„Nije me interesovala politika, već ljudske sudbine“, rekla je o filmovima koje je uradila Gordana Boškov, jugoslovenska i srbijanska režiserka i scenaristica, u razgovoru koji smo vodile maja ove godine. Na pitanje kako je bilo biti žena u jugoslovenskoj filmskoj industriji, Boškov je odgovorila da „postoji film i postoji ženski film“, implicirajući da je „ženski film posmatran kao da nije film i da se podrazumevalo da su muškarci ti koji prave filmove“. Iako je jugoslovenska kinematografija iznjedrila brojne režisere, broj režiserki koje su dobile prilku da prave dugometražne igrane filmove je bio jako mali i mogao se na prste nabrojati. Sjetimo se Vesne Ljubić, Marije Marić, Suade Kapić, Sofije ‘Soje’ Jovanović, Ljiljane Jojić, kao i Gordane Boškov, kojoj je ovaj članak posvećen.
Boškov nas je napustila tiho i dostojanstveno, kao što je i živjela, i sahranjena je 16. avgusta ove godine. Trebala sam se sresti sa njom ovog ljeta i nije mi bilo jasno zašto ne odgovara na moje poruke, pozive, niti mailove. Čekala sam njen odgovor. Onda sam saznala za njenu smrt putem objave UFUS AFA Zaštite – Organizacije filmskih autora Srbije i čini mi se je se niko, osim njih i njene porodice, nije sjetio. Imala sam čast intervjuisati je telefonski u maju ove godine i sadžaj toga razgovora ću vam prenijeti, da je se zajedno sjetimo.Boškov je rođena 1936. godine u Melencima (sadašnja Srbija). Školovala se na Filološkom fakultetu u Beogradu. „Završila sam engleski jezik i svetsku književnost. Zatim me privuklo pozorište. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu sam počela statirati i stekla prva iskustva kao glumica. Potom sam postala član amaterskog pozorišta AKUD Branko Krsmanović, gde sam aktivno glumila i koje mi je postalo baza. AKUD Branko Krsmanović osnovala je [prva jugoslovenska filmska režiserka Sofija] ‘Soja’ Jovanović, a njegov upravnik [ u vrijeme kad je Boškov bila član] bio je renomirani pozorišni režiser Miroslav Belović“, rekla je Boškov.
„Iz pozorišta sam prešla na Radio-Beograd, gde sam prošla kroz sve strukture i stekla raznoliko iskustvo“, prisjetila se Boškov. Afinitet prema medijima i umjetnosti dalje je ispoljila pohađenjem Filmskog studija . „Dunav film studio imao je je svoju dvogodišnju školu za režiju i scenario, koju sam pohađala i uspešno završila“, Boškov je dodala. Zanat je ispekla i tako što je radila kao asistent režije na filmu Dečak je vikao ubistvo/The Boy Cried Murder (1966), koji je režirao američki reditelj George P. Breakston. „Pokazala sam se kao vredan asistent režije, pa sam posle bila pozvana na još jedan projekat od istog reditelja“, Boškov je rekla. Ali je ipak odbila poziv zbog želje da se samostalno posveti filmu. „Debitovala sam kratkim dečjim filmom E baš ću naći te zvezde (1968) u produkciji Dunav filma. Nikola Majdak bio je snimatelj, Bora Šejtinac animator, a Mirjana Stefanović scenarista ovog filma“. Ovaj prvenac Gordane Boškov postigao je značajan rezultat učešćem na poznatom 29. Venecijanskom filmskom festivalu (29. Mostra Internazionale d'Arte Cinematografica di Venecia ), održanom 1968. godine.
Zatim se Boškov posvetila režiji kratkih TV filmova, poput filma Između mene i mog ćutanja (1981). „Stihovi koje je napisala Tanja Kragujević snimljeni su za ovaj TV film. Napravljen je za potrebe emisije Pesničke vedrine, emitovane na igranom programu Radio-televizije Beograd.“ Osim na Radio-televiziji Beograd, Boškov je često radila TV filmove i na TV Novi Sad, poput filma Zapisi o crnom Vladimiru. „Urađen je po pesmama Stevana Raičkovića, a scenario je napisala Maja Dimitrijević“, Boškov je kazala. „Najviše filmova uradila sam sa snimateljicom Nevenkom Redžić-Toth, stipendistom novosadske televizije, koja je studirala je u Pragu“ [na renomiranom FAMU] . „Kad se otvorila TV Novi Sad, skupa smo uradile TV filmove poput Lako je moru biti more o pjesniku Juretu Kaštelanu, kao i poput portreta subotičke glumice Jelke Asić“.
Dobra saradnja na TV filmovima između Boškov i Redžić-Toth, nastavila se i na igranim filmovima. Prvi dugometražni igrani film koji je Boškov režirala, a Redžić-Toth obogatila svojim snimateljskim doprinosom, bio je Šta je s tobom, Nina / What's With You, Nina (1984). „Producent je bila produkcijska kuća Union film, koja ne postoji više. Ovaj film učestvovao je na mnogim filmskim festivalima, i na inostranim, poput filmskog festivala u Italiji“, kao i na domaćim, poput 31. Festivala jugoslavenskog igranog filma u Puli, održanog 1984 godine.
Drugi dugometražni igrani film koji je režirala Boškov bio je U zatvoru / In Prison (1985). Kao i na prethodnom filmu Šta je s tobom, Nina, i na filmu U zatvoru snimateljka je takođe bila Redžić-Toth. Boškov je uloge povjerila i nekim od glumaca koji su se učestvovali u njenom prethodnom filmu, pa su tu opet Snežana Savić, Ljiljana Janković, Velimir ‘Bata’ Živojinović, kao i Dragomir Bojanić-Gidra. Bitno je naglasiti da je ovo jedan od rijetkih jugoslovenskih filmova u kojem su na vodećim i kreativnim pozicijama bila žene – osim rediteljice i koscenaristice Boškov, snimateljke Redžić-Toth, i montaža je bila povjerena ženi, montažerki Jeleni Đokić. „Producent igranog filma je bila kuća [TRZUD] Gama iz Beograda [SR Srbija], a Vesna [iz SR Slovenije] je bila distributer. Film se bavi izazovnom temom delikvencije. U Večernjim novostima,“ Boškov se prisjetila, „pročitala sam jednu vest o incidentu u ženskom odelenju zatvora, pa sam najpre dobila ideju da napravim dokumentarni film na tu temu. S obzirom na to da sam već 10-ak godina uspešno sarađivala sa TV Novi Sad, kad sam predložila uredniku da uradim dokumentarni film o ženskom zatvoru, prihvatio je. Da bi dobili dopuštenje za snimanje filma, urednik i ja smo išli dva puta na razgovor kod upravnice ženskog zatvora u Sremskoj Mitrovici. Prilikom jednog razgovora sa upravnicom bila sam nervozna, pa ustala, počela da šetam po njenoj kancelariji i prošetala iza leđa upravnice, na šta je upravnica skočila i oštro me pogledala. Tada sam se iznenada skamenila, jer sam shvatila da se u zatvoru ne sme šetati nekome iza leđa. Dokumentarni film o ženskom zatvoru je urađen ili 1982 ili 1983 u produkciji TV Novi Sad.“
Nakon dokumentarnog filma, Boškov je dobila ideju da napravi i igrani film U zatvoru. „Okosnica filma i ideja za film mi je upravo bila upravnica ženskog zatvora koju sam upoznala u stvarnom životu. Upravnica je imala vrlo napredne i hrabre ideje. Želela je da donese promene. Zaprave je skinula rešetke sa prozora ženskog odelenja, što me je inspirisalo da taj napredni postupak uključim u film. Takođe, upravnica se zanimljivo i moderno oblačila. Na primjer, nosila je kožne mini-suknje. Glumica koja ju je tumačila u filmu bila je Dara Džokić i ona nije bila tip za mini-suknje. Prvi izbor glumice mi je bila glumica Tanja Bošković, ali ona ipak na kraju nije igrala u filmu. Milanu Štrljiću, glumcu koji je interpretirao lik Peđe Đukića u ovom filmu, koji ostvari vezu (na filmskom platnu) sa fikcionalizovanom upravnicom, dopadala se i stvarna upravnica zatvora, ali u stvarnom životu ništa od toga nije bilo“, Boškov je primjetila.
