Publika je te 1960. godine bila potpuno traumatizovana. U nedavnom dokumentarcu o toj sceni "78/52" Piter Bogdanovič se priseća "kontinuiranog vrištanja" koje je ispunilo bioskop za vreme premijere "Psiha" u Njujorku.
Međutim, Hičkok je u pripremi imao i mnogo šokantniji film, koji je trebalo da snimi samo nekoliko godina kasnije, a koji je trebalo da se zove "Kaleidoskop".
Odlučan da održi korak sa inovativnim evropskim rediteljima, Hičkok je želeo da uključi njihove radikalne metode u svoje tipično mračne pripovetke. Da je uspeo u tome, danas smo mogli proslavljati 50. godišnjicu njegovog remek-dela koje bi verovatno pomerilo još neke granice na području stravičnih tabua. Ali to se, ipak, nije dogodilo.
"Kaleidoskop" je smatran toliko agresivnim da čak ni čoveku koji je stvorio "Psiha", nije bilo dozvoljeno da ga snimi, piše Bi-Bi-Si. Poznati reditelj se nadao da će produkcija filma početi 1967. godine. Dobio je svog počasnog Oskara, nagradu Irving G. Talberg, objavljena je knjiga njegovih intervjua Fransoa Trifoa, pa je tako i njegovo mesto među najslavnijim rediteljima svih vremena bilo obezbeđeno.
Međutim, dva njegova dela "Marni" (Marnie) i "Pocepana zavesa" (Torn Curtain), bila su potpuni fijasko. "Zavesa", Hičkokov 50. film, jako loše je prošao 1966. godine, kada je prikazan.
"Film prati poseban osećaj kao da zapravo njegov autor nije obraćao pažnju na ono što radi", napisao je Ričard Šikel u Lajf magazinu. Šikel je nastavio sa svojim prigovorima i napisao da je taj film mehanički, i da je delo "umornog" Hičkoka koji ponavlja "svoje prošle trijumfe".
Davne 1964. godine Hičkok je zabeležio priču inspirisanu dvojicom engleskih serijskih ubica koji su obešeni u 40-im, Nevilom Hitom i Džonom Džordžom Hejom, što je zapravo trebalo da bude prednastavak filma iz 1943. godine "Senka sumnje" (Shadow of a Doubt).
U tom filmu Džozef Koten igra tzv. ubicu Veselog udovca. Iako ga ne vidimo da ubija nijednu udovicu, Hičkok je osećao da može da bude još mnogo eksplicitniji u blagim 60-ima. Ne samo da može da prikaže serijskog ubicu kako zavodi i masakrira svoje žrtve, već može od njega da napravi glavnog lika.
Reditelj je pisca Roberta Bloha pitao da napiše novelu utemeljenu na njegovoj ideji, koju bi onda on adaptirao za film. Bloh je navodno mislio da je taj materijal jako "uznemirujuć" za 1964. godinu, ali kada je Hičkok 1966. godine poručio svom starom prijatelju Benu Leviju da napravi sirovi scenario, Levi nije imao nikakvih problema sa tim.
Jedan od njegovih jezivih komentara bio je da je "priča o Nevilu Hitu dar sa neba". Tvrdio je da bi jedna od zavodljivih sekvenci "trebalo da bude najkrvaviji prizor ikada viđen na ekranu", kao i da bi policijska potera trebalo da se vidi "više iz ugla onoga koga progone, nego progonilaca".
Međutim, Hičkok je otišao korak dalje. Napisao je sam svoju verziju scenarija, što je prvi put da je tako nešto učinio od 1947. godine i filma "Slučaj paradin" (The Paradine Case). Mesto radnje je Njujork, a u toj verziji "Kaleidoskop" prikazuje Hita kao zgodnog maminog sina Vilija Kupera. Okidač njegovog ubilačkog nagona je voda, pa su i glavni delovi scenarija tri glavne scene s vodom – vodopad gde napada radnika UN-a, ratni brod u brodogradilištu i rafinerija ulja gde mu je meta policijska detektivka koja rizkuje život kako bi pokušala da ga uhvati.
Godinama pre filmova "Noć veštica" i "Teksaški masakr motornom testerom", ove scene bi bile stravično jezive, što je vidljivo i iz njegovog scenarija u kojem piše – kamera stiže do stomaka devojke gde vidimo reku krvi. Ali to nije sve.
Glavni junak Vili čuva časopisa o bodibildingu skrivene u svojoj sobi, što gledaocu može da sugeriše da je gej. Njega, prilikom masturbacije, hvata majka. U filmu je prikazano mnogo golotinje, a za oko jedan sat probnog snimanja po Njujorku bilo je mnogo polugolih modela. Čak je i Trifo bio zabrinut.
