Stevan Filipović je režirao gledane i nagrađivane filmove “Šejtanov ratnik” i “Šišanje”. Osim toga poznat je kao jedan od društveno odgovornih intelektualaca nove generacije u Srbiji, koji javno bez straha iznosi svoje stavove. Opet smo ga zatekli u filmskoj laboratoriji.
Radim kao montažer na filmu “Klip” moje koleginice Maje Miloš. Maja je meni bila pomoćnik režije na snimanju filma “Šišanje”. Uživam u lepoj prilici da ispoljim kretivnost u postprodukciji filma. Kroz rad na svom filmu “Šišanje” otkrio sam koncept režije zvuka koji kod nas uopšte nije postojao do tada. Američki kompozitor Rajan Linč me je naučio kako se sarađuje preko interneta i šta znači preciznost artikulacije namera i rešenja filmskog reditelja. Inače film “Klip” je hiper realistična hronika života srednjoškolaca u Srbiji. Na momente izuzetno surova.
Šta se dogodilo u komunikaciji uredništva RTS-a i produkcije filma “Šišanje”. Zašto Javni medijski servis ne želi da prikaže domaći film koji je imao izuzetnu gledanost u bioskopima?
Nisam direktno učestvovao u pregovorima sa uredništvom RTS-a i kao reditelju mnogo mi je značajnije što je on gledan u bioskopima. Iskreno, da se ne foliramo, svaki film pre ili kasnije završi na internetu. To je u svakom slučaju loše, ali ne želim da budem licemeran i bunim se zbog piraterije dok skidam neki američki film sa neta. Takva realnost stvara najveći problem producentima u maloj kinematografiji poput naše koja stoji na “Bambijevim” nogama. Ne razumem obrazloženje RTS-a da u “Šišanju” ima previše eksplicitnog seksa i nasilja. Pa oni emitovanjem serija poput “Selo gori a baba se češlja” zagovaraju seks sa mozgom gledalaca. Odgovorno kao reditelj filma “Šišanje” kažem da u njemu postoji jedna scena vođenja ljubavi koja se za promenu ne odigrava u oboru. Verujem da su gledaoci na RTS programima videli mnogo eksplicitnije scene nasilja i seksa od onih koje smo mi snimili u “Šišanju”.
Da li takva zabrana emitovanja filma ukazuje na neke druge anomalije u kliničkoj slici našeg društva?
“Šišanje” je eksplicitno politički film koji iznosi direktan autorski stav koji nekim ljudima ne odgovara. Nije moj problem kao reditelja filma što je nacionalizam u Srbiji mejnstrim. Država je podržala snimanje “Šišanja” posle ubistva Brisa Tatona i očekivali smo i policijsko obezbeđenje na premijeri jer nismo mogli da pretpostavimo da ljudi koje direktno kritikujemo u filmu kažu da je on dobar. Iznenađuje me obrazloženje ljudi sa RTS-a koje više liči na saopštenje neke partije. Mislim da je za Javni medijski servis 2011. godine čak i u Srbiji to previše.
Spremate li nešto značajno u budućnosti?
Voleo bih i planiram da snimim film o Zoranu Đinđiću. Bez mistifikacije, za mene ništa slično nije postojalo u političkom životu pre pojavljivanja Zorana Đinđića. Ta vrsta obrazovanja koja mu je dozvoljavala da političke odluke bazira na poznavanju istorijskih procesa od početka pokušaja formiranja moderne Srbije bila je fascinantna. Potpuno superiorna u odnosu na ološ koji se ovde uglavnom bavi politikom. Njegov neuništivi entuzijazam i neposredna komunikacija sa ljudima nagoveštavali su sprovođenje promena u Srbiji. Posle njegovog ubistva sazreo sam politički jer sam shvatio da su statistički zanemarljivo male šanse da nam se kao društvu ponovi taj “voz u budućnost”. Problem je što nema nikog ko bi dao novac za snimanje tog filma. Demokratska stranka je izbrisala tragove Đinđićevih ideja i njegovo ime služi samo za političko potkusurivanje. Đinđićeve ideje su uvek bile “opasne” za većinu ljudi u Srbiji, ali on nikada nije imao vlast u klasičnom smislu. Ministarstva sile su kontrolisali drugi. O tome se više ne priča. Na godišnjicu njegove smrti se organizuju izložbe i takmičenja u besedništvu i Dobrica Ćosić sramno objašnjava kako je Đinđić u stvari bio nacionalista. Nekako nikom ne bi odgovarao takav film, ali imam scenario i želju pa ćemo videti.
Ponovo sve češće slušamo raličita opravdanja za nasilje pred održavanje Gej parade u Beogradu. Neka dolaze čak i iz ministarkih kabineta…
Gej parada je politički prostest grupe ljudi koja u Srbiji trpi diskriminaciju. Takav protest je Ustavom zagarantovan i ne razumem kako ministar policije može da licitira sa obezbeđivanjem takvog skupa. To je jednostavno obaveza policije, kao i obezbeđenje bilo koje grupe ljudi koja je uredno prijavila protest. U interesu države je da obezbedi ista prava za sve svoje građane, a ne da pravda neke događaje ucenama iz Evropske Unije. Nama treba bolje i humanije društvo, pa tek onda članstvo u EU kao posledica standarda življenja koje uživaju svi građani Srbije. Rečenica “Znamo svi šta će da bude” koju stalno ponavljaju političari u Srbiji je politička manipulacija i indirektan poziv na nasilje. Desničari shvataju tu rečenicu kao signal da u klimi nesigurnosti izađu na ulicu i divljaju. Blizu su izbori pa je svaki glas dragocen, ali ustavna prava građana moraju da se štite ma koliko to u odrađenim situacijama bilo marketinški pogubno za partije. Piramida vlasti je izgrađena na trulim kompromisima i jedino je pitanje koliko je neka odluka političkih elita fiskalna u datom momentu.
Šta se dogodilo sa mislećim ljudima u Srbiji koji nemaju partijsku knjižicu. Zašto ćute i gledaju svoja posla?
Ćute iz vrlo banalnih razloga da ne bi ugrozili svoju poziciju u poslu i sistemu jer su uvek okruženi partijskim vojnicima koji će i najmanje “talasanje” prijaviti. Imaju porodice i izgubili su veru u svoje dostojanstvo. Ne žele da dovedu životni komfor u pitanje zbog istine.
Tekst je preuzet iz Blica