Nezavisni režiser i snimatelj Stefan Đorđević beleži mikro univerzume koji koegzistiraju oko nas, a kojih često nismo ni svesni. Svojim radom uspeva da prenese duboku emociju i realnost kakva jeste. Ona često reže publiku – nije veštački ulepšana, teška je, ali ipak nosi specifičnu lepotu. Kao što i Stefan sam kaže, realnost i ljudi nikad nisu crno-beli.
U beogradskom Domu omladine je 24. septembra svečano otvorena njegova izložba "Juvenile" koja predstavlja seriju dokumentarnih fotografija nastalih u toku 2014. i 2015. u Vaspitno – popravnom domu u Kruševcu. Sa njim sam pričala o pomenutoj izložbi, prvim umetničkim koracima, FDU (na kom je završio osnovne i master studije Kamere), mladim kolegama autorima, kao i budućim projektima.
Stefan Đorđević Foto: Vladimir Živojinović / Noizz.rs
Kako je krenula tvoja zainteresovanost za fotografiju i film?
– Kada sam bio klinac vozio sam skejt sa ekipom, snimao sam amaterske skejt filmove i sve što je bilo vezano za taj stil života. Tako je i nastao film Tilva Roš – na osnovu naših amaterskih filmova, koji su bili poput Jackass-a. Posle Tilve Roš sam došao na ideju da bih voleo da se bavim filmom. I pre toga sam imao te ambicije, ali nisam znao nikog iz sveta filma i nisam znao šta je bilo potrebno za prijemni na FDU. U informatoru Fakulteta sam video da je preskupo i u tom trenutku sam pomislio "okej, moram da upišem nešto što moja majka može da priušti". Ali Tilva Roš me je toliko zainteresovao za filmski svet, da sam krenuo sa pripremama za prijemni. Dugo su trajale, ali su se isplatile: iz prve sam upisao smer kamere. Film mi je oduvek bio primarna, ne bih rekao profesija, već ljubav. Vremenom sam počeo da se bavim i fotografijom, jer mi je bila sastavni deo prijemnog ispita. U Vaspitno-popravni dom u Kruševcu prvi put sam video kakvu snagu, intrigantnost i misteriju poseduje fotografija. Energija i emocija štićenika doma je toliko snažna, ona se reflektovala na mene i to sam osetio preko fotografije. Na fotografijama sam mogao da iščitam njihovu svakodnevnicu, traume, probleme – toliko je sve ostavio snažan utisak na mene.
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Kako si došao na ideju dokumentovanja života štićenika u Kruševcu?
– Prvo je nastao film Juvenile, pa onda serija fotografija. Režiser Jovan Todorović me je kontaktirao u želji da snimimo dokumentarni film u Vaspitno-popravnom domu. U početku nismo imali jasnu ideju i koncept, jer sve što smo mogli da znamo o Vaspitno-popravnom domu i o štićenicima smo saznali preko novina. To su mahom bili senzacionalistički naslovi i tekstovi iz kojih nismo mogli da se udubimo u suštinu. Kao i serija Sivi dom. Kao što sam ranije rekao, ja ne osećam da je tamo išta sivo. Ja tamo vidim boje, život, ne vidim isključivo depru, teškoću i teskobu, da nema života. Štićenici su kao i svi ljudi – jedan dan su tužni i teško im je, drugi dan su radosni. Te promene osećanja su normalne, jer su osećanja ljubav i patnje, npr., povezani.
Jovan je gledao moje radove, znali smo jedan za drugog. Kada smo radili film ja sam bio blizak godinama štićenicima i jednostavno smo se nalazili na sličnoj talasnoj dužini. Mislim da je Jovan i tu uvideo moje prednosti, pored toga što sam snimatelj i što mu se svideo moj rad. Vozio sam skejt i dosta vremena sam provodio na ulici. Pristup štićenicima je išao glatko upravo zbog toga. Naravno, nisu svi u potpunosti hteli da nam se otvore, bilo je potrebno vreme da bi se dogodile prave scene, da bi se desio realan život. Ali opet, imali su poverenja u mene.
Koliko je njima značio tvoj rad?
