Italijanski književnik Antonio Tabuki (Piza, 1943), kao student, često je boravio u Parizu, gde se susreo i sa delom Portugalca Fernanda Pesoe: na jednoj tezgi u blizini stanice Gar de Lion kupio je knjižicu sa francuskim prevodom poeme ovog portugalskog pesnika, čije stvaralaštvo će ga tokom mnogih godina zaokupljati.
Ovaj slučajni susret duboko je uticao na mladog Tabukija: on uči portugalski, odlazi u Lisabon, da bi potom u Italiji diplomirao sa tezom o portugalskim pesnicima nadrealistima. Narednih godina Tabuki prevodi brojna Pesoina dela, posvećuje mu eseje i jedan pozorišni komad. U međuvremenu počinje da piše i romane. Prvi, „Trg Italija” objavio je 1975, a zatim su usledili „Rekvijem”, „Indijski nokturno”, „Tristan(o) umire”… Stalno se deleći između grada fadoa i Toskane, radio je kao direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu i profesor portugalskog jezika i književnosti na nekoliko italijanskih univerziteta. I sada, kada je u penziji, pola godine provodi u Portugaliji.
Tabuki je dobitnik brojnih nacionalnih i inostranih književnih priznanja, a od 2000, po predlogu italijanskog Pen kluba, kandidat je za Nobelovu nagradu za književnost. Njegove knjige, do sada prevedene na četrdeset jezika, rado se čitaju i kod nas, već od njegove kultne knjignje „Pereira tvrdi da“, koju smo gledali i u fimskoj verziji, sa Marčelom Mastriojanijem.
Nedavno, prilikom predstavljanja Tabukijeve nove knjige „Priče sa figurama” u firentinskoj biblioteci Oblate, ukazala nam se prilika da porazgovaramo sa piscem.
Vaša knjiga „Vreme brzo stari” nedavno je objavljena u Srbiji. Inspiraciju za naslov dobili ste od presokratovca Kricije kome se pripisuje izreka: „Sledeći senku, vreme brzo stari”. Izgleda da razmišljanje o vremenu predstavlja lajtmotiv koji u ovoj knjizi ujedinjuje, na prvi pogled, nepovezane priče. Stiče se utisak da Vi, na izvestan način, pokušavate da omeđite vreme.
Da, Vreme se omeđava, pokušava se da se ono ispriča. Književnost u suštini ne radi ništa drugo već hiljadama godina: pripoveda Vreme koje proživljavamo iz dana u dan, ili, da se bolje izrazim, način da boravimo u Vremenu zavisno od različitih epoha.
U ovoj knjizi napuštate Iberijsko poluostrvo, dobro poznatu i možda dominantnu teritoriju u Vašim tekstovima, i selite se u Istočnu Evropu. Radnja nekih, od ukupno devet, priča odvija se u Varšavi, Bukureštu i Budimpešti. U „Oblacima” opisujete italijanskog vojnika koji je boravio na Kosovu u mirovnoj misiji, a koji se sada „odmara” na jednoj plaži čekajući efekte osiromašenog uranijuma. On „ubija” vreme na neuobičajen način: predviđa budućnost posmatrajući oblake i razgovara sa jednom veoma pričljivom devojčicom. Šta Vas je podstaklo da istražujete bivši komunistički blok?
Sumnja da postoji vremenski nesklad ne samo između raznih kontinenata, već i unutar Evrope. Zemlje bivšeg komunističkog bloka, kako se obično definišu, bile su i jesu, u svakom slučaju, Evropa, samo što su verovatno imale koncept vremena različit od onoga u Zapadnoj Evropi. Vreme nije kreatura merljiva pomoću mehaničkih instrumenata. Kalendar nije jednak za sve i korišćenje vremena, ili njegova predstava, ako se tako može reći, zavisi od niza faktora: istorijskih, kulturnih, socijalnih, antropoloških. Ako razmislite, često se kaže da su te države ostale u zamrzivaču. Posledica zamrzavanja je postupak konzervacije, blokade. Istorija je kao biološki organizam, u smislu da se razvija, menja. Ona je kao drvo čije grane rastu kako one žele. Sada smo već shvatili da istorija ne sledi hegelovsku strelicu progresa, već se upravo kao grane drveta širi u pravcima koji joj se više sviđaju i koji se teško mogu obuzdavati. Čak može da ima divlji razvoj (u stvari, govori se o divljem kapitalizmu), invazivan, neujednačen, brutalan. Ipak, njeno telo se menja, varira. U zemljama Istočne Evrope istorija je doživela „efekat bonsaj”, tj. ostala je tamo gde ju je zaledila Konferencija na Jalti. Ali Istorija je sačinjena od vremena, dakle, i vreme je ostalo nepomično, to je moj utisak.
