Duboko u južnoameričkoj džungli, jedna ogromna zmija nekada je tiho uhodila svoj plen. Nakon što bi mu se dovoljno približila, munjevito bi ga udarila i jednim brzim pokretom mu slomila vrat. Ako se to može nazvati srećom, plen nije ni znao šta ga je snašlo usred kakofonije praistorijske džungle – pre 60 miliona godina.
Nijedna životinja nije imala šanse protiv najveće zmije do sada otkrivene.
Upoznajte titanobou, najveću zmiju na svetu
Titanoboa (Titanoboa cerrejonensis) je živela u tropskim džunglama Južne Amerike, otprilike pet miliona godina nakon izumiranja dinosaurusa. Smrt džinovskih gmizavaca ostavila je prazninu na vrhu lanca ishrane, pa je titanoboa rado uskočila.
Ova praistorijska vrsta mogla je da naraste više od 15 metara u dužinu, a težila je tonu. Na najdebljem mestu tela, titanoboa je bila široka oko jednog metra.
Titanoboa se savršeno uklapala u vlažnu džunglu: njena smeđa koža savršeno se stapala sa okolinom, dok se šunjala kroz mutne vode.
Neki naučnici smatraju da je ubijala tako što je stezala i gušila svoj plen, dok drugi tvrde da se, iako je izgledala kao kraljevska boa (zbog te sličnosti je i dobila ime), ponašala kao anakonda, odnosno da je vrebala u plićaku i svojoj žrtvi zadavala smrtonosni udarac.
Ali naučnici se slažu oko onoga šta bi usledilo: velika zmija svoj plen je gutala ceo.
Otkrivanje čudovišne zmije praistorijske Južne Amerike
Neobično jeste, ali titanoboa je nedavno otkriće. Priča o njenom ponovnom pojavljivanju počela je 2002. godine kada je jedan student otkrio fosilizovani list prilikom posete ogromnom rudniku uglja u Cerrejón u Kolumbiji.
Otkriće je bilo intrigantno jer je sugerisalo da je područje rudnika nekada davno bilo džungla. Dalja istraživanja su otkrila da je fosil pripadao eri paleocena.
Tokom iskopavanja su otkriveni izuzetni primerci: džinovskih kornjača i krokodila, kao i neke od prvih banana, avokada i pasulja.
Takođe je otkriven i jedan masivni pršljen – pršljen koji je bio prevelik da bi pripadali bilo kojoj do tada poznatoj zmiji. Bilo je to neverovatno otkriće, a istraživači su odmah počeli da češljaju rudnik u kako bi pronašli još delova titana.
Njihova prva teorija je bila da se ogromna zmija kojoj je pripadao pršljen, zatekla na klizištu koje ju je zatim zatrpalo. Nekoliko miliona godina kasnije, kost je postala deo bogatih polja uglja.
Lov na lobanju
Jednom, onom najznačajnijem otkiću, potajno su se nadali, ali je ono bilo najmanje verovatno. Još pršljenova su mogli da pronađu, ali im je bila potrebna lobanja. Samo je lobanja mogla da pokaže za šta je ogromna zmija zaista bila sposobna – a fosilizovane lobanje zmija jako je teško pronaći.
Problem leži u tome što su zmijske čeljusti moćne zahvaljujući mišićima, a ne kostima. Lobanja im je zapravo izuzetno krhka i obično se raspadne pre nego što se sediment nakupi preko nje.
Ali desilo se nešto potpuno neverovatno! Tokom narednih nekoliko godina, tim je otkrio ostatke 28 ogromnih zmija i – ne jedan – nego tri fragmenta lobanje. To im je omogućilo da naprave repliku ove zastrašujuće zmije.
Među ogromnim stvorenjima drevne prašume, titanoboa je bila kraljica. Pored svoje veličine bila je i vrhunski grabljivac.
Njena dominacija navela je neke da se zapitaju – šta bi se dogodilo da titanoboa nije izumrla?
Titanoboa menja naše razumevanje praistorijskog pejzaža
Da bi pokazali koliko je titanoboa mogla da naraste, naučnici Smitsonijana su 2012. godine postavili izložbu na stanici Grand Central u Njujorku. Maketa je bila u obliku ogromne zmije koja guta nešto slično današnjem krokodilu.
Reklamna kampanja je privukla pažnju ljudi, a bila je deo marketinga pred specijalnu emisiju na Smithsonian Channel-u o ovom spektakularnom i retkom otkriću. Posebno je bila interesantna jer je bilo uočljivo kolika su bila praistorijska stvorenja u poređenju sa današnjim životinjama.
Zadivljujuće dimenzije titanoboe bile su rezultat tople klime u kojoj je živela. Fosili biljaka sugerišu da je temperatura u džungli bila, u proseku, 90 stepeni F, a možda i toplija.
Ektoterme se za dobijanje energiju oslanjaju na spoljne izvore toplote. Ako je napolju hladno, spore su. Kada je toplo mogu da rade punim potencijalom.
Kada je stalno toplo, metabolizam hladnokrvnih stvorenja radi maksimalnom efikasnošću – omogućavajući im da posvete tu dodatnu energiju rastu.
Iako naučnici još uvek raspravljaju o ovoj teoriji (ako je to istina, pitaju pojedini naučnici, zašto onda današnji gušteri koji žive u toplim džunglama – nisu znatno veći?), ne može se poreći da je titanoboa bila ogromna.
Najveća zmija u istoriji jednostavno nema premca među modernim zmijama.
Do otkrića titanoboe, najveći fosil zmije ikada pronađen bio je dugačak 10 metara. To je bio Gigantophis, zmija koja je živela pre 20 miliona godina u Africi.
Najveća vrsta zmija danas je gigantska anakonda koja može da naraste 4,5 metara u dužinu – što je manje od trećine dužine prosečne titanoboe.
Ovi savremeni divovi, iako zastrašujući, samo su bleda senka u poređenju sa svojim davno umrlim precima.