On se pita šta je to: uspomene, ti
dronjci raznih čudnih stvari koje čovek više ne može da shvati. Uspomena
ostaje i stalno, beskrajno predstavlja samo sebe isto onako kako ju je
čovek ostavio još dok nije bila uspomena. Ljudi se povlače kao sa kakve
pozornice. Izgleda da se povlače uvek na jednoj istoj ravni. Njegova je
postojbina pozornica beskrajnosti.
I onda? Jačina zvuka sve više slabi, a
najzad i utisak “koji je u očima ostao od onoga od čega su morale da se
odvrate, lagano i neprekidno. I vremenom ne ostaje ništa.“ Bilo kad, s
vremena na vreme, iz tog strujanja izroni po koja slika, ističući se u
njemu tako blistavim bojama kao ono zbog čega se očajava. Prošlost:
detinjstvo, mladost, bol koji je već davno mrtav ili nije mrtav, delić
proleća, delić zime, leta – kojega? -, ono što je čoveku bilo najdraže.
Ukrštaju se šljunkovite putanje i staze, grobovi rođaka i najmilijih,
sve zamračuju ljudi što nose mrtvački kovčeg žene, kočijaši što tovare
burad, službenici pivare, radnici fabrike sira, jedna slomljena grana
ispred roditeljske kuće, strah koji vodi pravo u jezero. Ma kako da je
zdrav i krepak, čovek se razboli od sticaja raznih slučajeva i
okolnosti. “Sve na zemlji je u stvari samo svest o samom sebi.“ Nije
teško jedno fantastično biće kao što je čovek sačuvati za njegove
sposobnosti. Uspomena je samo jedna naklonost. “Ako to nije, ona onda
sve ubije, razori čak i ono najčvršće u čoveku.“ Uvek joj stoji na
raspolaganju ludilo, radost, zadovoljstvo, inat i neznanje, vera i
bezverje. “Ona je jedino uživanje koje je jače od smrti.“