Ušavši na ovaj Zapad koga danas karakteriše veoma frenetično i uznemireno vreme, potpuno nepredvidljivo, koje čak pokazuje izvesne patologije, zemlje bivšeg komunističkog bloka su, s jedne strane, pomalo ponele ideju vremena koju su ranije imale, a, sa druge strane, morale su da se prilagode vremenu koje se živi na Zapadu. Rezultat ove kombinacije proizveo je nepredvidljive posledice, na primer, u nekim državama, verujući da se ide napred, upravo se vratilo unazad. Ovde mislim na primer Mađarske, ali, mogao bih da pričam i o drugim zemljama koje su se vratile na mentalitet ništa manje nego pretkomunistički, rekao bih sa otvorenim reakcionarnim i ponekad fašistoidnim ustrojstvom. U Mađarskoj komunizam je trajao pola veka, sa kratkim demokratskim dahom tokom 1955-56. Danas su ponovo dominantne ideologije iz tridesetih, četrdesetih, one koje pripadaju gvozdenim stražama i fašizmu tog vremena. Da li je moguće da je pedeset godina prošlo uzalud, da su nestale bez ostavljanja traga? Zar to ne izgleda zaprepašćujuće?
U jednoj priči Vi govorite o nostalgiji koja zadobija formu koja se razlikuje od uobičajenog tumačenja ovog pojma. Nostalgija Vašeg lika senči se neobičnom čežnjom…
Što se tiče nostalgije, stvar je komplikovana. Obično se misli da se nostalgija odnosi na nešto lepo i pozitivno što smo doživeli i čega više nema. Ali, to je simplifikacija. Ljudski duh je mnogo složen, zato je književnost jedna privilegovana sonda za odvažni ulazak u njegove nezgodne lavirinte. Na osnovu događaja koje su mi drugi ispričali, shvatio sam da se može imati nostalgija za lošijim, recimo tako. Špijun iz moje priče, koji je radio za Štazi, ima nostalgiju za Berlinskim zidom. Stari rumunski Jevrejin koji živi u Izraelu ima nostalgiju za Čaušeskuovom Rumunijom, kada je bio jadna žrtva političkog progona i kada je njegov život bio pakao. Zašto? Možda zato što je memorija krivotvoriteljka? Zato što je on ipak bio mlad, a sada je starac koji živi u staračkom domu? Ne znam, i nije to ono što me interesuje. Zanima me neobična činjenica koja me istovremeno uzbunjuje: da taj čovek ima nostalgiju.
U Vašoj poslednjoj knjizi „Priče sa figurama” ponovo ste se opredelili za kratke priče. Jednom prilikom rekli ste da pripovetka ima potrebu za više pažnje od romana. Možete li da objasnite zašto.
Da pojednostavim, rekao bih ovako: roman je otvorena forma, dok je priča zatvorena forma kao sonet. Ali, da bismo bolje došli do suštine, kazao bih da ove dve literarne forme imaju dva različita odnosa sa vremenom, čak i oni. Roman je, zahvaljujući svom dahu, kao godina koja je sačinjena od godišnjih doba, vi ga možete započeti u proleće, razviti ga sa velikom snagom tokom letnjih meseci, malo ga odmoriti u jesen i uspavati u zimu; jednom reči, roman daje vreme onome ko ga piše. Hulio Kortasar je rekao da pisac priča zna da je vreme njegov neprijatelj. To je istinito. Priča je atmosfera, precizno stanje duha, događaj koji se dešava i završava za veoma kratko vreme, čak i kada se priča o godinama. Međutim, priča treba da se uradi brzo i zaključi čak i tokom jednog dana, ako se može, od zore do zalaska sunca, jer ako dođe tama, priča je već pobegla: sutra je novi dan.
Ima još jedna stvar o priči koja me naročito privlači: minuciozan posao radi dostizanja perfekcije za kojom ona ima potrebu. Neophodno je biti tamo sa časovničarskim naočarima, raditi sa malim alatkama, zato što su točkići koje ona dodiruje veoma osetljivi i treba da se uklope sa preciznošću. Roman se čak može napraviti sekirom, dajući jake udarce materijalu, i kada je bilo neophodno, to sam i ja radio. Sa pričom je sasvim druga stvar.
Pišete u predgovoru da je slikarstvo često pokretalo Vaše pero. U ovoj knjizi prisustvujemo potpunom susretu između umetnosti i pisanja. Svakoj priči prethodi umetnička fotografija, slika. Upliće se i muzika: priče su precizno podeljene kao u savršenoj muzičkoj partituri. Preko adađa, u kojima preovlađuje melanholija, andantea kon brio, sa malo veselijom atmosferom, stiže se do arijeta gde su motivi samo naznačeni. Tu nailazimo na priču inspirisanu portretom Pereire, protagoniste Vašeg romana „Pereira tvrdi da”. Koji utisak je na Vas ostavio taj crtež? Da li ste tako zamišljali glavnog junaka knjige?
Svako od nas, čitajući roman, zamišlja fizionomiju lika ili likova. U romanu devetnaestog veka bilo je mnogo lakše pošto je autor obično polazio upravo od opisa lica: oči, nos, ekspresija itd. Ova karakteristika romana iz devetnaestog veka je potpuno poništena u književnosti dvadesetog veka. Pronalazak fotografije učinio je gotovo smešnim opise fizionomija od strane pripovedača. Za lik Pereire dao sam fizički opis, ali sam se ograničio na telesnu građu. Pereira je debeo čovek, možda sa tendencijom ka preteranoj debljini, on je srčani bolesnik i mnogo se znoji. Opisao sam, međutim, njegove mnoge psihološke karakteristike: on je bojažljiv čovek, stidljiv i smušen. Ta psihološka obeležja mogu se takođe ocrtati na licu lika. Đankarlo Vitali, slikar koji je uradio ovaj crtež, poslužio se naročito Pereirinim karakterom. Iz toga sledi gojazan čovek, koji sedi za stočićem jednog kafea sa pićem ispred sebe koje je, po svoj prilici, limunada (u romanu Pereira stalno pije limunade). Njegov pogled izgleda zbunjen, začuđen, on ima krotak pogled, jedne dobre osobe. To je prelep portret.
Verovatno neću pogrešiti u tvrdnji da je Vaš Pereira, urednik kulturne rubrike u jednom lisabonskom listu za vreme Salazarove diktature u Portugaliji, postao jedan od simbola odbrane slobode štampe za političke protivnike svih antidemokratskih režima. Koliko se sećam, u Italiji, neposredno nakon objavljivanja Vaše knjige, za vreme izborne kampanje 1994, opozicija je imala na umu ovaj roman kada se usprotivila ulasku u politiku kontroverznom televizijskom magnatu Silviju Berluskoniju. Mislite li da danas, u demokratskim društvima, postoji manja opasnost od cenzure, ili se ona, možda, manifestuje čak i više nego ranije?
Cenzura mišljenja je među najpodmuklijim, i uvek je u akciji. Kada ona dolazi spolja, lako ju je prepoznati i na neki način suprotstaviti joj se. U totalitarnim zemljama starog datuma kontrola mišljenja vršila se spolja. U modernim demokratijama, naročito onima u krizi, kao u Italiji, spoljašnja cenzura je preživeli model. Umesto postojanja komisije za cenzuru koja nadgleda novine mnogo je lakše kupiti taj list, ako oni koji su na vlasti to mogu da urade. Bolje je i efikasnije posedovati sredstva informisanja nego imati obavezu nadgledanja. Takva situacija neizbežno stvara perverzni efekat, zato što većina sredstava za komunikaciju teže da postanu „jedino mišljenje”. Zbog niza motivacija koje bi uzele mnogo vremena za nabrajanje, čak i sredstva za komunikaciju koja nisu u vlasništvu te vlasti, sklona su da joj se pokore, iz bojazni da ne postanu nepoželjni. Postoji sjajan mali traktat o ovom argumentu koji je u 16. veku napisao Etijen de La Boeti, pod naslovom La servitude volontaire (dobrovoljna potčinjenost). U današnjoj Italiji na dnevnom redu je „doborovoljna potčinjenost”. Jedan od najvećih, takozvanih „nezavisnih”, italijanskih listova je očigledan primer dobrovoljnog služenja. Kažem nezavisan, pod znakovima navoda, zato što kod novina prvenstveno treba gledati vlasništvo: ako se otkrije da vlasništvo pripada finansijskim grupama bliskim dominantnoj političkoj moći, evidentno je da formulacija „nezavisni dnevnik” koja se pojavljuje ispod naziva lista predstavlja čistu fantaziju. To je deo demokratije, samo formalne a ne suštinske, kakve nažalost počinju da bivaju izvesne evropske demokratije. Ali, sada već postoje evropske zemlje koje upravo mogu da javno izjave da je njihova štampa pod kontrolom. Ovo se nedavno desilo u Mađarskoj sa zakonom koji je donela vlada, a koju je Evropska unija prihvatila sa sramnom mirnoćom. U Italiji, jedan od ciljeva Berluskonijeve vlade je već poodavno zakon o štampi, ali istovremeno funkcioniše model prikrivene cenzure o kojoj sam prethodno govorio.
Da li smatrate da literatura može konkretno da utiče na današnje društvo?
Verujem da je televizija ta koja može da utiče na društvo. Knjiga, čak i kad ima uspeha, dostigne najviše tiraž od dvesta hiljada, petsto hiljada primeraka. Televizija ima milione gledalaca svake večeri. Borba je neravnomerna, to je David i Golijat. Ali nije to razlog zbog kojeg pisci treba da prestanu da pišu. Ako se o „uticaju” literature na društvo može da govori, onda je on dugoročan, ne odnosi se na neposredno, dok se politika i ratovi tiču sadašnjeg vremena. Možda će knjiga, napisana danas, moći da utiče na savest budućih ljudi, kao što su izvesne antičke knjige imale uticaj na savest današnjih ljudi.