– Oni na fotografiju ne gledaju kao mi: predstavlja im svedočanstvo perioda života koji su proveli tamo, jer više nikad neće videti te ljude. Deo njih je odmah pozirao raširenih ruku i sa stavom "jak sam". Sve ono što su videli u Vidimo se u čitulji – imali su izgrađenu sliku sveta na osnovu kriminala i 90-ih. Ali nisu svi takvi. Polovina je počela da čini delinkventne radnje jer nisu imali bliske osobe koje bi ih životno usmerile, dok je druga polovina to radila jer im je bilo kul. Jer nisu znali šta pametnije da rade u životu. I nije teško ući u kriminal. Pogotovo kada dotakneš tu površinu, ona te uvuče unutra i postaneš zavisnik od adrenalina, od moći, od kontrole. Bio je jedan štićenik koji mi je rekao da se navukao na to da drži pištolj na slepoočnici dok pljačka.
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Kakve su životne priče drugih štićenika?
– Meni je interesantan primer štićenika koji nije svesno doneo odluku da čini nešto nemoralno i nezakonski. Otac mu je bio preminuo par meseci pre kobnog događaja, seo je pijan u automobil, pored njega je bio brat od strica koji je poginuo u nesreći. Kako mi je on rekao, brat od strica je insistirao da štićenik vozi. Napili su se, pustili glasnu muziku i slupali se. Štićenikov stric ga je tužio i tako je završio u domu. Tada je imao 18, 19 godina. Delovao je kao da nema apsolutno nikakve veze sa tim prostorom, kada sam pričao sa njim osećao sam kao da sam se ja našao tamo ili bilo ko drugo ko svesno razmišlja o svojim postupcima i delima. On je vrlo pametan, nežan momak kome je majka dolazila često u posetu. Ta poseta je bila jedna od najemotivnijih scena koje sam u životu snimio. Njene oči, način na koji ga je gledala i držala za ruku – nisam mogao da pomerim kameru sa njenih ruku. Majčinska ljubav i briga predstavljaju suštinu svega. Pored toga što joj je preminuo suprug, ona nije imala svoje dete pored sebe. A on je u stvari dete, iako je tada bio u zatvoru. Doneo je jednu lošu odluku koja se reflektovala na mnoge ljude i koja je za ceo život, jer ako si iz malog mesta kao i on, svi znaju za to. I upravo je to ono što je problematično – njima je socijalizacija nakon izlaska otežana.
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Sa jedne psihološke, emotivne strane da li si ti lično osećao izazove tokom dokumentovanja života u Popravnom domu? Koliko si vremena tamo provodio?
– 2014. godine u junu mesecu smo otišli prvi put i to je više bilo istraživački, nismo znali ni šta snimamo ni kakvo je tamo stanje. Ja sam znao Smoke Mardeljana, kontaktirao sam ga i on je rekao da budemo iskreni i svoji, pošteni, da poštujemo štićenike. U suštini, stvari su se dešavale svojim tokom, štićenike smo otkrivali vremenom. Bili smo četiri puta za godinu dana, periodično za svako godišnje doba. Želeli smo da prikažemo raspon od godinu dana – njihov život. išli smo svaka tri meseca i ostajali bismo od sedam do dvanaest dana. Spavali smo u domu. Naša pojava im je narušavala rutinu koju tamo imaju, u početku su retki hteli da se snimaju i isključivo samostalno. Njima je reputacija u domu najvažnija stvar. Ko je ko. Hijerarhija je ubedljivo najvažnija stvar. Ako ti sad snimaš nekog koga zovu cinkaroš, ovi koji su mangaši, koji su najmoćniji, koji drži neformalni sistem, oni neće da se snimaju jer im je ispod časti.
U domu postoji i odeljenje za devojke, odnosno devojčice…
– Pre su svi bili pomešani, uzrasta od 14 do 23 godine, ali se dešavalo da zatrudne. Da se ne bi dešavale takve stvari, razdvojili su ih u dva paviljona. Oni su zajedno samo za Novu godinu, pre toga nemaju fizički kontakt. Ali taj trenutak, odnosno doček Nove godine je za njih večan. Oni godinu dana čekaju to, planiraju ko će biti sa kim, tačno se zna ko će sa kim biti jer su u disproporciji – kada smo mi bili, bilo je 100 momaka i 12 devojaka. Žene su naravno dosta emotivnije i otvorenije. Isto poput i momaka, one su tu dospevale usled porodičnih trauma, ali je bilo i onih koje su činile teške zločine. Naš pristup je bio da nikog ne osuđujemo i da ne gledamo na njih kao na lošu decu. Ja sam ih posmatrao kao najbolje prijatelje, iako se dešavalo da mi neko priraste za srce i onda shvatiš šta je uradio i da nešto sa njim nije u redu. Ali vidiš dobrotu u toj osobi, dobre osobine. Ništa nije crno-belo, niko nije čist. Rad sa devojkama je bio intenzivniji, više su se vezivale. Njima nije bila bitna reputacija, već pažnja.
