Oni koji ne mogu sebi da priušte obnovu domova, drže stvari što više iznad poda. To je još jedan način života sa stalnim poplavama. Pedesetdvogodišnji Mašuri je ljubitelj muzike u Timbulsloku, a ponekad ima ulogu zabavljača na seoskim događanjima. IZVOR: AĐI STIJAVAN
GROBLJE U TIMBULSLOKU, selu oko 400 kilometara istočno od indonežanskog glavnog grada Džakarte, bilo je pod vodom. Na kartama izgleda kao da je selo još uvek na severnoj obali Centralne Jave, ali zemlju oko njega u poslednje vreme otima Javansko more. Groblje, koje je nekoliko stotina metara udaljeno od sela, potopljeno je od 2020. godine, čak i za vreme oseke. U sredini je mrtvo stablo, okruženo desetinama nadgrobnih spomenika koji vire iz vode.
Mukmina je umrla u svojim ranim sedamdesetim. Setila bi se, kao i svi još živi seoski starci, kako je to selo nekada bilo zeleno i imućno. Polja pirinča su se prostirala dokle je sezao pogled. Seljani su uzgajali kokos, crveni luk, čili paprike, kupus, šargarepu, krompir.”Koje god seme bi čovek bacio na tu zemlju, ono bi niklo”, priseća se vođa sela Ašar. Mršav je i mišićav. Iako mu je tek 39 godina i on se seća boljih dana. Voda je nadošla brzo, u samo dve decenije.
Nakon što je 2020. godine velika plima poplavila selo Purvosari Timur, 54-godišnji Turadi je izdigao pod nanoseći zemlju.
IZVOR: AĐI STIJAVAN
U namesništvu Demak u Centralnoj Javi teško je opstati. U Timbulsloku, poljoprivrednom selu koje je nekad bilo okruženo poljima pirinča, stanovnici su nedavno izgradili izdignutu stazu kako bi im noge bile suve i za vreme plime. Ne znamo koliko će to trajati, kaže seoski vođa Ašar. Verovatno će nestati sledeće godine ili tako nekako. Obala tone i do 10 centimetara godišnje, delimično zbog crpenja podzemnih voda.
IZVOR: AĐI STIJAVAN
Severna obala Jave tone, a nivo mora se podiže. U Džakarti, gradu s više od deset miliona stanovnika, čak 40 odsto tla je ispod nivoa mora. Međutim, namesništvo Demak, koje uključuje Timbulsloko, jedno je od najteže pogođenih područja. Dok globalno zagrevanje podiže nivo mora u svetu za oko 3,5 milimetara godišnje, ovde tlo u istom periodu potone čak 10 centimetara. Demak svake godine gubi više od 400 hektara tla, oko pola procenata svoje ukupne površine.
Nakon što su usevi pirinča devedesetih godina propali, seljaci su se prebacili na akvakulturu i počeli da uzgajaju mlečne ribe i tigraste kozice u bogatim ribnjacima. Imali su nekoliko dobrih godina, ali sredinom prve decenije ovog veka i ribnjaci su poplavljeni. Sada je “kopno” udaljeno više od kilometar i po, a seljani do njega dolaze čamcima na vesla. Kako bi u kućama bili na suvom, postavili su drvene platforme ili su podove podigli i do 180 centimetara. Saginju se pod niskim plafonima svojih “patuljastih kuća”, kako ih zovu. Od više od 400 porodica koje su ovde živele, ostalo ih je tek oko 170.
Groblje je jedna od poslednjih stvari koje ih povezuju sa sopstvenom istorijom.
Sedmorica su bila zadužena da pripreme grobno mesto za Mukminu. Kopali su u blatu oko sat vremena, gradeći nasip oko grobne jame. Motike su im naišle na kosti ranijeg ukopa; nastavili su da kopaju. Goli do pojasa i mokri, kopali su dok plima nije popunila rupu.
