Dobitnik Ninove književne nagrade kritike za najbolji roman 2011. godine je novosadski pisac Slobodan Tišma za knjigu „Bernardijeva soba” (izdanje Kulturnog centra Novog Sada). Tišma je dokazan i kao uspešan pesnik, konceptualni umetnik i rok muzičar, autor je sedam knjiga poezije i proze. Junak njegovog nagrađenog romana „suvišni je čovek” koji svoj stan ustupa neobičnim gostima, dok sam obitava u olupini starog automobila, maštajući o oblicima jedne posebne sobe. „Lepota je nepotkupljiva, ne možete je kupiti na aukciji. Možda je baš zbog toga moj junak tako inertan, on podsvesno zna da će lepota doći sama na prag. Ako pak bude jurio doživljaj, ništa od toga”, kaže Tišma.
Ključna simbolička slika Vaše pripovesti je soba, kao prostor intime i bogatstva unutarnjeg sveta, ali i bekstva, izolacije, usamljenosti. Na koji način ovo mesto oblikuje Vašeg glavnog junaka Pištu, a kako, sa druge strane, ono stvara njega?
Bolje bi bilo reći, kao ispunjeni prostor ili kao nastanjeni prostor, pošto je poznato da praznog prostora nema. Romančić počinje onom već čuvenom rečenicom koja ima samo jednu reč koja je i subjekt i objekt i predikat: Telo. Pa zatim dolazi druga: Oklop. Svet je neka vrsta tamnice, puno toga se naguralo,a sa druge strane je beskrajan, deljiv je do beskonačnosti. Telo, ljudsko, je tamnica duše, to je poznata Platonova priča, a tamnica tela je pećina, dakle, soba. Soba je doduše podeljena četvorokrilnim vratima kroz čija mlečna stakla naslućujemo štošta,ali ne vidimo ništa jasno osim apstrakcije, tj. geometrije. Zato je nameštaj u „Bernardijevoj sobi” i dizajniran u formi geometrijske apstrakcije. Lep je,ali je neudoban. U tom smislu, Pišta je asimetričan, izmešten je u olupinu automobila, pokušava jednog trenutka da tu ljušturu podigne u sobu, da spoji telo sa već naseljenim prostorom sobe. To je neka vrsta paradoksa, iako nauka tvrdi da je tako nešto moguće, da više entiteta zaposeda isti prostor. Moguće je,ali nije prijatno.
Kao kontrapunkt savršenoj Bernardijevoj sobi nalazi se pomenuta olupina „mercedesa”. Ona je, pak, deo Vašeg osobenog poimanja urbanog, koje se mistično širi u metafizičko, neuhvatljivo?
Auto je pokretna kućica, taj predmet povezuje stanovanje sa lutanjem. U ovom slučaju radi se o olupini bez točkova, dakle, funkcija lutanja je ugašena. Takav auto je čun izvučen na žalo univerzuma. Osnovni problem svakog materijalnog predmeta, dakle, tela je neodredivost granica, dokle se nešto prostire, to je teško reći. Olupina je i vremenska mašina, spiritualna kutija, pošto predstavlja Pištin skroviti kutak za vraćanje u prošlost. Tu on oživljava neke bitne momente iz svog pređašnjeg života, ali ih i transformiše, podiže ih na jedan viši nivo zadovoljstva. Otud je unutrašnji prostor olupine sinestezija mirisa, boja, zvukova i ukusa. Sve se stapa u jedan neopisivi ugođaj na ivici halucinacije.
Veći deo Pištine ličnosti pasivan je, ženstven, muzikalan, dok su na drugoj strani njegovi stanari – bivši političari i književnik, pripadnici sveta muškaraca, moći. Postoji li između sveta moći i sveta umetnosti jasno razgraničenje?
Umetnost je takođe kao i politika područje volje za moć. Političar i umetnik su braća, i to starozavetna. Pišta na jednom mestu doduše kaže da se između moći i lepote treba uvek opredeliti za lepotu, no, to je samo njegova nesuvislost, pamet mu nije jača strana. Moć je čudna i njeno pojavljivanje ne mora uopšte izgledati moćno. Postoji ta igra, ekonomisanje snagom, pretvaranje i odlaganje da bi se već sledećeg trenutka obrušila svom silinom, sve su to estetske karakteristike koje moć poseduje, dakle to je nerazlučivo, kao princip jina i janga. Svi dobro znamo da je politika neka vrsta umetnosti, politički činovi mogu imati estetsku dimenziju, kao što je i umetnost neka vrsta politike, ima svoje interese i sferu delovanja, ima sredstva i metod kako da se ostvari. Na primer, da je politika konstruisanje moći, a umetnost dekonstruisanje moći, jedno bez drugog ne ide. Različita im je samo metoda. A te priče o nežnosti, o nemoći, sve su to Piština samoobmanjivanja, njegova igra sa samim sobom, kako samog sebe preskočiti, kako samog sebe nadmudriti.
Deo tih igara je i njegov odlazak u prirodu, doživljaj radosti na improvizovanom krstu, za koji se plaća. U kojoj meri je reč o svetovnoj ironizaciji sakralnog, i koliko je junak moderni svetac u našem izgubljenom svetu bez Boga, novi Prometej?
Jeste. Iako on se ne odriče, on je sve izgubio. Sve osim majke. Majka se ne može ni steći ni izgubiti. Ali tu imamo kuću u noći i kuću po danu. Bitna je atmosfera, muzika noći kao pejzaž. Dan je profan i sve obezvredi. Ali i iluzije imaju vrednost, jača iluzija ima veću vrednost. To je ta neonska reklama koja svetli i po danu i još u šumi. A po danu ništa nema za džabe, iako cena nije previsoka. Sve je iluzija, sakralnost, profanost, svejedno. Religioznost bez Boga ili Bog bez religioznosti? Pišta nije vernik, ali ako plati malo, može zauzeti mesto Boga, dospeti na sam krst, može imitirati Hrista ili Prometeja. Samo malo je potrebno pa da se iskoči iz ustaljenog reda stvari, pogotovo u šumi gde staze vrludaju. Lako se postaje odmetnik ili, bolje reći, otpadnik. No, možda se on pobunio bez razloga. Ipak to misererenobis odjekuje u njemu, to sapatništvo, o tome ne odlučuje on. Prometej ili Hrist? Raspetost, svakako.
U oneobičenom svetu Vašeg romana, greška je blagoslov, kvarenje vodi bogaćenju. Kako objašnjavate ovaj odnos?
Volim ponekad da prenesem nešto iz filma u moju prozu. Pri kraju romana Pišta priča kako je gledao film „Odiseja u svemiru 2001”. Kompjuter Hal je otkazao poslušnost, na šta je posada reagovala tako što ga je isključila. Ubili su ga! Postavlja se temeljno pitanje: da li se Hal pokvario ili se pobunio? Kako možemo odrediti da li je u pitanju greška u sistemu ili remećenje koje dolazi spolja. To je nepojmljivo. Nemamo nikakvih dokaza da Hal nije individua, da je samo mašina. Svaka greška je pobuna, individualni čin, i ona se pridodaje sumi okeanskog bogatstva, jer ona nema gospodara.
Tekst je preuzet iz Politike