Jeste li čuli za hotel Arbez? Mesto u kojem možete spavati u dve države istovremeno.
Hotel Arbez ili l'Arbézie nalazi se na granici Francuske i Švajcarske, a zanimljivo je da su njegove određene sobe istovremeno u obe države što se odrazilo i na njegovu unutrašnjost, ali i bilo uzrok brojnih interesantnih priča kroz istoriju.
Ova neobična postavka je nenamerna posledica Ugovora iz Dapesa iz 1862. godine, kojim su se Francuska i Švajcarska dogovorile o maloj zameni teritorija, kako bi se omogućila puna francuska kontrola nad obližnjim strateškim putem.
Ugovorom je predviđeno da sve zgrade duž granice ostanu na mestu, što je okolnost koju je lokalni preduzetnik iskoristio da otvori radnju i bar, kako bi iskoristio prednosti prekogranične trgovine. Hotel će otvoriti 1921. godine.
Rezultat toga je da je otprilike polovina hotela u Francuskoj, a druga polovina u Švajcarskoj, a međunarodna granica deli restoran i nekoliko soba.
Ova kombinacija je ostavila traga i na unutrašnjost hotela. Počevši od svetskih ratova do nedavne pandemije kovida, jedinstveni položaj hotela bio je neprestani izvor neobičnih situacija i priča. To se takođe odražava u nekoliko dekorativnih elemenata koji se nalaze na celom imanju. Neke su očigledne, poput zastava koje krase neke od zidova, ali ima i suptilnijih.
“Ogledala i prozori ne treba da budu tu samo kao dekorativni element, već i kao simbol veze između susednih svetova i stvarnosti”, kazao je Alexandre Peyron za CNN, menadžer hotela koji generacijama vodi njegova porodica.
Takođe, tu su i razlike francuske i švajcarske strane hotela. Ukoliko sedite na francuskoj strani restorana, zaboravite na naručivanje porcije Tomme Vaudoisea. Ovaj lokalni švajcarski sir ne može se preneti na francusku stranu zbog strogih evropskih propisa koji utiču na nepasterizovane mlečne proizvode. Isto se, obrnuto, dešava i s nekim francuskim specijalitetima, kao što je saucisse de Morteau, sorta kobasica čija distribucija nije dozvoljena u Švajcarskoj.
Lakše je platiti račun, jer se primaju i evri i švajcarski franci. Isto tako, hotel ima dva telefonska broja, po jedan za svaku državu, a sobe imaju dve vrste utičnica, budući da Francuska i Švajcarska koriste različite standarde. Porezi se plaćaju obema državama, po specifičnoj formuli pro-rata, u dogovoru sa poreskim vlastima obe zemlje.
Kada se Švajcarska pridružila šengen zoni slobodnog kretanja 2008. godine, to je učinilo stvari malo jednostavnijim, ali u stvarnosti je imalo malo praktičnog uticaja na svakodnevno funkcionisanje hotela, budući da je ovo oduvek bio izrazito prometan prekogranični prostor.
Posebno dramatičan primer ovoga dogodio se tokom Drugog svetskog rata, kaže Peyron, kada su se i francuske zone pod nemačkom okupacijom i francuske zone pod kontrolom Vichyja spojile sa slobodnom Švajcarskom upravo na mestu gdje se nalazi hotel.
Nemci su zauzeli francusku polovinu hotela, ali pošto je stepenište koje je vodilo do soba delimično bilo na teritoriji Švajcarske, gornji spratovi su im ostali zabranjeni, što ih je činilo relativno sigurnim utočištem za izbeglice i savezničke pilote u bekstvu.
U situaciji koja podseća na klasičnu britansku TV humorističku seriju iz 1980-ih “Alo, ‘alo”, u prilikama kada su Nemci bili ometeni, jeli ili pili u baru, vlasnici hotela su uspeli ušunjati begunce njima “pod nos” u sigurnost neutralne Švajcarske.
Vlasnik Max Arbez proglašen je “Pravednikom među narodima” što je odlikovanje koje dodjeljuje Izrael, a dobio ga je zbog njegove uloge u spašavanju jevrejskih izbeglica.