Naravno, govorimo o psihopatiji, mračnoj strani ljudske ličnosti. Ako imamo u vidu da se crte ličnosti ispoljavaju u vidu kontinuuma, i ako na jednom kraju zamislimo bezdušne psihopate, ko onda naseljava drugi kraj? Ovo pitanje je postavila profesorka Abigail Marsh, uz pretpostavku da bismo na drugom kraju kontinuuma brižnosti, kako ga naziva, trebali pronaći anti-psihopate, izrazito altruistične, empatične, prosocijalne i saosećajne ljude. One koji pomažu drugima bez ikakve lične koristi i skrivenih motiva.
To nas vraća na staro pitanje- da li pravi altruizam zaista postoji? Jedna grupa ljudi se izdvojila tako da obuhvata i najužu definiciju altruizma- anonimni donatori bubrega koji volontiraju da svoj organ doniraju potpunom strancu. Nisu svi donatori organa nužno motivisani altruizmom, ali ovo je toliko ekstreman primer da ne može biti objašnjen pukom recipročnošću. Veoma je neobično da neko donese ozbiljnu odluku da pomogne nepoznatoj osobi čak i po cenu da sebi nanese štetu. Zato su mnogi pretpostavili da anonimni donatori moraju biti psihički nestabilni ili poremećeni, što se pokazalo kao netačno. Ako imamo veru u čovečanstvo, kopka nas ko su ekstremni altruisti i kako se razlikuju od prosečnog čoveka?
Istražujući psihopatiju, Marshova je pronašla karakteristične neuralne i kognitivne mehanizme, kao što je smanjen obim amigdale i smanjena reakcija na stimuluse koji su povezani sa strahom (ne prepoznaju uplašeni izraz lica). Anonimni donatori bi prema tome morali da imaju potpuno suprotne reakcije i neuralnu anatomiju. Polazeći od ove hipoteze okupila je 10 donatora i 20 kontrolnih ispitanika. Snimala je njihovu neuralnu aktivnost pomoću funkcionalne magnetne rezonance, dok su posmatrali uplašene, ljute i neutralne izraze lica. Uplašena lica su posebno značajna jer su prethodna istraživanja pokazala da pokreću saosećanje kod altruističnih ljudi.
Rezultati su ukazali da kognitivno i neuralno donatori izgledaju upravo onako kako se i očekivalo, potpuno suprotno psihopatiji, što je potvrda da ih stvarno pokreće esktremni altruizam. Desna amigdala ima povećan obim (za oko 8% je veća u odnosu na kontrolnu grupu) i neuralna aktivnost u amigdali, oblasti koja je inače povezana sa emocijama, povećana je tokom posmatranja uplašenih izraza lica. Na ovaj način, Marshova je pokazala da postoji mogućnost da amigdala oblikuje altruistične tendencije i sposobnost da brinemo o drugima, tj da individualne razlike u altruizmu imaju neuralnu osnovu. Amigdala je ugušena kod psihopata, onih koji nisu osetljivi na tuđu bol, dok je pojačano aktivna kod ekstremno altruističnih. Kao što bismo i mogli da pretpostavimo, dobri ljudi su svojih kvaliteta retko svesni, pa je tako jedan od najosetljivijih anonimnih donatora na testu samoprocene svojoj empatičnosti pripisao prilično nizak skor.
Zanimljivo je da i pored nedostatka empatije, nije isključeno da se i psihopate ponekad voljno odluče na neki prosocijalan čin kojim pomažu drugima. Empatija i altruizam nisu jedini izvor prosocijalnog ponašanja, iako su sigurno ključni za anonimne donatore. Međutim, nekada može biti vođeno sebičnim motivima, željom za nagradom, isticanjem, recipročnošću ili odobravanjem. Istraživanja su pokazala da je javno prosocijalno ponašanje povezano sa primarnom psihopatijom, koja obuhvata površni šarm, egoizam, nedostatak odgovornosti i empatije. Ono što ih privlači je socijalna nagrada i pomaže im da održe određenu sliku u javnosti, a kad god je primarni doprinos usmeren na sopstvenu ličnost, čak i pomoć je negativno povezana sa empatijom. Veza antisocijalnog i prosocijalnog ponašanja još uvek nije dovoljno istražena, ali kao što vidimo, nisu uvek u suprotnosti.
Sada kad imamo alternativu, pitanje je da li će studije o anti-psihopatiji privući pažnju koliko i psihopatija, tj da li ekstremna dobrota može da nas fascinira koliko i ekstremno zlo?