Stefan Hesel nije Če Gevara, već bivši diplomata, ali smatra da je pobuna jedini odgovor na stanje u kome se nalazi svet na početku 21. veka.
Da je slavni argentinski revolucionar živ, bio bi jedanaest godina mlađi od Hesela, koji je rođen 1917. u Nemačkoj. Hesel se sredinom dvadesetih s porodicom nastanio u Parizu, gde je naučio da čita Prusta u originalu i upoznao Marsela Dišana i avangardnu umetničku scenu. Ljubav prema poeziji je nedavno pokazao i besprekorno citirajući Apolinera na raspravi u okviru pozorišnog festivala u Avinjonu.
Član francuskog Pokreta otpora, blizak generalu De Golu, jedno vreme je proveo u nacističkom logoru, da bi, po završetku rata, kao mladi diplomata prisustvovao osnivanju Ujedinjenih nacija i učestvovao u pisanju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Po dolasku Miterana na vlast, imenovan je za doživotnog počasnog ambasadora.
Ideje koje je prigrlio kao mlad pokrenule su ga da pre godinu dana napiše knjižicu „Pobunite se!” u kojoj iznosi razloge za današnju pobunu. Glavna teza je da je u poslednjoj deceniji došlo do preokreta i da su, zahvaljujući represivnim akcijama vlada,sa jedne,i diktatu finansijskih tržišta,sa druge strane, na udaru socijalna pravda i osnovne ljudske slobode.
„Ne dopustite da vas zavede moć novca“, poručio je mladim generacijama.
Knjiga „Pobunite se!” (u originalu Indignez-vous) inspirisala je mlade Špance koji su u maju izašli na ulice Madrida na najvećim demonstracijama u ovoj zemlji od pada frankizma. „Ogorčeni“, kako su ih nazvali („Los indignados” u Španiji, „des Indignés“u Francuskoj, što je direktna aluzija na naslov Heselove knjige), mahali su njome kao sopstvenim manifestom.
Ubrzo, usledili su protesti u Grčkoj, Izraelu, SAD…
Podstaknut velikim uspehom knjige, prodate u više od tri miliona primeraka, prevedena na 25 jezika, ali i kritikama da jesamo postavio problem ali ne i rešenja, Hesel je u knjizi koju je potom objavio, „Angažujte se!”, poručio da nije dovoljno samo pružati otpor već da je neophodno stvarati. Treća knjeiga u nizu, „Putevi nade, građani ustanite!“, koju je napisao zajedno sa filozofom Edgarom Morenom, upravo je objavljena u Francuskoj. Dva bivša sdaborca iz Pokreta otpora, koji su danas među najuspešnijim „mladim“ autorima, od 94 i 89 godina, pozivaju na borbu protiv pesimizma koji je zavladao kao posledica svetske ekonomske krize i podstiču na razmišljanje o radikalnim reformama koje će izmeniti model potrošačkog društva, zasnovanog na konkurenciji i ponižavanju, na kvantitetu umesto kvaliteta.
Uspeh vašeg teksta pokazuje da postoji potreba za suštinskim promenama…
Ako je ova mala knjiga imala takav odjek, ako je prevedena na više od 25 jezika, to je zbog toga što sadrži konstataciju da nismo zadovoljni načinom na koji se danas upravlja svetom, da u njemu vladaju snage koje ne želimo.
Jedan ste od autora Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Da li je ovaj tekst i dalje aktuelan?
Taj tekst je proročanski, to je program koji još uvek nije sproveden. Bilo je perioda kada je počeo da se ostvaruje – danas je više demokratije nego pre šezdeset godina – ali poslednjih deset godina svedoci smo vraćanja unazad, na šta treba ukazati i protiv čega se treba boriti.
Da li su vlade saučesnici u finansijskoj manipulaciji koja je dovela do svetske ekonomske krize?
Činilo se da smo pronašli rešenje nakon kraha Liman bradersa i ostalih, kada su spasene banke, ali prevarili smo se. Nismo išli putem kojim je trebalo. Nije trebalo toliko privatizovati već je bilo neophodno da vlade preuzmu veću odgovornost. Kriza nije zaustavljena i zbog toga što vlade žive pod pritiskom ekonomsko-finansijske oligarhije i nemaju hrabrosti da joj se suprotstave. One znaju da ako se samo jedna vlada suprotstavi, a druge joj se ne pridruže, ništa ne može da se uradi. Živimo u svetu u kome rešenja za velike probleme mogu da se pronađu samo na međunarodnom nivou. Samo male probleme možemo da rešavamo kod kuće.
Kriza je još snažnija u zemljama na margini Evrope, poput Srbije. Kako im povratiti nadu u bolju budućnost?
To nije lako. Zemlje unutar Evropske unije moraju još mnogo toga da urade kako bi Evropa zaista bila demokratska. Ovaj posao bi trebalo da se odnosi i na zemlje koje su u Evropi, a još nisu u EU. Iskreno se nadam da ćemo brzo pronaći način da zemlje koje su nekada bile u sklopu Jugoslavije postanu deo one Evropske unije koja će da se razvije kako bi omogućila više demokratije i manje potčinjavanja snagama svetskog kapitalizma.
Na koji način globalizacija menja današnji svet?
Živimo u društvima koja su mondijalizovana i trpimo posledice toga. Treba razmišljati o tome kako izbeći njene štetne posledice, kao što je, na primer, brisanje kulturoloških razlika. Ne smemo da dozvolimo da ih mondijalizacija zdrobi. Istovremeno, mondijalizacija omogućava da se upoznamo sa različitim kulturama, da zajedno radimo, da prevaziđemo svetske probleme, poput planetarnog zagađenja ili problema siromaštva.
I dalje verujete u međunarodne institucije?
Više nego ikada verujem u neophodnost međunarodnih institucija, iako one nemaju dovoljan autoritet da urade sve što bi mogle. Pojedine države i dalje imaju veliku moć, ali je neophodno da rešavanje najvažnijih problema prepuste međunarodnim institucijama. Imamo izuzetnu sreću što postoji organizacija poput Ujedinjenih nacija. Ona treba da bude snažnija, da ima veći uticaj i da bude više demokratska, kako ne bi bila izraz malog broja zemalja koje su u Savetu bezbednosti. Treba da se proširi i kao takva, proširena, može da bude osnova za stvaranje svetske vlade koja nam je neophodna.
Pobunu danas predvode devedesetogodišnjaci?
Lako je starcu poput mene da kaže šta treba da se radi. Mnogo je teže mladima da se zaista založe za promene. Ali najgori stav je ravnodušnost, zato me raduje što je ova knjiga podstakla mlade i malo manje mlade da se angažuju u nastojanju da promene svet u kome smo i dalje obavezni da živimo.
Tekst je preuzet iz Politike