Ping! Tačno je pet časova, četrnaest minuta i trideset sekundi. Očiju, crnih poput mantije, neprekidno buljim u prazan ekran već satima, bez ikakve ideje kako da započnem žitije egzitovsko. Nakon tri dana EXIT-a, jedino što još uvek funkcionira u mom tjelesu jest krajičak jetre i omanji deo lubanje. Sve ostalo otišlo na stand by, usled preteranog angažmana, što na bojnim poljima Petrovaradinske tvrđave, što u sučeljavanjima sa vinjakom potpomognutim Marlboro lights-om, kojima lečim rane zadobijene u boju sa ovogodišnjim Lineup-om. Sivilo praznog ekrana nezainteresovano promatra moje agonije, nema čak ni antropomorfizirane spajalice, koja se blagoizvoljevala projavljivati u ranijim verzijama Microsoft Worda, dajući podstrek kreativnoj podlosti. Ne pomaže ni David Gueta, što rado ti meta, koji besomučno mixa beatove sa zubarskim bušilicama, evo već čitav treći sat na uvaženoj Dance areni. Inače, ako nemate predstavu pakla, Dance arena je primer savršene kopije istog.
Dakle, borba sa egzitskom nemani neprekidna je, teška i nepravedna. No, poput Klingonskoga ratnika, u najbeznadežnijim trenucima donosim odlučujuće, povjesno dalekosežne odluke koje se kose sa srBskom logikom o radu: nema povlačenja nema predaje, kao u onom filmu sa Žan-Klod Van Damom. Napisat ću izveštaj po cjenu smrti. Neka u mene gledaju generacije budućih radnika. Tekovine moje borbe slaviće se diljem Nebeske Pravoslavne Imperije, veličaće me mlado & staro. Projavit će se novi slogan koji če posrnuloj privredi dati neophodnu motivaciju: Ako može Dejvid da mixa do jutra, mogu i ja da pišem do sutra! Već vidim svuda osvanuli bilbordi sa mojom slikom, postajem idol mladima, prihvatam da vodim Grand Paradu sa Leom Kič, Mišković bez moje saglasnosti ne sme ni do Rodić supermarketa, Tadić mi javno zahvaljuje citatom iz Biblije for dummies…To brale, Srbija do Alfa Kentaura na čelu sa mnom, Guetom i Van Damom… Jači smo od Norisa Čaka, alealeeeeee, alealeeeeeeee!
Enivej, treći dan EXIT-a obeležen je neobičnim razlogom za zastoj u saobraćaju svud okolo Tvrđave. Zbilo se to da je preobraćena posada Svetog Enerprajza, usled kvara na molekularnom transporteru, te u nemogućnosti da se teleportiraju, rešila da aterira kosmičko plovilo na VIP parking, izazvavši time kompletan višečasovni zakrč na drumu. To je za posledicu imalo i moje kašnjenje na bojno polje, gde sam stigao taman kad je skupina Klaxon mašući napuštala binu. Vrisak koji sam ispustio usled te lične & profesionalne tragedije, privukao je par pogleda u radijusu od tri do četiri metra, ali to je bilo to. Ostao sam sam da lebdim u neverici i da tihujem nasred polja ispred Glavne bine, što nisam bio prisutan da svedočim čudesne „Mitove skorije budućnosti“ i da zaronim uho u post-pank psihodeliju „Surfovanja prazninom“. Mini anketa koju sam nesebično sproveo diljem platoa Mejnstejdža, otkrila je utiske publike o nastupu Klaxonsa na ovogodišnjem EXIT festivalu. Slaviša iz Bataje, priznaje da mu se, citiram „…brale, digla patka, od količine čistokrvne fuzije funkopsihodelije“, priznao je i da je često mislio na sebe tijekom masturbacije. Želimir Karan iz Jebernika, visoki prinaučni radnik, kroz suze, jecaje i grcaje govorio je o Klaxonsima dobrih pet minuta, međutim ništa ga nisam razumeo od siline ridanja. Teenage odojčad iz Svete Emanuele histerično nam je prenela: hlamidiju, kurje oko i veprov zadah. Očigledno bitan detalj vezan za nastup Klaxonsa. Neki lik mi tražio upaljač i zaprepastio se kad je čuo da Klaxonsi nasupaju na Egzitu, inače tu je čekao autobus za Nepovraćaj.
Pošto je mini anketa uspela, vratio sam se redovnom stanju i pripremama za nastup Royksopa, extremne grupacije, naizgled nežnih Norvežana, čija muzika vredi jedino tijekom dizanja operativnog sistema Panther, proizvoda ozloglašene podružnice Iluminata, Apple Macintosh. Kojim metodima su ubedili ostatak planete da su one nakaradne repeticije podržane piskutavim skvičanjem, koje podseća na davljenje veverica u sumporu zapravo muzika, to nam neće biti jasno & odgonetnuto, no svakako je vredno pitanje, na koje kad se bude dobio odgovor, smejaćemo se svi u glas, pozivajući se na slogan: „Jesam ti rek'o.“ Vidim, publika ih voli, podržava… čudan neki svet da vam kažem. Umeju čak i pesme da im razlikuju, dok sam ja ubeđen da od početka do kraja nastupa sviraju samo jedan komad, u kome su se davile na smenu veverice, voluharice, rakuni i oposumi u sumpornim zaparenjima. Zapažen nastup uz dvojac Royksop jest imala, kontroverzna možda Norvežanka, možda Šveđanka, izrazito ružna osoba sa prelepim glasom. Niko je nije davio u sumporu a nas nekolicina, misli da je to Karin Dreijer Andersson prvosveštenica The Knife dua. Dah svežine uneli su hrvatska elektro-pop senzacija Lollobrigida, sa catchy refrenima, solidnom ritmičkom nadgradnjom na opak jezik Ide i Petre, koje sa odmerenom dozom humora i sarkazma u textovima rastaču mitove o balkanskim zadrtim ili pak urbanim ženama & muškarcima. O svim temama, koliko god osetljive bile, govore jasno, glasno i sa neodoljivim kezom na licima. Ne ostaje se ravnudušan njihovim nastupom, te se nekoliko hiljada ljudi uglas dralo: Volim te ko’, volim te ko’, volim te, ko’ sladoled i kokice, kasio i šljokice.