„Kad je prva verzija scenarija za igrani film U zatvoru napisana, zatvorska uprava je po direkciji napravila sastanak saveta, na kojem je diskutovano o scenariju. Prva verzija scenarija – čiji se primerak čuva u Jugoslovenskoj kinoteci – zvala se Približavanje, a taj naslov je bio odabran zbog približavanja likova koje se dešava u priči. U prvoj verziji scenarija, ime lika upravnice je bilo Mirka, ali se upravniku zatvora (iz stvarnog života) iz nekog razloga to ime nije dopalo (da li zbog asocijacije na reč „mir“, ili iz nekog drugog razloga), pa je ono promenjeno u ime Vida. Kad je uprava zatvora pročitala prvu verziju scenarija, Boškov je rečeno da je scenario protiv države i da ga ublaži. Onda je glumica Irena Prošen, koja je bila iz [jugoslovenske SR] Slovenije i koja će tumačiti lik Ljubice u filmu U zatvoru, zamolila za pomoć Stanu Dolanca, tadašnjeg ministra policije. Dolanc je onda kontaktirao upravnika zatvora i rekao mu da je scenario u redu, i samim time, zbog visokog položaja na kojem se nalazio, znatno uticao na sudbinu scenarija“, rekla je Boškov.
„Film je sniman u Sremskoj Mitrovici, u autentičnom ambijentu zatvora. Jedna anegdota je“, sjetila se Boškov, „da kad je u zatvoru snimana scena koncerta, dovedeni su i muški i ženski autentični zatvorenici, dakle naturščici, da učestvuju u toj sceni zajedno sa profesionalnim glumcima u istoj prostoriji. To je bio presedan, jer je to bilo prvi put u stvarnom životu da je muškim i ženskim zatvorenicima bilo dopušteno da budu zajedno u istoj prostoriji; zato što su u zatvoru u Sremskoj Mitrovici postojala dva krila, muško i žensko, i bila su odvojena. Takođe, s bezbednosnog aspekta situacija je bila napeta, jer su to bili osuđeni zatvorenici (i žensko i muško odelenje), koji su zajedno učestvovali sa profesionalnim glumicama i glumcima u sceni koncerta, u istoj prostoriji. Ali sve je prošlo u redu i bez problema.“
Još jedne anegdote sa snimanja prisjetila se režiserka Boškov. „Kad je glumica Tomanija Đuričko (njen unuk je glumac Nikola Đuričko) imala dvočasovnu pauzu – a s obzirom da je pauza bila kratka i snimalo se „od jutra do sutra“ – ona je u kostimu sa snimanja, tj. odeći koju nose zatvorenice, otišla da vidi grad Sremsku Mitrovicu. Međutim, tamo je glumica Đuričko uhapšena, jer je milicija mislila da je ona prava zatvorenica koja je pobegla. U to vreme Đuričko je bila starija gospođa u penziji, od nekih 60-70 godina. Kad je upravnik milicije shvatio da je u pitanju greška i da je to glumica iz ekipe, Đuričko je puštena. To se dugo prepričavalo kao jedna duhovita anegdota s snimanja“.
Boškov je zatim objasnila problem koji je nastao s naslovom filma. „Pravi naslov ovog igranog filma je U zatvoru. Upravo taj naslov se pojavljuje i na uvodnoj špici samog filma, a korišten je i prilikom njegovog prikazivanja u bioskopima. Na primjer, film je prikazivan u Beogradu u bioskopu Jadran.“ Pod pravim naslovom film je prikazan i na domaćem, 36. Festivalu jugoslavenskog igranog filma u Puli 1986. godine. „Zatim, na plakati filma je pisao naslov U zatvoru. Međutim, kasnije, u fazi distribucije, je producent filma [TRZUD] Gama samoinicijativno promenio naslov u Žene u zatvoru, da bi film bio komercijalniji, bez konsultacije i saglasnosti sa mnom“, prisjetila se ovog negativnog iskustva Boškov.
Od filmova koje je režirala Boškov, bitno je izdvojiti i dokumentarni film Dinastija Karađorđević (1990). Zatim, nakon raspada SFR Jugoslavije, uspjela je napraviti svoj treći igrani film Vraćanje a.k.a. Buđenje proleća / Flashback (1997). „Napravila sam ga uprkos tome što nisam mogla dobiti novac od filmskog fonda“, kaže Boškov. Osim što je bila reditelj ovog filma, zatim koscenarista sa Veroslavom Rančićem, Boškov je bila i njegov koproducent, preko producentske kuće Impuls film , koji je osnovala. Film učestvovao na međunarodnom filmskom festivalu u Torinu Cinema della donne , posvećenom ženskim režiserima. „Kad sam nosila kasete u Italiju na taj festival, prilikom prelaska granice italijanski carinici su pustili pse na mene, i doživela sam neprijatnost“, Boškov je ispričala. Ali to je nije spriječilo da učestvuje.
Boškov se nije smatrala feminističkom rediteljkom, ali smatrala je da žene režiseri posjeduju specijalni audio-vizuelni senzibilitet. Od malobrojnih koleginica – režiserki u jugoslovenskoj filmskoj industriji – pogotovo je poštovala (sada pokojnu) Vesnu Ljubić i njene filmove. „Kontaktirale smo telefonom [na relaciji Beograd-Sarajevo], ali se nažalost nikada nismo imale priliku upoznati uživo“, Boškov je primjetila sa žaljenjem. O muško-ženskim odnosima u jugoslovenskoj filmskoj industriji Boškov kaže:„ Bilo je seksizma na umetničkom planu. Štaviše, često sam postavljala pitanje samoj sebi kako sam uopšte uspevala snimiti igrane filmove. Ali, kad bih se susrela sa situacijom da me neko na poslovnom planu drugačije tretirao zato što sam žena, ili govorio mi da nešto ne mogu, zahtevala bih da mi taj muškarac objasni zašto on misli da ja to ne mogu“. Boškov je rekla: „Igrani film se ne oprašta“, u smislu da dok je radila u pozorištu, pa na Radio-Beogradu, pa na televiziji na dokumentarnim filmovima, nije osjećala zavist (muških) kolega. Međutim, kad je dobila priliku da radi prvi igrani film, to se promijenilo. Na primjer, sreo bi je kolega i prokomentarisao „Ti igrani film radiš? Znaš li ti kako je to teško dobiti?“, što je ukazivalo na zavist i nekolegijalnost.
Uprkos tome, režiserka Boškov je uspjela napraviti igrane filmove, i to na temu žena, i sa snažnim ženskim likovima, što je bila rijetkost u jugoslovenskoj kinematografiji. Zato, sjetimo se nje i njenih filmova, koji će, nadam se i apelujem, u budućnosti dobiti priliku da budu restaurirani ili barem digitalizovani, da ne bi bili izgubljeni zauvijek.
Autor: Vesi Vuković (Doktor filmskih studija i vizuelne kulture)
English:
The production of this story was supported by the Thomson Foundation as part of the Culture and Creativity for the Western Balkans project (CC4WBs). This story was created and maintained with the financial support of the European Union. Also, this story was supported by Marie Sklodowska-Curie YUFE4Postdocs, University of Bremen, and Das Hanse-Wissenschaftskolleg (HWK). Its contents are the sole responsibility of the author and do not necessarily reflect the views of the European Union.
BSCM:
Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Takođe, ovu priču su podržali Marie Sklodowska-Curie YUFE4Postdocs, Universitet u Bremenu, i Das Hanse-Wissenschaftskolleg (HWK). Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.