U moru zanimljivosti koje čovek istražuje u životu, tendenicje ka lepom i doživljaju istog predstavljaju poseban entitet. Iz toga se stvara afinitet, koji se možda negde može poistovetiti sa putem. Dugačkom cestom, kojom se pojedinac neprestano kreće. Krajolici se smenjuju, izazivajući manje ili više pažnje, ali autostrada, kao i unutrašnja potreba (ma u kom stepenu bila ostvarena ili se poseže ka njenom ostvarenju) nikada ne miruju. Bez tendenicje ka stvaranju izvesnog simbolizma ili nečeg višeg od slučajnosti, utisak je da ima malo autora koji ovu potrebu uzimaju za centralni motiv u svom stvaralaštvu i da uspevaju da njome tako dobro manipulišu kao Venders, čak iako često prave „Road“-filmove. Čini se da bukvalno svaka priča o svakom njegovom filmu može početi na isti način-fascinacijom o ovoj fascinaciji velikog nemačkog reditelja. I da je svakako nikada ne treba prenebregnuti, ma o kom njegovom ostvarenju da se radi.
Filip Vinter, posle dužeg odsustva (o kojem, pored nagomilane hrpe pisama, razglednica, novina i svakakve pošte govori i gips na nozi), po povratku kući iskopa razglednicu iz Lisabona, koju šalje njegov dugogodišnji saradnik, Fridrih, koji pokušava da kroz kameru Džige Vertova predstavi glavni grad Portugala. Fric kuka o ćorsokaku i moli za pomoć. Filip, inače vrstan tonac, odmah spakuje svu opremu i krene automobilom na put preko pola Evrope. Na tom putu se smenjuju vreme, različite muzika, jezici. Ostavljaju dovoljno prostora za razmišljanje vozaču koji želi da ostane usredsređen. No, način na koji stiže u Lisabon ipak je manje konvencionalan. A ono što tamo zatiče potpuno je drugačije od njegovih očekivanja, ma koliko bio otvoren ili tolerantan po prirodi.
Ma kako pokušali da objasnimo ovo delo, i ma gde pošli u razmotavanju istog, teško bi bilo uhvatiti linearan siže u nanosima autora, u kadrovima ili razgovoru među protagonistama. Ponovo okosnicu ekipe predstavlja ambijent, lokalni ljudi, dok glumci tek diskretno popunjavaju praznine, daju nadogradnju samom delu, glazuru. Mada je Filip Vinter (tumači ga maestralni Rüdiger Vogler, u većini reinkarnacija) jedan od čestih posetilaca filmskih putovanja Vima Vendersa, „Lisabonska priča“ je možda i jedina prava njegova priča, ona koja njega pokazuje u pravom svetlu. Da, on je glavni junak na još nekim mestima i ulazi na još nekim stanicama Vendersove karijere, ali ni jedan od tih filmova nije tako dobro predstavio blagost, kreativnost i znatiželju Filipa Vintera. Na neki način, on je možda i jedini pravi alter-ego samog autora. Otuda „Lisabonsku priču“ lako možemo gledati kao njegov, najličniji, film. U tome ima poetične, lične pravde, jer stalno ostaje utisak da je film potcenjeniji nego što zaslužuje (ili da su Vendersovi filmovi hermetični ili nedovršeni). Pogotovu zbog vrlo aktivnog kreativnog doprinosa fado grupe Madradeuš, čija je muzika dovoljna inspiracija za suštinski komentar.
U pričama koje dotiču Lisabon, bilo kao protagonistu, bilo kao pozadinu, mizanscen, malo je takvih koji su uspeli da uhvate suštinski ritam ovog grada kao ovaj film ili barem meni ta predstava najviše godi i odgovara. Posebno u ličnom utisku podvlačim činjenicu da autor sopstvenim iskonskim kretanjem uspeva da savršeno dočara jedan trenutak, bilo aktuelan ili vanvremena ( što u mnogome zavisi od volje samog posmatrača). Upravo onaj trenutak koji uspeva da ukroti ksenofobičnost, kako pojedinca koji ga doživljava, tako i rase kojoj pripada, prihvatajući na taj način (i voleći) razlike između ljudi među kojima se obreo. Nije li upravo to suština ujedinjavanja Evrope? Verovatno jeste. Iako se o tome načelno može mnogo dobrog reći, vrlo ga je teško primeniti u konkretnoj situaciji. Kvalitet plus i jeste pokušaj da se Zapad rascepka, dočara u svim svojim razlikama i neslaganjima.
Naravno, Venders ostaje dosledan i svojim ličnim fascinacijama, kontemplacijama, pa i možda pomalo i previše isprazan u filosofiji spostvene vizure kojom popunjava priču. Sam tok ima dosta grananja, sitnica koji su autoru zanimljivi, a koji samo ostvarenje čine sadržajnijim, što ostavlja dodatno povoljan utisak.
Čini se da je Venders uspeo, kao retko kad u svojoj karijeri, da uklopi sve krivine sopstvene kreativnosti i donese jedan celovit i uverljiv film. Upravo zbog ove činjenice smatram da ga treba uvek gledati na drugačiji način, svaki put iznova nalazeći sitnice koje ga čine još celovitijim. Ovo je, bez sumnje, film Vima Vendersa koji najviše volim i rado ga svrstavam u one koji popravljaju raspoloženje, plene svojom pozitivnošću, što je redak slučaj.