Mukmina je sahranjena sedam sati kasnije, tokom noći, za vreme oseke kad je vode u jami bilo samo do članaka. Bila je pokopana ispod više od tone sipke, svetlosmeđe zemlje koju su muškarci čamcem dopremili s kopna.
“Ne možete telo da zakopate blatom i vodom”, kaže Ašar. “Zato moramo da sakupimo svežu zemlju. Kao što vidite, ovde nije lako živeti.”
Ašar ne može sebi da priušti odlazak, jer njegovu patuljastu kuću u moru niko ne želi da kupi. Stariji i ne žele da odu. Žele da žive sa svojim sećanjima, blizu predaka.
Nakon sahrane seljani su molili vladu Demaka za pomoć. Na jesen su došli radnici s bagerom, koji su s plitkog morskog dna sastrugali dovoljno blata da čitavo groblje podignu za metar i po. To će mrtvima u Timbulsloku kupiti još malo vremena.
Glavni put iz Bedona, sela u namesništvu Demak, poplavljen je za vreme plime, tako da se deca iz sela, kako bi došla u školu, na kopno prebacuju pomoću splava. Više od polovine stanovnika Bedona napustilo je svoje domove i preselilo se na viša zemljišta.IZVOR: AĐI STIJAVAN
NAMESNIŠTVO DEMAK danas ima oko 1,2 miliona stanovnika, što je tek delić stanovništva Džakarte. Krajem XV veka, međutim, bio je to nezavisni sultanat, prva muslimanska država na Javi, i dominirao je severnom obalom. Velika džamija, koju je izgradio vladar Raden Pata kao središte islamskog učenja, još uvek stoji u gradu Demaku. Više od 500.000 hodočasnika godišnje posećuje grobnice Vali Songa, odnosno “devet svetaca” koji su pomogli u širenju islama. Demak je poznat kao Grad svetaca.
Java je najnaseljenije ostrvo na svetu, sa 150 miliona stanovnika, a pati od jednog od najgorih sleganja tla na Zemlji. Delovi severne obale propadaju sedam centimetara ili više godišnje, uzrokujući naginjanje zgrada i pucanje puteva. Nekoliko priobalnih sela hronično je poplavljeno čak i za vreme oseke, a domovi se gube u moru.
Severni obalni put, koji je u XIX veku duž Jave izgradila holandska kolonijalna vlada, prolazi kroz Demak. To je i dalje glavna saobraćajna arterija kojom svakog sata prolazi 400 kamiona. Fabrike uz put proizvode sve, od đubriva i tekstila do električnih uređaja. Sada taj put stalno poplavljuju visoke plime, nanoseći velike troškove.
Nekoliko je uzroka poplavama, a i činjenici da je, prema satelitskim podacima, Centralna Java izgubila 8.000 hektara tla, od toga u samom Demaku 2.200. Rast nivoa mora zbog globalnog zagrevanja jedan je od činilaca, ali važnije od toga je sleganje zemljišta.Severna obalna ravnica Jave sastoji se od nekoliko desetina do stotinu metara aluvijalnih sedimenata koje su reke s planina u unutrašnjosti taložile hiljadama godina. Kako objašnjava geolog Aron Melcner sa Singapurske zemaljske opservatorije pri Tehnološkom univerzitetu Nanjang, tokom nakupljanja, sediment tone pod sopstvenom težinom.
“To je prirodan proces”, kaže. “Kako reka donosi novi sediment, onaj postojeći se sabija, novo blato se nakuplja na vrhu i delta reke ostaje iznad vode.” To jest, tako je nekad bilo. Kad bi se reke prelile preko obala tokom godišnjih poplava, njihova korita su se pomerala napred i nazad kroz meko blato, a sediment se ravnomerno širio ravnicom.
Međutim, poplave su ugrožavale moderne gradove. Krajem XIX veka Holanđani su u glavnim gradovima, posebno u Džakarti i Semarangu, glavnom gradu Centralne Jave, izgradili kanale, nasipe i sisteme za kontrolu poplava. Danas nasipi i betonirane obale sprečavaju poplave – ali su takođe sprečili da se tlo ravnice nadopunjava novim sedimentom. Umesto toga, on se taloži u koritima reka ili ga voda odnosi pravo u more. To je jedan od razloga zbog kojih severna obala tone.
“Čak i kad nivo mora ne bi rastao, sama činjenica da smo sprečili da se korita reka pomeraju znači da je prirodni proces prekinut”, kaže Melcner.
Oko 400 kamiona na sat prolazi Demakom na Jalur Panturi, severnom obalnom putu, velikoj saobraćajnoj arteriji koju su u XIX veku izgradile holandske kolonijalne vlasti. Sada je redovno poplavljen. Vlada Centralne Jave gradi deonicu od 27 kilometara, postavljajući je na morski zid koji će štititi područje iza nje – ali ne i mnoga sela uz more.IZVOR: AĐI STIJAVAN
HERI ANDREAS, ISTRAŽIVAČ s Tehnološkog instituta Bandun, koji proučava tonjenje obale, kaže kako je na delu još jedan činilac: masivno crpenje podzemne vode, zbog kog se sedimenti brže sležu i sabijaju.
Još 2014. godine, samo u namesništvu Demak, na području veličine Berlina, postojalo je gotovo 250.000 bušotina dubine i do 150 metara. Danas ih je verovatno još više; 2014. godine je poslednja godina za koju su dostupni vladini podaci. Većina bušotina je privatna, ali su i vlasti Demaka izbušile duboke bunare na četiri lokacije. Koriste ih zajedno s rečnom vodom kako bi se osigurala tekuća pitka voda za više od 58.000 domaćinstava u 59 od ukupno 249 sela u namesništvu. U 2020. godini vlasti su isporučile najmanje 9,7 miliona kubnih metara podzemne vode.
Aluvijalna ravan građena je od mekih rečnih sedimenata taloženih tokom hiljada godina, koji su prirodno zbijeni pod sopstvenom težinom. Sve veća ljudska aktivnost dramatično ubrzava sleganje, pogoršavajući poplavljivanje obale.
Lokalna vlada već više od decenije promoviše crpenje podzemnih voda kao najjeftiniji način za zadovoljavanje silne potražnje za pitkom vodom i sanitarnim čvorovima. Podzemne vode su čiste i ne zahtevaju postrojenja za prečišćavanje, brane ili rezervoare. Njihovo korišćenje, međutim, ovde ima visoku cenu. “Ljudi, posebno Vlada, i dalje navode porast nivoa mora kao glavni uzrok nestajanja tla u Demaku”, kaže Andreas. “Naš zaključak je, međutim, da su glavni krivac decenije crpenja podzemnih voda.”
Javna vodovodna mreža u Demaku još uvek opslužuje samo manjinu stanovništva namesništva. Ona ne doseže do okruga Sajung (koja uključuje Timbulsloko), gde je sleganje najgore. U selu Sajung stanovnici su izbušili više od deset dubokih bunara kako bi opskrbili oko 2.000 porodica. Voda se skladišti u povišenim rezervoarima i košta oko 20 centi po kubnom metru, što je jeftinije od javne mreže.”To je bio dobar posao, s dobrim profitom”, kaže Munauir, 41-godišnji seoski vođa, koji sаm na vodu potroši oko 13 dolara mesečno. Petnaest metara duboka bušotina koju je njegov otac napravio u svom dvorištu osamdesetih godina sada je neupotrebljiva, sveža se voda pomešala s morskom.
“Naravno da se nadamo da Vlada može da nam obezbedi vodovodnu mrežu kako bi se sprečilo potapanje”, kaže Munavir. “Ali to će takođe da uništi već uspostavljenu lokalnu vodnu privredu.”
