Glumica Jasna Đuričić o premijeri “Višnjika”, filmu i pozorištu: Zadovoljna sam uspehom na velikom platnu, ali je pozorište, ipak, moje trajno utočište
Živi pozorište, dogodio joj se film, a u nedelju je premijerno na “daskama koje život znače”. Na kamenoj pozornici ispred grada-hotela Sveti Stefan, nastupiće kao Ljubov Andrejevna Ranjevska, u koprodukciji “Višnjik” budvanskog Grada teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Jasna Đuričić, novosadska glumica “u trendu”, u hladovini stoletnog maslinjaka ispred najpoznatijeg jadranskog letovališta govori za “Novosti” o filmu i teatru, premijeri na otvorenoj sceni, umetnosti…
Zablistali ste na filmu “Beli, beli svet” Olega Novkovića u ulozi Ružice, pokupili sijaset nagrada. Sada, opet pozorište i velika uloga?
Na festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj film je zaista dobro primljen, bila sam glumica godine, usledile su nagrade na “Sinema sitiju” u Novom Sadu, potom u Sopotu… Ništa novo, rekla bih, glumcu se događa film. Pozorište je, ipak, moje trajno utočište,ali sam zadovoljna uspehom na velikom platnu. To je neko prirodno glumačko kretanje.
U nedelju Čehov, klasika, sigurno veliki izazov. Puno ste se pripremali u Beogradu, a onda su usledile “morske probe”.
Susretala sam se s Čehovom, ranije, ali njega nikad dosta. Kada se on događa to dovodi do pomeranja unutar čoveka, pa svakako i profesionalnog bića. Srećna sam jer je u pitanju višeslojno štivo, a istovremeno i vrlo jednostavan tekst. I to je nekako uloga za moje glumačke godine, pravi izazov. Ovde smo radili u miru, što je za mene bilo vrlo važno. Usred sezone, a u tišini. Pomalo neočekivano. Sveti Stefan me nanovo očarao. “Višnjika” igramo pet noći zaredom u ovom prekrasnom ambijentu.
Radili ste i pre sa Dejanom Mijačem, da li on Čehova sada čita na neki novi način”?
Ja i moj suprug Boris Isaković proveli smo s Mijačem vreme od nove godine. U Novom Sadu smo radili “Zajkin stan”,premijera je bila krajem aprila, i evo sada Čehov. Ja sam uglavnom igrala u Ateljeu, a prvi put sam sa ansamblom JDP. Što se čitanja Čehova tiče, nema neke “dogradnje”. Čehov se opire tome i Dejan odlično zna da bi svako nadgrađivanje tog pisca vodilo u promašaj. On je savremen pisac i jedino smo mi, ekipa dakle, iz novog vremena. Svakako da će ovaj “Višnjik” biti drugačiji nego, recimo, onaj od pre deset ili pedeset godina. Kod Čehova se sve dešava u čoveku, između dva čoveka… Sva atraktivnost je tu, unutar bića. Mijač to zaista filigranski radi i verujem u uspeh.
Kada je reč o regionu, bivšoj državi – veze su dugo bile pokidane. No, opet je kultura bila ta koja je prva uspostavila kontakte, razmene… Kako na to gledate?
Po prirodi stvari te veze su uspostavljene, sada na nešto drugačijim osnovama. U različitosti je kvalitet. Moji su prostori i Srbija i Crna Gora, Hrvatska i BiH… Konačno, deo smo Evrope, a s druge strane se odlično razumemo, govorimo isti jezik. Glumac se putem jezika izražava i onda nema prepreka. Lane sam uspešno nastupila na Festivalu jednog glumca u Nikšiću,u predstavi “Greta, stranica 89”, mladog reditelja Borisa Liješevića. Ja i Boris Isaković smo odneli sve nagrade. Prostori i različite sredine su prednost.
Da li filmu šteti pozorište i obrnuto, ili je to pak prirodna selidba iz jednog u drugo?
Mislim da se te dve stvari dopunjavaju. Postoje vrlo male razlike. Glumac je glumac, reditelj – reditelj, pisac je pisac. Pozorište je iznurujuća profesija, nastupi iz večeri u veče odnose čoveka, ali mu i donose radost, novu energiju…
Nekako je opšte mišljenje da današnje vreme nije naklonjeno umetnosti, da je konzumenata duhovnih dobara sve manje, da se favorizuju druge, lake stvari koje zabavljaju narod. Ima li izlaza iz tog tunela?
Mali broj ljudi su potrošači. Užasno je kada pomislim koliko je to malo. Zaista mi je teško kada gledam šta se danas ceni, šta se proglašava za vrednost, ko su ljudi koji predstavljaju kulturu i “nove talase”. Nas koji se bavimo dušom, dakle tim najtananijim stanjima duha, to dakako vređa. Svet srlja ka profitu, to je svetski sindrom koji na našim prostorima dobija specifične obrise, gde se kič proglašava za umetnost, a mladi zavode neukusom… No, sve su to ciklusi. Dođe, pa prođe. Proći će i ovo, dušu ne mogu ubiti. Opiremo se mi koji smo, istina u manjem broju, ali odlučni da duhovno opet caruje. Zaista verujem u ozdravljenje, u pobedu dobra nad zlim. Kada će to doći, ne znam, možda ni sama to neću videti, ali sam srećna što će doći. Izlaz iz tunela postoji.
Na novosadskoj akademiji gde ste diplomirali 1989. u klasi profesora Branka Pleše, danas predajete. Ima li mladih talenata, ne nosi ih valjda sve brza reka brzih uspeha?
Talenat ne misli o tim stvarima. Ja se trudim da im predočim svu gorčinu posla koji je pred njima, predajem, dakle,otvorenih karata. Znam da će im tako ono lepo što dolazi, biti lepše i slađe. Talenat se ne da uprkos glupostima koje dolaze s raznih televizija, gde se povlađuje najnižim ukusima. Moja generacija je živela u bajci, a onda je nastao pakao i sve je nestalo preko noći. O tome pričam studentima. Sigurna sam da talenat pronalazi sebe, makar kako bio džombast put kojim se ide.Taj pravi put ka ostvarenju se jednostavno mora slediti.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti