Prikazi u Kući svetskih kultura su bolno tačni. Izložba ne dopušta neposredno uživanje u umetnosti. Gledaoci ne mogu da 
se povuku u neke udobne pozicije, da se oslone na tribinu ispred sebe. U trenutku kada glumac Birol Inel ljutitim plakanjem okrivljuje svet, publika se nalazi u sredini prostorije:
Zavijanje, najpoznatija pesma američkog pisca Alena Ginsberga, opisuje njegovo lutanje između droge, džez muzike i ludila. Organizatori su pažljivo odabranim performansima, ironičnim slikama i upečatljivim čitanjima uspeli da naprave odličan prikaz.
Pokazati Nemcima sliku Gvatemale
Regina Hose Galindo je autor performansa „Pljačka“. Prizor i zvuk su nepodnošljivi. Umetnica iz Gvatemale pred publikom vadi zlatne zube. Telesna muka i mučenje samog sebe su veoma često deo njenih performansa. Autorka kaže da je njena umetnost teška jer je takvom pravi njena domovina Gvatemala. Mala, krhka žena u brutalnim slikama pokazuje svakodnevno nasilje. Njena umetnost ne preza ni od samouništavanja ili sakaćenja. Demonstrativnom operacijom zuba, Regina Hose Galinda, želi da pokaže vezu između Nemačke i Gvatemale.
„Nemačka i Gvatemala imaju dugogodišnji težak odnos, koji je počeo krajem devetnaestog veka. Jedan od naših brojnih diktatora je pozvao Nemce da se dosele, kako bi unapredili rasu. Nemački stanovnici su dobili zemljišta, na kojima su sadili kafu. Domaći Indijanci su radili samo za dnevnice, za sitne pare. Ta situacija je do danas nepromenjena. Nemačke porodice imaju važne pozicije na političkoj sceni. Oni su krivi za muku i bedu u mojoj zemlji.“
Aluzija na krađu zlatnih zuba u nemačkim koncentracionim logorima nije nikakva slučajnost. Svojim performansom Regina Hose Galina ukazuje na mračni savez, na pljačku njene domovine od strane nemačke i gvatemalske elite.
„Nemački doseljenici su uveli piramidalnu šemu. Na vrhu se nalaze čistokrvni Gvatemalci. To je nemačka krv. Dole se nalazi domaći indijanski narod. Ta piramida postoji već stotinu godina. Vrh koji čini pet odsto čitavog naroda, poseduje 90 odsto bogatstva. Indijanci su osuđeni na smrt zbog gladi.“
Sve do Blek Pantersa
Radovi koji su predstavljeni na izložbi mahom govore o kolonijalnoj eksploataciji, uništenju čitavih naroda i, na kraju, globalnom uništenju.
Slikama inscenirane realnosti bavi se i autorka Kaja Bekalam. U jednoj srebrnoj video-kutiji, koja se zove „Imidžis Relouded“ nalaze se glumci iz sedam zemalja koji raspravljaju o revoluciji.
„Dali smo im nepoznat komad o revoluciji, u tri čina. Govori se o Brehtu, Hajneru Mileru, Blek Pantersima, sve je pomešano u tom komadu, tako da se kontekst revolucije gubi. Ostaju samo slogani ili veoma jako pozicioniranje.“
Ova izložba ni malo ne podseća na banalnot ranijih projekata u Kući svetskih kultura. Umetničko izražavanje besa je jako upečatljivo i dojmljivo. Izložba budi želju da učestvujete na samitu besa.
Preuzeto sa www.dw-world.de