Naklonost čitalačke publike u mnogim zemljama Kolin Falkoner stekao je romanom o Sulejmanu Veličanstvenom “Sultanov harem”, koji je samo u Nemačkoj prodat u 150.000 primeraka. Na veliki odjek naišao je i roman o Kleopatri “Kad smo bili bogovi”, kao i roman o najmlađoj princezi ruske carske porodice Romanov, “Anastazija”, koji je kod nas upravo objavio “Alnari”. Uoči dolaska na Sajam knjiga, kao gost izdavača, pisac čije su knjige prevedene na 17 jezika, dao nam je ekskluzivan intervju.
Rođen u Londonu 1953. Falkoner se kao momak preselio u Australiju, gde je prvo radio kao taksista i gitarista, zatim se zaposlio u marketinškoj agenciji, bio slobodni novinar i pisao tekstove za radio i televiziju.
Šta vas je inspirisalo da napišete roman o Sulejmanu Veličanstvenom?
Angažovan sam da za časopis “Plejboj” napišem članak o haremima. Tokom istraživanja za taj članak naišao sam na priču o Sulejmanu i Hurem. To je bio samo delić njihove priče jer se o njihovom odnosu veoma malo zna. Naime, iako je Sulejmanov život kao javne ličnosti detaljno zabeležen, njegov privatni život ostao je obavijen velom tajne. Poznato je samo da se on odrekao harema od 300 žena da bi se njome oženio, da je jedini sultan u istoriji koji je jednu od svojih robinja uzdigao od položaja konkubine do položaja kraljice. Smatram da je to zapanjujući podatak. Ali istoričari istovremeno tvrde da je njegova loza prekinuta. Sulejman je poslednji veliki sultan. Posle njega usledio je period od 300 godina vladavine idiota, degenerika i nesposobnjakovića. Da li je to samo slučajnost ili je njegova krvna loza prekinuta?
Koliko ste se držali istorijskih činjenica?
Sa istorijom se nikada ne šalim, ali me zanimaju “praznine”. Istoričari ne mogu da pišu o nepoznatim stvarima – to je posao pisca. Ja proučim ono što se zaista dogodilo a onda se zapitam kako i zašto se to dogodilo? Tako nastaje moja priča. Zašto se Sulejman oženio s Hurem? Zašto je ubio svog najsposobnijeg sina i svog najboljeg prijatelja? Zašto je njegov život tako tragično okončan? Istorija to ne zna, ali ja mogu da zamislim mogući scenario a da se uopšte ne udaljim od poznatih činjenica.
Sulejman Veličanstveni je bio neobična ličnost, vojnik i državnik koji je donosio teške, a često i surove odluke. Istovremeno, bio je pesnik tananih osećanja. Kakav ste vi utisak stekli o njemu?
Upravo onakav kakav ste opisali. Zato je on tako sjajan književni lik. U svakom od nas postoji i poneka protivurečnost. Verujem da u svakom od nas postoje dve ličnosti, i nekoga istinski ne možemo da upoznamo dok ne vidimo i skrivenu stranu njegove ličnosti. Da bih upoznao neki lik ja moram da otkrijem i tu njegovu skrivenu stranu. Kod Sulejmana sam otkrio istorijsku ličnost čija je skrivena strana – pesnika i ljubavnika – bila javna kao i ona strana njegove ličnosti koja je kruta i autoritarna. Zato je on tako sjajan lik.
Kako je Hurem uspela da osvoji takvog čoveka?
Očigledno ne zahvaljujući svojoj lepoti. Sulejman je bio okružen lepotom, ali ja mislim da mu je nedostajao neko u koga bi mogao imati poverenje, sa kim bi mogao ravnopravno da razgovara, ko razume politiku i posao vođenja države, sa kim bi mogao slobodno i otvoreno da priča. Mislim da mu je Hurem zbog svega toga bila neophodna – ne kao ljubavnica, već kao prijatelj. Prijatelj koji će ga na kraju izdati – ako je to uopšte bila izdaja – što je zaista zastrašujuće.
U Australiji ste se bavili različitim poslovima…
Oduvek sam želeo da budem pisac, sve ostalo je bilo samo zavitlavanje i pokušaj da preživim. Dok sam radio u reklamnoj agenciji mnogo sam naučio o pisanju. Kao prvo, da mogu da živim od pisanja. Kao drugo, da je svaka rečenica važna. Kada pišete reklamu za radio imate samo 80 reči na raspolaganju da kažete ono što želite. Tako naučite da izvučete suštinu. To je bilo odlično iskustvo. Zaradio bih mnogo više novca da sam nastavio da se bavim pisanjem reklama, ali ja sam oduvek znao šta želim da radim.
Počeli ste da pišete trilere i kasnije prešli na istorijske romane. Da li je to bila puka slučajnost, ili…?
Da, to se dogodilo slučajno. “Harem ” je moj prvi istorijski roman, ali uopšte nisam imao nameru da pišem istorijske romane. Jednostavno sam naišao na fantastičnu priču, seo i napisao roman, kao i bilo koji drugi. Priča i upoznavanje čitalaca sa mestom i ličnostima u njoj uvek su bili moj prioritet. Oduvek me je više inspirisala priča od istorije.
Šta vas je inspirisalo da napišete roman “Anastazija”?
Pročitao sam priču o jednom Kanađaninu koji je godinu dana proveo u bolnici i nije uopšte mogao da se seti ko je i odakle je. Vlasti su uputile javni poziv da se javi svako ko može da ga identifikuje. Objavljeno je da on pati od teške amnezije izazvane teškom povredom glave i dubokom emotivnom traumom. Nekako u isto vreme pročitao sam da su u Sibiru u jednoj grobnici otkriveni ostaci tela devet članova porodice Romanov. Tada još nisu otkriveni ostaci Alekseja i Anastazije. Pomislio sam da bi Anastazija patila od istovetnog tipa amnezije da je kojim čudom preživela to surovo smaknuće. Želeo sam da napišem roman o prirodi identiteta – o mladoj ženi za koju su ljudi pomislili da bi mogla biti Anastazija – ali nisu bili sigurni u to. Želeo sam da istražim šta znači biti pojedinac? Da li je čovek zbir ličnih uspomena i porodičnih veza? Spoj toga i ljubavne priče smeštene u burne dvadesete godine prošlog veka u Šangaju, Berlinu i Njujorku predstavljao je savršenu temu za dobar roman.
O tajanstvenoj sudbini ćerke poslednjeg ruskog cara i danas se mnogo priča. Da li ste otkrili neke nove detalje o njenom životu ili smrti?
Mislim da je nedavno otkriće ljudskih ostataka u Sibiru potvrdilo ono u šta sam ja oduvek sumnjao – niko nije preživeo masakr koji su izveli boljševici. Ipak, njen život je bio vrlo zanimljiv. Po rečima bliskih članova porodice ona je bila najmanje simpatična od četiri sestre Romanov. Nisam želeo da je opišem kao tipičnu princezu. Cela njena porodica je bila ekscentrična, stoga je malo verovatno da je ona bila ljupka princeza nalik onoj u nedavnom crtanom filmu Volta Diznija.
Kako vam uspeva da budete zanimljiv i intrigantan pisac? Da li se služite nekim posebnim “tehnikama” ili je u pitanju “samo talenat”?
Verujem da sam u izvesnoj meri talentovan, ali ja veoma vredno radim. Stalno usavršavam veštinu pisanja priča i nikada ne stajem. Mislim da sam možda tek sada stekao veštinu. Ali, bilo je potrebno zaista mnogo truda.
Da li pišete redovno ili samo povremeno, koliko dugo istražujete neku temu pre nego što počnete da pišete o njoj, da li tokom pisanja menjate priču?
Ima dana koji su zanimljivi, i onih dosadnih. Kada radim, po ceo dan sedim za kompjuterom. Moj otac je bio u ratu i to liči na to. Mnogo vremena provedete u obavljanju rutinskih poslova, a onda iznenada morate brzo da se obučete i krenete. I više ne stajete. Uglavnom pišem svakoga dana. Ponekad samo 800 reči za moj blog. Ipak, većinu vremena porovodim u planiranju i istraživanju. Mnogo razmišljam o detaljima. Potrebno je mnogo rada da se napiše knjiga koja se lako čita.
PORODICA
Kako usklađujete rad sa porodičnim životom?
Moje ćerke su odrasle i žive u Londonu. Kada su bile male, ceo radni dan sam planirao tako da se uskladim sa njima. Počinjao sam da pišem kada su one odlazile u školu i završavao čim bi se vratile kući. Nisam želeo da propustim njihovo detinjstvo. Ovih dana se ne pridržavam rutine.
ROMAN O ALEKSANDRU VELIKOM
Da li sada nešto pišete?
Upravo završavam veliki istorijski roman zasnovan na životu Aleksandra Velikog. Biće objavljen u avgustu sledeće godine. Istovremeno planiram nova dva projekta, zapisujem ponešto na papirnim salvetama….
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti