Počev od debija na srpskom jeziku (Sputnik ljubav), pa preko dugog niza voljenih i priznatih naslova (Igraj, igraj, igraj, Norveška šuma, Južno od granice, zapadno od sunca) Haruki Murakami je postao mezimac ovdašnjeg čitateljstva. I premda i dalje ostajemo uskraćeni za uvid u njegovo ponajbolje delo (Kafka on the Beach) i premda su neka od njegovih prethodnigh dela ukazivala i na izvesne manjkavosti (iskliznuće put samosvrsishodne apstrakcije u drugoj polovini Igraj, igraj, igraj i primetni manirizam u Kad padne noć), svako Murakamijevo delo u startu pobuđuje povišenu pažnju i spremnost na potrošački rizik. Tim pre jer je ovo izdanje (prva dva toma 1Q84, u prevodu Nataše Tomić) do srpskog izdanja stiglo pre no do prečih i ozbiljnijih tržišta zapadnoevropskog i anglosaksonskog sveta.
1Q84 sasvim očekivano donosi dosta smernica i ključnih odrednica koje iz ranijih dela prepoznajemo kao suštinski deo Murakamijevog autorskog svetonazora i poetike. U formi pletenice (smenjuju se poglavlja koja prate događanja i duboko lične damare dvoje junaka –fiskulturnice i povremenog plaćenog ubice Aomame i profesora matematike i pisca u nastajanju Tenga), Murakami konstruiše priču, ovde obogaćenu (naučno-)fantastičnim ukrasima u čijoj su biti nanovo dva autorova opsesivna motiva – traganje za vlastitim putem i punijim identitetom i beg od (često i izabrane) usamljenosti.
Godina je orvelovska 1984, ali dvoje junaka usled čudnih signala i kanda samo njima vidljivih bizarnih detalja svako malo prožima sumnja da zapravo obitavaju u izmenjenoj, paralelnoj stvarnosti koja je nastala usled nekakvog iskrivljenja u vremenu. Haruki Murakami ume da posegne za dekoracijom iz fundusa fantastičnog, ali on je pre svega autor iz zahtevnijeg odeljka lepe književnosti glavnotokovskog usmerenja, te se ovo njegovo delo ni uz svu moguću leksičko-teorijsku gimnastiku ne može podvesti pod domen (naučno-)fantastičnog.
Murakami detalje onostranog i nadnaravnog koristi tek kao slikoviti dodatak priči o sazrevanju i sudbinskom približavanju dve duše kojima je (po svoj prilici) suđeno da prožmu i dodatno odrede jedna drugu. Fantastično je tu da potcrta ovu potragu inače na racionalno poimanje stvari usmerenih bića u njihovom iskrenom nastojanju da pojme ono što prevazilazi pamet većine zdravomislećih žitelja ove planete.
Osim sasvim očekivanog naglašeno kontemplativnog sadržaja, u ovom štivu se našlo mesta i za diskretnu kritiku japanskog društva i tamošnjih naravi, a širi okvir misterije unutar kog je izatkana ova priča sa mnogo pritoka daje mogućnosti da se dometi ovog dela eventualno izvagaju i na osnovu parametara viđenih za kriminalističku književnost. Bilo kako bilo, ova slojevita i višeznačna proza daje povoda za višesmerne analize, a ono što je čitatelju (baš kao i dobronamernom kritičaru) daleko najvažnije je da se Murakami u ovoj epizodi dosta dobro pokazao, pokazavši zavidnu veštinu pri transponovanju ambiciozne postavke u suštinski komunikativno štivo.
Naravno, za krajnji sud treba pričekati do objavljivanja završnog , trećeg toma ovog romana, a na uzorku prve dve trećine svakako ima razloga upustiti se i u tu avanturu. Sve sluti na ishod koji će zadovoljiti mnoge, ako ne i većinu.