Lokalna vlada kaže kako je za duboke bušotine potrebna službena dozvola i kako će neregistrovane bušotine biti zatvorene, ali poslednjih godina nije zatvorila nijednu. Komarul Huda, čelnik vodovoda u Demaku, za nestašicu vode krivi poljoprivrednike koji iz reka izvlače previše vode za navodnjavanje. Odbio je da prokomentariše crpenje podzemnih voda.
Kako stanovništvo i industrija u Demaku nastavljaju da rastu, tako će rasti i korišćenje podzemnih voda. Niko nije spreman, niti je u stanju da uloži ogromne svote potrebne za izgradnju neke alternative.
VEĆ DECENIJU SE PROVINCIJSKA vlada Centralne Jave i nevladine organizacije trude da zaštite obalu od erozije. Vlada tvrdi kako je od 2011. godine do danas posadila više od tri miliona stabala mangrova na više od 360 hektara u svrhu zaštite od talasa i plima. Plan je da se do 2023. godine pokrije ukupno oko 750 hektara.
U međuvremenu, nevladine ekološke organizacije koje rade s lokalnim ribarima u okrugu Sajung izgradile su kilometre bambusovih ograda nedaleko od obale. Ograde deluju kao propusni lukobrani koji koče sediment uzburkan talasima, posebno za vreme monsunskih oluja. Jeftine su i trebalo bi da budu privremene – ideja je da se zadrži onoliko sedimenta koliko mangrovama treba da se ukorene – ali lako se uruše i često moraju da se popravljaju.
“Još uvek nismo osetili uticaj tog obalnog inženjeringa”, kaže 36-godišnji ribar Fadoli, kog je nevladina organizacija angažovala za održavanje sedimentne ograde u selu Bedono. “Nismo videli da se mulj ovde nakuplja. Struja ga stalno ispira. Ograde zato deluju kao uzgajalište dagnji, koje ovdašnji stanovnici sakupljaju i prodaju.”
Komšije pomažu porodici Kaelani iz Timbulsloka pri utovaru nameštaja na brodić koji će ga odneti u novi dom na suvljem terenu. Ova porodica, koja je u selo prvi put došla 1983. godine, izgubila je svoje poljoprivredno zemljište. Sada žive od prodaje voća na kopnu. IZVOR: AĐI STIJAVAN
Istraživači sa Univerziteta Dipongoro u Semarangu testirali su druge metode obalne zaštite. U Timbulsloku su 2012. godine izgradili morski zid od betonskih valjaka duž 150 metara nekadašnje obale. Za dve godine iza zida se nakupilo dovoljno sedimenta za uzgoj mangrova – koje su danas visoke i do tri metra.
Međutim, beton je preskup da bi bio sveobuhvatno rešenje, kaže profesor okeanografije na Diponegoru Deni Nuroho Sugijanto. Tamo gde su talasi dovoljno niski, on zagovara propusne brane od bambusa, ili PVC cevi, koje su izdržljivije od bambusa, a ipak jeftine.”Ali nismo rešili problem potapanja zemlje”, dodaje. “Dakle, koliko god lukobrana izgradili, neće uspeti.”
Tokom proteklog veka Džakarta, glavni grad Indonezije, potonula je oko dva metra. To sleganje tla, zajedno sa zagađenjem i prenaseljenošću, glavni je razlog zašto Indonezija gradi novi glavni grad – na Borneu.
U sklopu strateških napora za spasavanje vitalne imovine i industrijskih zona, nacionalna vlada gradi 27 kilometara dug kombinovani auto-put i morski zid od Semaranga do grada Demaka. Očekuje se da će biti završeni 2024. godine i koštati 532 miliona dolara. Ipak, zaštitiće samo male delove dva sela, što ljuti stanovnike sela izvan tog zida, kao što su Timbulsloko i Sajung, koji smatraju da su njihove zajednice prepuštene potopu.
