Tada je još uvek trajala organizacija našeg Sunčevog sistema. Planete su bile razbacane kao bilijarske kugle, a njihova gravitacija je privlačila manje objekte. Jedna od posledica ovog haotičnog stanja vidljiva je na Mesecu koji je prepun kratera. I Zemlja je bila izudarana isto toliko, ali su erozija, tektonska pomeranja i okeani izbrisali tragove.
Nedavno publikovana rasprava u Astrophysical Journal Letters tvrdi da je mladi solarni sistem krenuo ne od 4 već od 5 planeta. Jupiter, Saturn, Uran i Neptun su imali još jednog rođaka koji je možda bio veliki poput Neptuna ili možda samo pola od toga. U nekom trenutku se približio Jupiteru, ili Jupiter njemu i bezimena planeta je nestala u svemiru brzinom od 322.000 km/h.
Dokazi za to se nalaze u složenoj kompjuterskoj simulaciji koju su naučnici koristili i koja nastoji da reprodukuje solarni sistem kakav je nekad bio.
2005. je grupa planetarnih astronoma došla na ideju da stvori takozvani Nica model (nazvan po francuskom gradu). Prema njemu su 4 slične ogromne planete postavljene na mnogo manju razdaljinu nego što je to danas slučaj. Zahvaljujući milionima malih sudara sa kometama i asteroidima, kao i onim većim između planeta, Jupiter se pomerio na unutra, a ostale 3 planete na spolja, tako da se teško bombardovanje desilo po planu, a Ortov oblak i Kajperov pojas su se ispravno formirali.
Međutim, u nekom trenutku Mars i Zemlja su se međusobno uništili u sudaru.
Jedna od ideja koja kruži među naučnicima tiče se davno izgubljene pete planete. Odlučili su da je dodaju u svoju simulaciju i pokazalo se da funkcioniše. Ova promena je bila dovoljna da sačuva Zemlju.
Ako se to dogodilo ovde, isto se može desiti i u drugim solarnim sistemima. Što je manja planeta, lakše joj je da se vine u svemir, pa planeta nalik Zemlji veoma lako može biti katapultirana malom gravitacijom. ali postoji i mogućnost da neke Zemlje mogu biti više nalik mini Jupiterima, sa gustom atmosferom koja se uglavnom sastoji od vodonika.
Vodonik je odavno poznat kao gas staklene bašte. Na Zemlji gasovi staklene bašte čuvaju sunčevu toplotu, a u svemiru te toplote nema. Ipak, ona može i da isijava iz same planete, kao rezultat radioaktivnih minerala iz podzemlja. Dok spoljni deo atmosfere može imati stotine stepeni iznad nule, površina planete bi bila dovoljno topla da održi vodu u tečnom stanju.
Kako je voda osnov života, nije nemoguće da jedna takva lutajuća Zemlja nosi organizme, čak i inteligentan život koji može da podnese ovaj štetan vazduh.
S obzirom na činjenicu da postoje milijarde zvezda u Mlečnom putu, isto tako oko njih mogu da budu milioni ovih usamljenih planeta.