elementu savremenog doba. Usamljenost deteta je strašno stanje, i velikim delom je posledica usamljenosti odraslih. I to uprkos činjenici da su sredstva komunikacije razvijena gotovo da savršenstva. Kvar se nalazi negde na dubljim nivoima…
Devojčica Efi je neobična, „spolja je devojčica koja ima tetku s minđušom u nosu, iznutra je džungla”. Koliko, pišući za decu, u stvari govorite o mališanima kao odraslim, komplikovanim ljudima, a koliko, sa druge strane, o odraslima kao večitoj deci?
Ta dva aspekta, mali i veliki čovek, neprestano se prepliću. Granica nije uvek jasna, i u toj oblasti se nalazi veliko značenjsko bogatstvo i materijal za književna tkanja. Naravno, najteže je razumeti krajnosti: decu koja nikad nisu bila deca, i odrasle koji nikad nisu bili odrasli…
Ko je Vaš idealni čitalac?
Uopšteno govoreći, idealni čitalac je najpre onaj koji i iz dobre i iz loše knjige može da izvuče najbolje. A zatim, uzimajući u obzir vreme u kojem živimo, idealan čitalac sve više postaje onaj koji jednostavno – čita.
Maske koje Efi pronalazi u čudesnom potkrovlju šarene su i fascinantne, međutim, više od raznolikosti zaokuplja iskreno lice bez maske?
Pa, to je suštinska potreba čoveka – da se gleda sa drugim čovekom licem u lice, bez maske, bez pomagala sekundarnih stvarnosti. Ali, do toga se raste, a teškoću takvog uzrastanja jedan od junaka iz romana izražava paradoksom: „Lice je prva stvar koju ne znamo o čoveku”.
Vaša knjiga takođe ukazuje i na poznate slikare, klasičnu muziku, čak i strip, kao lepe i valjane preokupacije. Sa druge strane, na vrcav, duhovit, način, poručuje da je gledanje televizije gubljenje vremena. Predočiti vaspitno kao vedru igru, da li je to preporuka i za svakodnevni život i komunikaciju?
Cilj nije bio da se vaspitna sfera postavi kao rigidan sistem, koliko da se preispitaju njene kreativne, pa i zabavne mogućnosti. Da svakoj pojavi, ma koliko ona bila svakodnevna ili tzv. uzvišena, može da se priđe sa više strana. U tom kontekstu, igra nije „trošenje” vremena, već njegovo izgrađivanje.
Tekst je preuzet iz Politike