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Iz serije fotografija "Juvenile" Foto: Stefan Đorđević / Noizz.rs
Da li te je promenio?
– Naravno. Pre svega u smislu razmišljanja o deci. Koliko to sve nije naivna stvar, koliko je njima potrebno posvetiti vremena i pažnje. Da ne zvučim konzervativno, ali oni su budućnost svega. Potrebno je da im se prenese ljubav i znanje, prave vrednosti. Ukoliko se to ne uradi, dogodiće se nešto loše. Ne mogu tako mlada deca da donose odluke, a kada su u situaciji da moraju, oni odluče – i ako su neispravne i prođu im, pomisliće da je to prava odluka. Tako se ulazi u kriminal.
Za film Poslednja slika o ocu dobio si Srce Sarajeva za najbolji internacionalni kratki film. Koliko ti znače priznanja?
– Znače mi toliko što stavljaju pečat na film. U tom aspektu, više ljudi će želeti da pogledaju film. A to što sam dobio thumbs up za dobro urađen posao, nije mi primarno. Da li ću biti priznat ili ne. Mnogo mi je bitnije unutrašnje ispunjenje, kao i to da prenesem emociju i ideju na druge ljude. Ako to nisam uspeo onda kao da ništa nisam ni uradio.
Član si internacionalne asocijacije dokumentarnih fotografa Zero Photos. Sa druge strane, kako gledaš na domaću scenu dokumentarističke fotografije i kinematografije?
– Scena je sve dinamičnija. Jedan duži period je bilo zatišje i mislim da se zbog društvenih mreža, a najviše Instagrama, fotografija popularizuje i da se svi osećaju kao fotografi. Ipak, na kraju se lako vidi razlika između dobrih i loših fotografa. Za dobru fotografiju je potrebno da prođe određeno vreme, da se duži period bavi tom tematikom. Sve to da bi se došlo do realnih situacija, pravih emocija, da se ljudi otvore. Smatram da će u budućnosti biti sve više kvalitetnih fotografa.
Stefan Đorđević Foto: Vladimir Živojinović / Noizz.rs
Ko te od mladih kolega i umetnika inspiriše, čiji rad preporučuješ da pratimo?
– Vladimir Živojinović, Marko Risović, Mitar Mitrović, Boško Đorđević i Igor Čoko.
Aktuelne serije i filmove, da li gledaš, šta ti se sviđa?
– Nedavno sam gledao genijalnu Mindhunter seriju. Ja sam veliki filmofil, kako sam se razvijao kao ličnost tako sam i menjao žanrove. Kada sam bio klinac najzanimljiviji su mi bili karate filmovi i akcije. Onda mi je otac zabranio da gledam te filmove jer sam preterao, svaki dan samoubistvo u kući (smeh). Zatim sam prešao na komedije i sve sam ih pogledao iz video kluba. U srednjoj školi sam gledao samo horore, a na fakultetu trilere i drame. Omiljeni autori su mi Pol Tomas Anderson, Majkl Haneke. Roma mi je sjajan noviji film. Nedavno sam gledao Swimming Pool iz 2003. godine. To je jedan od klasika koje sam propustio, pa nedavno nadoknadio. Kao i Talk to her, Piano. Od domaćih filmova Teret mi je jedan od omiljenih koje sam pogledao u poslednjih 5-6 godina. To je tip filma kakav volim. Režiser Glavonić je uzeo tešku temu i prikazao je na jedan suptilan način, bez bilo kakvih manipulativnih sredstava. Sve se baziralo na tom osećaju čoveka koji vozi kamion.
Da li radiš na nekim novim projektima?
– Već neko vreme razmišljam o dugometražnom filmu, sada se sve polako kristalizuje. Naredne godine razmiljam da napravim i jednu fotopriču Srbija 2020. To bi trebao da bude istaživanje za dugometražni film.
Izvor: Noizz.rs