Enivej, zbogradi teskobnog tajminga, otrčao sam do Fjužn stejdža, sve čineći op, hop kroz masu mesa i kostiju, glavni sastojak svakog koncerta. A tamo dvaes’ ljudi i Veliki Prezir. Naš veliki, prelepi bend i njihov leader Kolarić, arhimandrit srpskog Indi/Garažnog zvukovlja. Zreli i pametni kao i svih godina koliko postoje, iako pred malobrojnom publikom, Veliki Prezir jest nam učinio Veliki Plezir, na koji smo punim srcem aplaudirali i podvriskivali nakom svake pesme. Bravo! Kao kakva raspala Pepeljuga, pogledah na sat, kad ono pet do dvanaest. Juuu, kuku & lele! Missy Elliot počinje a ja zapadoh u religiozni trans Great Plezira. Pa zar da propustim jedinstvenu priliku, da svedočim Ganci stajling, šuškave adidas trenerke ciklama boje i nadrkane East Coast repere. Ovako ti ja gledam na tu projavu: celokupan R’n’B ima moje prevelike simpatije, međutim, predlažem da se takvi aktovi klone koncerata ovakvih proporcija. Verujem da bih uživao u nastupu Missy Elliot, u nekom zabačenom kraju Queensa, gde se vreli asfalt ugiba pod masnim basovima i candy glasom Melise Arnete. Od mene joj večna hvala, za meni omiljeni album pokojne Alajah, One in a Million, koji je što osmislila, što producirala.
Napokon zbogom Mejn Stejdžu, odlazim na Explosive/Fjužn. Dozvolite da ponovim još jedno triput da je ovogodišnji EXIT odličan, odličan, odličan. Samo, samo i samo zahvaljujući lajnapu Fjužn/Explosive provincije! Dakle prvo svratište, pogibeljno polje Explosive utrobe iz čije dubine razdire army voice Bučana Vatija pokoravajući, razdražujući i dekonstruirajući prekipelu i krcatu masu koja je u više navrata poprimala formu masovne tuče. Punk’s not fucking dead, trulite izrabljivači u sopstvenim paklenim kapitalističkim strojevima, poručuju nam The Exploited. Sirovi haos otelotvoren u testosteronski okršaj između Srpskog sirotinjskog angsta i Delta kompanije. Na ovakav koncert ne pristupati, ukoliko niste naoružani bezumnim frustracijama, koje vam izazivaju Vaš šef, roditelji, šalteri pošta, banaka & inih satanističkih institucija.
Uplašen, pobegao sam k dragom Fjužnu, gde se masa upravo zagrevala uz prvobitne folk/ratm taktove prebriljantnih, neodoljivih i vascelo fascinantnih post/folk/grunge/gypsy pionira, Kultur Shock. Ova vanvrema postava bosansko-bugarsko-američko-indonežanskog sustava, jest čorbaluk pun opakoga distoržna začinjenog tradicionalnim melodijama, kojima se povraća i zalama svest po svadbama, ispraćajima & uređajima diljem naše parapravoslavne otadžbine, a koji se na bini kuva na 720 stepeni, preteći da se svakoga trena izlije po pomahnitaloj publici, jer drugačiji ne možete ostati pred Kultur Shockom osim potpuno zaronjeni u jebenu mahnitost. Vrlo uspešan recept, u kome se vrši desatanizacija folk melosa & ritma, suvim bičevanjem distorziranom violinom, krljajućom gitarom i debelim basom. Delimično su oteli jedno parče energije od publike koja je čekala zvezde večeri na Fjužn stejdžu, KUD Idijote. Legendarni kroatski bend ponovo međ Srbadijom, nikad umorni, nikad posrnuli, vazda razgoropađenoga stasa i gromoglasnog Tustinog glasa. Projavili su energiju dostojnu mlađahnog benda u zenitu energije & slave, a ne skupine koja sledeće godine slavi 30 godina od postanka. Vitalnost pulskih „momaka“ skladno se, tijekom sat i pol vremena, emanirala kroz set pesama, koje su poznate čak i teenage odojčadi.
Ping! Tačno je deset časova, sedamnaest minuta i deset sekundi. Očiju, crnih poput mantije, neprekidno buljim u prepun ekran već satima… Napokon odlazim na spavanje. Osećam sanjaću postapokaliptičnu Petrovaradinsku tvrđavu, raznetu u pararamparčad od strane Radikalne Frakcije Alfa Kentaurske brigade Mučenika Al-Zasra sastavljene od Kiborg Šiptara i Gej lobista iz paralelnog anala. Sanjaću kako sa Davidom Guetom i Žan Klodom sedim pokraj obale Dunava, dok nam Čak Noris kuva kavu, a sveudilj Srbijom se prostiru koncertne poljane, decibelne ozvuke, distorzirane gitare, nabudženi bas bubnjevi, pomahnitali basovi. Sanjaću kako će novu špicu RTS dnevnika da komponuje Kultur Shock, inspirisani nadgrobnim spomenicima Čole & Brege. Sanjajte, inače smo najebali, ukoliko već nismo, a da to ne znamo. Smajli.