Turbo-folk je kovanica nastala iz reči turbo, koja je pozajmljena iz auto-sveta i stoji kao oznaka automobila, pre svega sportskih i dizel, kojima je povećana snaga motora pomoću specijalne turbine, i koji se zato obeležavaju sa turbo, turbo diesel i turbo diesel injection, i iz reči folk, koja označava narodnu muziku. U prenosnom značenju, reč turbo odnosi se na izazov, brzinu, neustrašivost i učešće u najnovijim trendovima, što su osobine koje se pripisuju turbo-folku. Reč folk služi tome da odredi turbo-folk kao jedan od pravaca domaće (srpske) narodne muzike. Rok muzičar sa umetničkim imenom Rambo Amadeus, prvi je, prema sopstvenoj tvrdnji, skovao ovaj naziv, upotrebivši ga kako bi ironično označio pesme u kojima je parodirao ,,narodnjake” na svom albumu, ali je ubrzo potom naziv stekao daleko šire značenje.
Dominantan stil unutar masovne kulture u Srbiji tokom devedesetih godina bio je vizuelni i reklamni stil uz pomoć koga je promovisan jedan izuzetno komercijalni muzički pravac, a to je turbo-folk. Ovaj muzički pravac, pa tako i njegov prateći stil, bio je izrazito politizovan , odnosno bio je politički podoban instrument vladajućeg režima za smirivanje narodnog nezadovoljstva. U Srbiji 90-tih masovna kultura turbo-folka tako postaje društveno etablirani kulturni model, i pošto je finansijski moćnija od elitne građanske kulture, dobija tretman vrhunskog kulturnog delovanja.
Kroz spotove, reklame i muzičke emisije turbo-folka , a nešto kasnije, od 1995. godine, i densa , čiji je medijski nastup, uprkos drugačijem zvuku, imao mnogo sličnosti sa turbo-folkom, stanovništvo je dobijalo poruku šta treba da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Mladi su kroz emisije TV Pink i sličnih stanica dobijali svoje uzore, neofolk i dens pevače i manekene, i tako bili upućivani kako da formulišu i konstruišu svoj seksualni identitet. Ove poruke bile su u znaku vrednosti potrošačkog društva, utapanja u prosek, u masu i apsolutnog konformiranja i prilagođavanja.
Akteri turbo-folka i densa : TV-voditelji, pevači, manekeni i njihovi sledbenici, zahvaljujući u mnogome i ovakvoj medijskoj propagandi, sebe vide kao reprezente urbanog duha, kao ultramodernu struju koja je na gradskoj sceni najviše upućena u svetske trendove kada su u pitanju oblačenje, ponašanje i provod. Pod ovim se isključivo podrazumevaju svetski trendovi mode, komercijalne muzike, medija i filma, dakle potrošnja kao životni stil , uvezen sa Zapada. Međutim, paradoksalno, uprkos ovoj ,,kosmopolitskoj” težnji ka potrošačkom Zapadu, akteri turbo-folka drže se folk muzičke matrice i lokalne ideologije 90-tih godina, obeležene pored ostalog i nacionalizmom, koja pokazuje toleranciju prema kriminalu, nasilju i nemoralu.
Na gradskoj sceni omladinskih potkultura početkom devedesetih pojavili su se novi akteri: dizelaši, reketaši, mafijaši, sponzoruše, povratnici sa fronta i dileri, koji su predstavljali potkulture ratničkog šika. Sredinom devedesetih, agresivni imidž ovih omladinskih potkultura bio je stilizovan putem medija i uklju čen u muzičku scenu, kako turbo-folka tako i densa , zadobivši prostor u muzičkom video-spotu, glavnom vizuelnom reprezentu turbo-folk ere. Sa izrastanjem TV Pinka , koji počinje sa radom 1994. godine, u najmoćniju TV stanicu u Miloševićevom režimu, turbo-folk postaje etablirana, ružičasta srpska kultura glavnog toka, koja propisuje poželjne standarde ponašanja, odevanja, osećajnosti i stavova prema životu, edukujući svoju publiku da ceni luksuz, prihvati potrošački mentalitet i obožava zvezde turbo-folka.
Ove zvezde bile su deo nove srpske elite , koju su promovisali mediji u Srbiji tokom devedesetih godina; njeni predstavnici bili su: režimski političari, novi srpski biznismeni, malobrojni nacionalno orijentisani, od države priznati umetnici (pisci, muzičari), sportisti, zajedno sa nekadašnjim i sadašnjim visokim kriminalcima, prorocima, vidovnjacima i pevačima i pevačicama turbo-folka . Turbo-folk muzika i njena medijska prezentacija poslužila je tako u Srbiji 90-tih godina kao politički podobna, milionski potvrđena zabava za mase i etablirana ružičasta kultura za bekstvo od sumorne realnosti.
Vizuelni stil turbo-folka formirao se kao mešavina novokomponovanog stila , karakterističnog za novokomponovanu narodnu muziku pre devedesetih, i stilova urbanih muzičkih potkultura, među kojima u to vreme dominira tzv. stil ratničkog šika , karakterističan za aktere istoimenih potkultura, koji pripadaju muzičkoj sceni turbo-folka. Novokomponovani stil karakterističan je za slušaoce i pevače novokomponovane narodne muzike. Ovaj stil nije nikada težio da simbolizuje narodno, seljačko , već je, naprotiv, težio da dočara savremen, moderan izgled. On je simbolički trebalo da prevaziđe jaz između sela i grada, koji su poklonici ove muzike, skorašnji doseljenici u grad, pokušavali da razreše. Ovaj stil prepoznaje se po šljaštećoj garderobi iz Turske, karnerima, šljokicama, mešavini svečanog i sportskog stila, po kičastom i naivnom ukrašavanju. Ženske predstavnice stila karakteriše jaka šminka, lančići, bižuterijske minđuše i mini-val, a muške predstavnike zlatni lanci i prstenje, kratka kosa ili, češće, frizura ,,na repove”.
Za razliku od novokomponovanog , turbo-folk stil i stil potkultura ratničkog šika je krajnje osvešćen i promišljen. Ono što turbo-folk stil suštinski razlikuje od novokomponovane ikonografije jeste izvanredni medijski dizajn , koji je pre svega prisutan u muzičkom video-spotu, glavnom vizuelnom reprezentu turbo-folk ere . Turbo-folk , kao savremeni urbani fenomen, je veoma atraktivno dizajniran i prati svetske trendove kada su u pitanju mediji, modna i video-produkcija i reklamna fotografija. Ni traga od lokalnog, naivno-kičerskog predstavljanja novokomponovanih zvezda . Ovaj novi stil kombinuje uticaje urbanih omladinskih potkultura kao što su hipi, rok, pank, rejv , sa elementima estradnog, novokomponovanog stila i sa glamurom novih bogataša , čiji izgled odlikuje skupa i luksuzna garderoba najpoznatijih svetskih robnih marki, demonstracija bogatstva i moći putem zlatnog nakita, bundi, parfema, crnih kožnih mantila i jakni i najskupljih poslovnih odela, a uz sve to neizostavno ide i pejdžer, mobilni telefon i luksuzni automobil. Početkom devedesetih najpopularniji je bio PAJERO džip, a krajem devedesetih, sve do danas, to su najnoviji modeli BMW -a, MERCEDESA i AUDIJA.
Turbo-folk stil je, dakle, kroz medijsku prezentaciju svojih zvezda potpuno obeležio medijsku i kulturnu scenu Srbije poslednje decenije 20. veka, a u okviru nekih domaćih medija ( TV Pink, TV Palma ) je prisutan i danas. Sistem vrednosti karakterističan za svet turbo-folka jeste i onaj sistem vrednosti koji je stvoren tokom proteklih deset godina u Srbiji, u krizi i ratnom okruženju. Taj sistem vrednosti uključivao je u sebe i raspad moralnih i estetskih normi, pravne države i vrednosti građanskog društva, kao što su obrazovanje, brak, porodica, miran život i pošteni rad. Umesto toga, nepoštenje postaje uslov za preživljavanje, a režim se povezuje sa kriminalom, dozvoljavajući nasilje i nemoral. Ove društvene promene nalaze svoj izraz i u simboličkim slikama turbo-folka.
Muško-ženski stil u turbo-folku od muškarca je očekivao da bude opasan, robustan, muževan. Nešto kasnije uveden je još jedan, prateći model muškarca, namenjen najmlađoj populaciji: površnog, feminiziranog, i obučenog po poslednjoj modi. Dominantni tip muškarca u turbo-folku jeste mačo , koji vozi skupa i brza kola, nosi mobilni telefon a po potrebi može da potegne i pištolj. Nosi crna i siva odela, crnu kožu ili najskuplju sportsku garderobu (inostranih robnih marki). Njegovu osnovnu preokupaciju i sistem vrednosti čini novac , na bilo koji način stečen. On je kriminalac ili, češće, novi srpski biznismen . Žene služe tome da ih on ,,troši”, ili, s druge strane, da se fascinira do obožavanja njihovim ,,vamp” izgledom. U ženi koju izabere za svoju saputnicu – najviše su na ceni folk-pevačice – obožava sopstvenu snagu i moć. Mladi muškarac prinuđen je da prihvati ovakav nasilnički obrazac muške seksualnosti da bi u takvom svetu potvrdio svoju muškost.
Žena u turbo-folku je poželjni objekat i roba . Ona svojim izgledom treba da privuče muškarca, da ga uzbudi. Njena privlačnost treba da potvrdi status muškarca u čijem je društvu, ili, pak, da predstavlja potencijalni statusni simbol u muškarčevom odsustvu, uz pomoć večernjih haljina, uske crne garderobe, odeće poznatih modnih kreatora (svetskih robnih marki), skupe obuće i nakita, ili pak svetlucavih mini kič-kompleta. Ovakvom izgledu se na samom kraju milenijuma (1999-2000) pridodaju silikonske grudi i efekti plastičnih hirurških intervencija na licu, kao modni hit, u cilju postizanja što ,,savršenijeg” izgleda. Izuzetno popularne manekenke sa pevačicama dele medijski prostor i stil. Usled siromaštva i raspada moralnih normi dolazi do zabrinjavajuće prostituizacije žene u medijima. Ova moda konstantno se plasira na televiziji, i u nedostatku boljeg identifikacionog obrasca u ovim kriznim vremenima sledi je zapanjujuće veliki broj, pre svega mladih, žena, kojima televizija nudi iluziju brzo dostižne slave i statusa.
Imidž fatalne žene najdoslednije je sproveden u slučaju Cece Ražnatović . Njeni spotovi s kraja devedesetih godina prikazuju je kao fatalnu ženu zavodnicu, donekle obnaženu, obučenu u crni donji veš i providnu zelenu haljinu (poput zmije – simbola greha), u crnu mini haljinu sa visokim štiklama i fantastično bogatom zlatnom ogrlicom oko vrata punom dragog kamenja. U drugim spotovima Ceca , obučena u tirkizni veš i nakit, nalazi se na krevetu sa baldahinom, ili pak u vodi dok oko nje plivaju beli labudovi (erotski simbol), ili se pak nalazi u ulozi dokone bogatašice koja se kroz grad ili kroz šumu vozi u skupim kolima marke ,,Mercedes”, koja je besprekorno našminkana i obučena u duge večernje haljine pripijene uz telo dok ćaska na bogataškom garden party -ju.
Kontraverzna uloga ove pevačice na javnoj sceni, koja je bila udata za čoveka duboko umešanog u kriminalne aktivnosti i optuženog za najteže ratne zločine, koji je umro nasilnom smrću, a zatim optužena za saučesništvo u ubistvu premijera Srbije i Crne Gore Zorana Đinđića i puštena zbog nedostatka dokaza, i koja u svojim izjavama podržava šovinističku i nacionalističku političku opciju (od podrške Stranci srpskog jedinstva do izjava tipa ,,Volim muškarce, samo da su Srbi”), ukazuje na usku vezu između popularnih medijskih sadržaja, među kojima su pesme, fotografije i koncerti Cece Ražnatović, masovne kulture zabave i potrošnje Zapadnog tipa koja se ubrzano širi Srbijom i Crnom Gorom i drugim zemljama u tranziciji, i političkih poruka. I u ovom slučaju pokazuje se da srpska javnost i narod još uvek nisu uspostavili trezven odnos prema sopstvenoj prošlosti i nasilnom i autoritarnom Miloševićevom režimu devedesetih, u kome je masovna kultura turbo-folka podržavala ideologiju nasilja, međunacionalne netrpeljivosti, ali i podređenosti građana kriminalnim i političkim vlastodršcima.
Iz teksta Ivana Kronja: “Turbo-reaktivna folkestracija”, časopis “Kvad-art”, Beograd 2001.
Arhiva BUKA