Sinu nisam potreban. Zaposlen je, ima svoj prijateljski krug u koji ja nisam pristao. Nekad sam mu, dok nije stasao, bio potreban. Više nisam. Potrebniji je on meni, kad mi je loše da zove hitnu pomoć i da me prati u Urgentni centar. Ne daj bože te potrebe. Ne volim da dosađujem.
Ne tražim mu ništa. Voleo bih da ponekad navrati, da popričamo. Zaboraviću da govorim. Ali nemamo zajedničkih tema. Pitam se da li sam ja bio bolji prema svojoj staroj majci i korim sebe što joj nisam češće pisao pisma. Tada nije bilo mobilnih telefona. Penzija mi je, kolika je tolika je, dovoljna. Ne treba mi mnogo. U mome jelovniku nema mesa, proteini mi nisu potrebni.
Za doručak jogurt i parče hleba, malo parizera, pašteta, kačamak ili popara, za ručak neka testenina i sos, možda supa iz kesice, za večeru nešto lako. Od voća jeftinije jabuke. Veliki uskršnji post dobro dođe, uštedi se dosta na namirnicama.
Biti potreban. Imam 90 godina i usamljen sam. Pitam se da li sam bilo kome potreban. Telefon mi zvoni samo kad pojedine firme nude „vrlo povoljno“ neku robu, najčešće posteljinu i „ugodne pokrivače“. Državi sam samo teret. Tri decenije mi isplaćuje penziju. Za nju bi bilo bolje da je jedan usamljeni penzioner manje. Potreban sam joj samo na izborima. Penzioneri su najrevnosniji, ne birači nego glasači. Zaokružuju one koji su pod brojem jedan.
Sinu nisam potreban. Zaposlen je, ima svoj prijateljski krug u koji ja nisam pristao. Nekad sam mu, dok nije stasao, bio potreban. Više nisam. Potrebniji je on meni, kad mi je loše da zove hitnu pomoć i da me prati u Urgentni centar. Ne daj bože te potrebe. Ne volim da dosađujem.
Ne tražim mu ništa. Voleo bih da ponekad navrati, da popričamo. Zaboraviću da govorim. Ali nemamo zajedničkih tema. Pitam se da li sam ja bio bolji prema svojoj staroj majci i korim sebe što joj nisam češće pisao pisma. Tada nije bilo mobilnih telefona. Penzija mi je, kolika je tolika je, dovoljna. Ne treba mi mnogo. U mome jelovniku nema mesa, proteini mi nisu potrebni.
Za doručak jogurt i parče hleba, malo parizera, pašteta, kačamak ili popara, za ručak neka testenina i sos, možda supa iz kesice, za večeru nešto lako. Od voća jeftinije jabuke. Veliki uskršnji post dobro dođe, uštedi se dosta na namirnicama.
Juče sam izišao do pijace, tražio da kupim povrće od proizvođača, ali tezge su držali preprodavci. Kupus je uvek futoški, krompir ivanjički, smokve barske. Zato je sve skupo. Vidim jednu ženu, možda nešto mlađu od mene, nosi u desnoj ruci tešku torbu, sva se iskrivila. Povremeno se odmara. Loše izgleda. Duša joj u nosu. Ponudim joj pomoć, uzmem torbu i nosim je do autobuske stanice.
Pita me kako sam, a ja odgovorim da samujem. Ona kaže „i ja“ i poziva me da dođem kod nje na kafu i rakiju. Stanuje blizu. Zahvalim i kažem (slažem) da moram u bolnicu da obiđem prijatelja. A možda nije trebalo tako. Možda su dva usamljenika, ako se sastanu, manje usamljeni.
Odem u stan među četiri zida. Otvaram fioku, prebrojavam ušteđeni novac (evre) i još malo biće dovoljno za sahranu. Ne želim da i mrtav budem na teretu svojima. Grobljanske usluge su poskupele 60 odsto.
I odlazak na onaj svet postao je papreno skup. Najviše bih voleo da me zdravlje posluži, da umrem u cipelama, da nikome ne budem na teretu. Moje vreme je davno prošlo.
Čedo Nedeljković, profesor u penziji