Ideja da se lepoj ženi ne može verovati starija je nego što mislite. Još početkom srednjeg veka pisalo se o tome da je prava lepota unutrašnja, da „poboljšanja ženskog izgleda“ ne bi trebalo da budu dozvoljena jer su žene koje to rade kako bi privukle muškarce lukave i pritvorne, piše RTS.
Prema zaključcima rasprave održane na Univerzitetu Kembridž, još u trećem veku su uticajni pisci prvi put koristili hrišćansku ideju da je „prava“ lepota unutrašnja kako bi pokušali da kontrolišu odevanje žena.
Neki su žene koje su se šminkale i farbale kosu nazivali obmanjivim i izveštačenim. Drugi su govorili da ženama koje su nosile dragulje i finu odeću ne mogu verovati čak ni njihovi muževi. Međutim, svi su se složili oko toga da ako je čovek ikada naišao na jednu od ovih nehrišćanki i želeo da je siluje, to je bila njena krivica, a ne njegova.
„Mnoge ideje koje upravljaju načinom na koji percipiramo izgled žena danas imaju svoje korene u srednjem veku“, rekla je naučnica sa Kembridža Aleksandra Žirnova koja je jedan od govornika Kembridžovog festivala na kojem se predstavljaju rezultati istraživanja koje je u toku na Univerzitetu.
Doktorska teza Žirnove osvetljava mizogine stavove srednjovekovnih hrišćanskih muškaraca prema ženskoj šminki, odeći i ukrasima.
„Jedno od osnovnih učenja u hrišćanstvu je potreba da se okrenemo od materijalističkih vrednosti i fokusiramo se na duhovne stvari. Ali kada se hrišćanstvo integriše u patrijarhalno društvo kasne antike i ranog srednjeg veka, ta ideja se koristi kao sredstvo društvene kontrole nad ženama“, navodi Aleksandra Žirnova.
„Ugledna žena“ se ne šminka
Dok su Rimljani smatrali da je „mnogo normalnije“ da pripadnice viših klasa nose šminku, mnogo nakita i „veoma složene“ frizure, objašnjava Žirnova, takvo ponašanje smatralo se u suprotnosti sa hrišćanskim idealima srednjeg veka.
Prema njenoj oceni, mnogi ranohrišćanski pisci plašili su se da bi žene mogle da pobude mušku požudu koristeći šminku i razne veštine: „Žene koje imaju ovu moć nad muškarcima mogu da ih kontrolišu i da naruše muški poredak sveta“.
Mnogi „veoma uticajni“ ranohrišćanski pisci, kao što su Sveti Jeronim Stridonski, Sveti Ambrozije Milanski i Sveti Avgustin Hiponski, pisali su pisma i držali govore osuđujući žene koje su nosile šminku i finu odeću jer su tako bile slične „prostitutkama“, dok su kao „ugledne žene“ isticali i hvalili one koje to nisu činile.
Ipak, ako, kao što Biblija sugeriše, Bog vidi lepotu u nečijoj „unutrašnjosti“, a ne u „spoljnim ukrasima“, onda nije važno šta hrišćanka nosi.
Žirnova ukazuje da ti autori pokušavaju da iskoriste princip da „lepota treba da bude unutra“ da bi rekli da poboljšanja ženskog izgleda ne bi trebalo da budu dozvoljena, te da se žene vizuelno doživljavaju kao „opasne“ za muškarce.
Jedan od prvih hrišćanskih autora koji je prigovorio bio je Tertulijan, Rimljanin rođen oko 160. godine nove ere. Drugi patristici, to jest crkveni oci, verovali su njegovom učenju da su žene koje su se šminkale neprirodne, pa čak i „đavolske“.
„Tertulijan razmišlja o tome u smislu stvaranja. Dakle, Bog nije napravio olovku za oči, pa ne bi trebalo da je koristite. On ima ovaj urnebesni argument, a to je: da je Bog želeo da imamo purpurnu vunu, dao bi nam ljubičaste ovce“, objašnjava Žirnova.
„Ništa lažno nije prijatno“
U raspravi o skromnosti iz četvrtog veka, Sveti Ambrozije, teolog i episkop milanski, slaže se sa Tertulijanom. „Ništa lažno nije prijatno“, piše on, dodajući da lepota žene treba da bude „prirodna… ništa se ne sme dodavati radi sjaja“.
Žene koje ne poštuju ove uredbe prikazane su kao žalosne. Na primer, Sveta Paula Rimska, prva monahinja u istoriji hrišćanstva, proučava ideje i principe Svetog Jeronima i počinje da „umiva suzama lice koje je jednom unakazila šminkom“.
Prema učenju Svetog Bida, engleskog monaha i naučnika, tumor na vratu od kojeg na kraju umire jedna svetica dobila je kao kaznu od Boga jer je nosila skupu ogrlicu kada je bila mlada.
Druga ideja koju patristika propagira je da su žene koje poboljšavaju svoj izgled kako bi privukle muškarce lukave i pritvorne i da im se ne može verovati.
„Sveti Ambrozije se, na primer, obraća udatim ženama koje misle da bi možda trebalo da se našminkaju za svoje muževe. Njegov odgovor je čvrsto – Ne, jer je nošenje šminke varljivo i svrha poboljšanja vašeg izgleda može biti samo privlačenje muške pažnje. Stoga žena koja to radi mora biti seksualno promiskuitetna”, objašnjava Aleksandra Žirnova.
Prema njenim rečima, patristika je verovala da ako je žena spremna da „oskrnavi svoje lice“, spremna je i da „oskrnavi svoju čednost“.
Uvijanje kose je „pritvorno“
Ovi argumenti se ubrzo prenose čak i na žene koje kovrdžaju kosu.
„U Engleskoj, posebno, uvijanje kose peglom postaje užasna praksa koju žene sprovode da bi zavele muškarce“, ukazuje Žirnova.
U svom govoru, doktorandkinja će pokušati da dokaže da je način na koji danas razmišljamo o lepoti, odeći i skromnosti još uvek usko povezan sa ovim ranohrišćanskim idejama. Takođe, Žirnova je uverena da postoje drevni srednjovekovni koreni „kulture silovanja“.
„Mnogo ovih hrišćanskih primedbi o izgledu je u pričama o svetim ženama koje odbijaju ulepšavanje. I to se dovodi u vezu sa tim kako doživljavamo žene koje se tako ne ponašaju“.
U jednoj priči iz 10. veka, prelepu devicu Svetu Vulfredu zatvorio je u sobi engleski kralj Edgara, koji odbija da prihvati da ona ne želi da se uda za njega.
Vulfreda beži kroz kanalizaciju tako što odbacuje svoj nakit i skupu haljinu, pokazujući koliko malo vodi računa o svom izgledu kada je njena čednost u pitanju.
„Takve priče opisuju posredno žene koje nose nakit i šminku. Iako se ne kaže eksplicitno da mora da su žene koje su silovane bile obučene kitnjasto, to je zaključak koji je vrlo lako izvući“, zaključila je Aleksandra Žirnova.