“Bila je zvezda Ateljea 212, a njena gluma bila je njena povlašćena stvarnost. Živela je za svoje uloge i na oltar umetnosti polagala svoj lični život. Kao da je imala tri srca“, rekla je v.d. direktorka Ateljea Ivana Dimić.
Ona je istakla da je “Ružica igrala uvjerljivo i maestralno
najrazličitije žene, od siromašne Bulbulderke, preko američke
malograđanke, do heroine Žanke, Čehovljeve Olge i Zore Šišarke u komadu
‘Plej Popović”.
“Preosetljiva i nesigurna i posle svih
velikih uloga, priznanja i nagrada, na knjizi koju je pre nekoliko
meseci poklonila svom pozorištu zapisala je: ‘Da me ne zaboravite, voli
vas Ružica’. Kao da je tako nešto uopšte moguće. Dok postoji Atelje 212, dok postoji pozorište i gluma, na tom umetničkom nebu sijaće zvezda Ružice Sokić”, rekla je Dimićeva.
Rediteljka Ivana Vujić izjavila je da je imala čast da sa Ružicom radi 12 predstava, među kojima i posljednju na sceni Ateljea “Plej Popović”.
“Nije
bila samo zvezda, nego i prijatelj, a meni lično kao mlađa sestra, jer
je celog života ostala ona nežna devojčica od 12-13 godina. Istovremeno,odlikovala ju je nepokolebljiva upornost da se muči, što je suština pozorišta i življenja, koja je potisnuta u današnje lažno vreme”, rekla je ona.
“Ružica
je bila istinita, živa, od krvi i mesa, muke i nesigurnosti, patnje.
Ona je kroz svoju muku ostvarila svoj san. Zato je bila veličanstvena,
zato se osmehujemo kada mislimo na nju”, izjavila je Vujićeva.
Glumac Goran Jevtić kazao je da je Ružici Sokić gluma
“zaista bila način života, a ne samo profesija” i da je na oba plana
bila podjednako strasna.
“To što je odigrala dugo će nas
nadahnjivati. Celim bićem čuvala je čast i značaj i lepotu naše, kako je
sama govorila, divne, ali preteške profesije. Privatno je bila
stidljiva i zato je postala glumica, da to poništi, da probije taj zid. Ono što je u životu videla kao ružno pače, na sceni je postajalo divni beli labud“, rekao je on.
Jevtić je naveo da su o njoj pisali: glumica domaćeg autora, rođena
glumica, monahinja pozorišta, narodska glumica, neštedljiva glumica, a
da je o sebi govorila “ja sam glumica iz unutrašnje potrebe da pobegnem
od sebe da bih bila neko drugi, da poletim nebu pod oblake”.
“Nek ti je dobar let dobra ptico”, poručio je on.
Dramski pisac Gordan Mihić podsjetio je da je Ružica Sokić imala svoje pisce – Acu Popovića i Branu Crnčevića, a onda im se krajem šezdesetih godina prošlog vijeka i on pridružio.
“Imao sam utisak da niko drugi ne bi mogao da odigra tako kao ona te devojke sa periferije”, rekao je on, ističući kako je njen veliki talenat zablistao punim sjajem u naslovnoj ulozi predstave, a zatim i filma “Žuta”.
“U
zlatno doba Ateljea, zlatno doba srpskog filma i televizije, bila je
svojevrsni zaštitni znak umetnosti tog vremena, a nastavila je da blista
i u sledećim decenijama”, rekao je Mihić.
Predsjednik Udruženja dramskih umetnika Srbije oprostio se od Ružice Sokić stihovima Volta Vitmana “Zbogom, mašto moja”, a o dragoj koleginici i prijateljici govorili su i Mira Banjac, Renata Ulmanski, Žarko Jokanović i Siniša Ubović.
Sahrana je zakazana takođe za 24. decembar u popodnevnim časovima u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Ružica Sokić je preminula 19. decembra u Beogradu.
Diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost, ostvarila 180
uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Objavila je knjigu sećanja
“Strast za letenjem”.
Dobitnica je brojnih priznanja, među
kojima nagrade Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo
“Dobričin prsten” i nagrade Udruženja filmskih umetnika Srbije za
životno delo “Pavle Vuisić”.