"Čini se da se insistira na seksu i golotinji", napisao je Hičkoku u pismu nakon što je pročitao scenario. Ipak, odlučio je da veruje svom šefu. "Znam da snimaš takve scene, dramatično snažne, i ne razmišljaš o nepotrebnim detaljima", nastavio je on.
Ovde se, međutim, nije radilo o tipičnoj Hičkokovoj produkciji. Slavni reditelj je hteo da eksperimentiše sa nepoznatim glumcima, snimanjem kamerom iz ruke, prirodnim svetlom i snimanjima na lokacijama, sve to da bi pokazao i dokazao da nije ni "umoran" ni "ometen".
Zaposlio je dvojicu pisaca, Hjua Vilera i Hauarda Fasta ne bi li "izbrusili" njegov scenario. Upravo pismo Hauardu Fastu objavljeno u biografiji "Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light" Patrika Mekgiligana, pokazuje kako je veliki reditelj razmišljao o svom radu i smislu postojanja.
"Moj bože, Hauarde. Upravo sam video Antonionijev kadar. Italijanski reditelji su vek ispred mene po pitanju tehnike! Šta sam ja radio sve ovo vreme", pitao se zabrinuti Hičkok.
Direktori komanije MCA/Universal nisu delili njegov entuzijazam oko novog filma, što će ubrzo saznati i sam. Naoružan fotografijama, snimcima i detaljnim scenarijem koji je uključivao 450 specifičnih položaja kamere, Hičkok je krenuo u studio.
Njegov projekat je "napredovao mnogo dalje od bilo koje druge nerealizirane produkcije", napisao je Den Oiler u svojoj knjizi "Hitchcock Lost".
Međutim, sve je to bilo uzalud. "Po kratkom postupku su odbili scenario i rekli mu da ne mogu da mu dozvole da to snimi", rekao je Fast.
Rejmond Foeri, autor "Alfred Hitchcock’s Frenzy: The Last Masterpiece", krivicu za to svaljuje na vlasnika studija Lua Vasermana.
"On ga je poznavao od kasnih 40-ih i čak mu je bio i agent. Ali hteo je da se Universal odmakne od svoje reputacije grubih horor filmova. Ovaj projekat mu se činio jako grubim, kao da nije bio deo onoga što je želeo da radi Hičkok", naglasio je Foeri.
Koji god razlog za to bio, Hičkok je bio jako uznemiren. "Umanjili su njegov pokušaj da učini upravo to na šta su ga oni podsticali. Da pokuša nešto drugačije, kako bi išao u korak sa promenama koje su zahvatile film", naglašava on.
Neki od njegovih koncepata pronašli su svoje mesto u filmu "Mahnitost" (Frenzy) iz 1972. godine, pa se tako tu našla i priča o serijskom ubici, glumačka postava bez velikih zvezda, nešto golotinje i mučna scena silovanja i ubijanja.
"Mahnitost", film koji je sniman u Londonu, upoređivan je sa onim što je Hičkok predvideo za "Kaleidoskop". Do tog trenutka u 70-im američka kinematografija je prihvatila evropski talas inovacija, pa je propustio priliku da pokaže Holivudu koliko avangardan može da bude.
"Da je 1967. godine 'Kaleidoskop' snimljen, njegova brutalnost i stil kinematografije bili bi ispred filmova tog razdoblja koji su napravili iskorak od studijskog stilizovanog nasilja: 'Boni i Klajd', pa čak i 'Easy Ridera'", piše Oiler.
Džon Vilijam Lov koji o "Kaleidoskopu" raspravlja u svojoj novoj knjizi "The Lost Hitchcocks", veruje kako Vaserman nije bio zabrinut samo zbog ugleda studija, već i zbog industrije i ugleda samog Hičkoka.
"Morate da shvatite da je on brend. Sa katalogom knjiga, filmova, magazina, bio je poznat širom sveta", kaže Lov.
Iako su Vaserman i drugi direktori iz MCA/Universala želeli da zaštite njegov brend, sigurno je kako ga nisu razumeli. Videli su ga, verovatno, kao samodopadnog, prijateljskog domaćina TV serije "Alfred Hitchcock Presents" i njegove književne antologije i zapisa.
Međutim, tokom karijere u rasponu od pet decenija, on je zapravo arhivirao najstrašnije ljudske i mizogine impulse i hrabro se igrao sa novim kinematografskim pristupima. Da je dobio priliku da ga napravi, "Kaleidoskop" je mogao da postane najzanimljiviji i najbolji njegov film, vrhunac onog pravog Hičkokovog duha.