Film “Kavasakijeva ruža” je porodično-disidentska drama koja baca svetlo na metode koje je tajna policija upotrebljavala kako bi diskreditovala svoje protivnike i govori o burnoj češkoj prošlosti bez ijednog flešbeka, bilaje i zvanični češki kandidat za ovogodišnjeg Oskara, baš kao što se svojevremeno Hrebejkov film „Podeljeni propadamo”, posle zvanične kandidature, našao među pet nominovanih filmova za Oskara u kategoriji najbolji strani film.
Najopasnije u interpretaciji sećanja je manipulacija, koja na najbolji način pomaže da se izbriše prošlost i da se prekinu preispitivanja, kaže slavni češki reditelj Jan Hrebejk, koji se predstavlja porodično-disidentskom dramom „Kavasakijeva ruža”
„Kavasakijeva ruža” je provokativan film, ne samo u političkom smislu, već i na ličnoj osnovi, jer govori o tome koliko je ljudsko pamćenje nesavršeno i krhko, i koliko se sećanje na važne istorijske događaje kad-tad može svesti na puku interpretaciju. U uzbudljivoj i emotivnoj priči o krivici i pokajanju, zamkama sećanja i neophodnosti opraštanja, disidentstvu, prijateljstvu i izdaji, igraju sjajni češki glumci, koji daju izvanredan doprinos dokumentarističkoj strukturi filma o postkomunističkoj eri u Češkoj.
Scenario za film, uz Hrebejka, pisao je Petr Jarčovski, njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj još iz studentskih dana (FAMU), a njih dvojica zajedno, prepričali su tridesetogodišnju prošlost. Snažno i veristički.
Mnogo manje ljudi razmišlja o prošlosti, u odnosu na to koliko ona utiče na njih, kaže Jan Hrebejk (1967), odgovarajući na pitanje kako se treba odnositi premaprošlosti. – Kao filmski autori uvek ćemo se vraćati u prošlost kako bismo tamo pronašli inspiraciju. Naš film pokazuje kako je ljudsko pamćenje nesavršeno i kako svako može promeniti sećanje u nameri da lakše živi. Kada sam razgovarao sa jednim istoričarem, koji istražuje ne tako daleku prošlost, on mi je rekao da čak i ljudi koji nemaju razloga da lažu o prošlosti, interpretiraju situacije drugačije od onoga kako je zaista bilo. To je onda više interpretacija prošlosti. Interpretacija sećanja –kaže Hrebejk.
A šta je najopasnije u interpretaciji sećanja, pitamo, a Hrebejk kaže: –Manipulacija. Ona je jedna od najjačih stvari. Ona na najbolji način pomaže da se izbriše prošlost i da se prekinu preispitivanja.
Odgovarajući i na pitanje da li je njegova filmska priča bazirana na istinitim događajima, otkrivenim posle „Plišane revolucije”, Hrebejk je rekao:
Dugo vremena pre nego što smo Jarčovski i ja počeli da pišemo priču, pronašli smo skriveni novinski članak koji je govorio o slučaju dva para koji su dostavljali informacije jedni protiv drugih. Lik islednika je nastao zahvaljujući ispovesti koju nam je dao islednik koji je nekada radio u tajnoj policiji. Postoji i dokumentarni film o ovom čoveku. Bio sam potpuno fasciniran njime. Na početku sam mislio da je obična, primitivna svinja, međutim, on je zapravo bio veoma harizmatičan. Pokazao nam je da zlo nikada nije tako jednostavno, već je veoma opasno i inteligentno.
Da li je Hrebejku za uspešnu i plodnu karijeru i za snimanje kompleksnih i tematski „nezgodnih” filmova kao što je „Kavasakijeva ruža”, pomogla činjenica da je još sa 33 godine bio nominovan za Oskara?
Prednost Oskara je u tome što čak i ljudi koji nisu naročito zainteresovani za filmove, znaju za ovu nagradu i zato što ona pomaže da film prodre u svest ljudi. Moji filmovi se u poslednjih nekoliko godina finansiraju po sistemu džentlmenskog sporazuma sa producentima. To znači, ukoliko budžet ne prelazi 800.000evra, on će uvek obezbediti novac. Sve skuplje njega ne zanima. Za mene je važno to što imam kreativnu slobodu, jer ukoliko ne probijem budžet, mogu da budem apsolutno slobodan u sopstvenim potezima, a to mi je ipak najvažnije. Važno mi je da istrajavam u pokušaju da sledim ono najbolje iz češke tradicije – da na humanistički, zabavan i komičan način govorim o najtragičnijim trenucima naše istorije, uz lako razumljivu naraciju i umetničku viziju –kaže Jan Hrebejk.
Tekst je preuzet iz Politike
Pogledajte trailer za film