Guverner Centralne Jave Ganjar Pranovo, visok 53-godišnjak sa sedom kosom i dečačkim osmehom, priznaje ograničenja plana. Kaže kako Vlada jednostavno ne može da priušti izgradnju većih morskih zidova, kao u Holandiji, koji bi zaštitili veći deo obale. Za izbacivanje poplavnih voda preko zida biće potrebne ogromne crpne stanice. Sistem će tražiti trajno održavanje. Vlada nema novca, kaže Pranovo.Šta bi ljudi u poplavljenim selima trebalo da rade, onim selima koja su dostupna samo za vreme oseke po uskim pešačkim stazama, onim selima gde je voda seljanima pod nogama u dnevnim sobama?
“Poslednje rešenje jeste preseljenje na sigurnije mesto”, kaže Pranovo, koji će se, kako se očekuje, 2024. godine kandidovati za predsednika Indonezije. “Ako insistiraju da ostanu, moraće da se prilagode okolini, na primer izgradnjom kuća na stubovima. Ako žele opet da imaju svoje tlo, kao u stara vremena, to je nemoguće. Ono je potopljeno.”
U maju 2021. godine, dan pre proslave praznika Eid el-Fitr na kraju ramazana, meštani sela Timbulsloko posećuju poplavljeno groblje kako bi se pomolili i odali počast na grobovima svojih rođaka. Gubitak tla ugrožava im domove i egzistenciju, ali i veze s ljudima koje vole.IZVOR: AĐI STIJAVAN
Vlada Demaka je prošle jeseni obezbedila sredstva za iznajmljivanje bagera koji je za Timbulsloko strugao mulj s morskog dna i njime izdigao groblje za metar i po. Sada do groblja može da se dođe peške čak i za vreme plime. Ovde se 48-godišnja Sundari moli na grobu svog muža.IZVOR: AĐI STIJAVAN
NA CENTRALNOJ JAVI MUSLIMANSKA tradicija je da se groblje posećuje četvrtkom u kasnim poslepodnevnim satima. Nedavno, jednog četvrtka do groblja u Timbulsloku došao je i Kusnumarom, šesnaestogodišnji srednjoškolac.
Obučen u tradicionalnu belu košulju, crnu songkok kapu i tamnosive pantalone, hodao je bos po uskoj, dva metra visokoj stazi od dasaka dugoj oko tri kilometra, koju su stanovnici podigli prošle godine kako bi zamenili iščezle puteve. Skrenuo je desno niz drvene stepenice i po klizavom, potopljenom putu prešao usku uvalu. Plima mu je dosezala do kolena, ali koraci su mu bili samouvereni. S druge strane se popeo nazad na stazu i nastavio put.
Kad je stigao do podvodnog groblja, već su počele da se pojavljuju senke. Mrtvo stablo i nadgrobni spomenici ocrtavali su se pred tamnonarandžastim nebom. Kusnumarom je pronašao grob svoje bake Mukminе. Podigao je ruke i započeo molitvu.
Kusnumarom zna kakvo je njegovo selo bilo nekad – iz priča za laku noć, uključujući i one koje mu je pričala Mukmina. Sećanja će umreti sa starijom generacijom, a pre ili kasnije nestaće i priče. Poput mnogih drugih mladih, Kusnumarom ne namerava da ostane u Timbulsloku. “Znam kako je ovo selo izgledalo”, kaže. “Ali vidimo i doživljavamo kakvo je postalo.” Kad diplomira, potražiće posao u gradu. Želi da bude softverski inženjer.
NAPISAO: ADI RENALDI
SNIMIO: AĐI STIJAVAN
Adi Renaldi, multimedijalni novinar, iz Džakarte piše za publikacije širom sveta. Fotograf Ađi Stijavan živi samo nekoliko kilometara od sela ugroženih poplavama koje je snimio za ovaj članak.
Ovaj tekst je objavljen u štampanom izdanju časopisa National Geographic u julu 2022. godine.