Da li je bilo boljih grupa od EKV u bivšoj Jugoslaviji? Verovatno jeste. Da li je bilo popularnijih grupa u SFRJ? Naravno da jeste. Pa u čemu je onda veličina i mit EKV?
Ima dosta toga, ali ajmo redom. Po mnogim kritičarima, možda najbolji album čitavog novog talasa je debi ploča beogradskog benda Šarlo akrobata – „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”. Produkcijski, muzički, bilo kako ga okrenete. Nažalost, bend se ubrzo raspao, a dva vodeća čoveka ovog trija – Milan Mladenović i Dušan Kojić Koja napravili su svoje grupe: EKV i Disciplinu kičme. I bilo je jasno, u ovom postfestumu, ko je šta radio u Šarlu. Kome je pripadala melodija a kome energija. I oba benda su iznedrila bisernu kolekciju nosača zvuka koji su se zarili u besmrtnost.
Ali mit o EKV ne sadrži samo fenomenalne pesme kojih je, istina, bilo u izobilju, i za kratko vreme, i na granici lepog i ružnog vremena, jedne i druge zemlje, života i nadolazeće smrti… EKV je metafora jednog vremena i mnogo više od same muzike. Priča o toj grupi je i priča o generalu JNA Kadijeviću koji je pomogao Miloševiću i izveo tenkove na beogradske ulice u martu 1991. Sledeće godine, Milan Mladenović, sin oficira JNA, biće na prikolici civilnog kamiona na Trgu republike u akciji Rimtutituki, antiratnog benda koji će se truditi da tenkovi ne izađu na ulice i oranice SFRJ. Tada se videlo da smo bili u zabludi i da smo osamdesetih živeli u prividu da smo svet i da je Beograd nešto kao Njujork ili London.
Sve te antiratne misije i angažmani rokera bili su uzaludni. Milan je bio i na onom čuvenom Jutelovom koncertu u Sarajevu na kome se branila Jugoslavija, ali ubrzo će tenkovi glasnije zabrundati od „Maršalovih” pojačala. Zato će i biti mračni poslednji albumi EKV s početka devedesetih i sve je zaudaralo na nesreću, na smrt. Zato je bilo teško priznati da su vrednosti iz osamdesetih godina, kada su EKV, ali i ostali bendovi bili u amplitudi karijere, trajno pregažene. I „zemlja za nas i za svu našu decu”. To nije nostalgija. To je izveštaj, faktografija, kako god to nazvali. Obećavajuća sloboda i modernost osamdesetih godina u kojima su novinari engleskih muzičkih magazina poput NME stizali u Beograd da opišu novotalasnu scenu, nestala je unepovrat. Sve je bila jedna velika zabluda. I bila je i epidemija smrti te ekipe iz osamdesetih. Cela postava benda sa prvog albuma, osim gitariste Gagija, preminula je tokom devedesetih. Umirali su mnogi iz te novotalasne ekipe. Bilo je iz te ekipe i onih koje je sve to prenerazilo, pa su iz beogradskih, londonskih i njujorških klubova pobegli u srpske manastire, zamonašili se i priznali sebi da je sve bilo ludo, brzo i opasno.
Postoje dva dela biografije benda EKV, jedan je ono srećno vreme osamdesetih čiji su simbol Milan i ekipa. Onaj drugi deo biografije, početkom devedesetih, predstavlja spoznaju o kraju idile Eldorada na Balkanu. I tu je Milan napravio bolne pesme. I bio je angažovan protiv rata i raspada Jugoslavije.
Džoni Štulić i Milan Mladenović su na kraju svega postali dve najveće figure jugoslovenskog novog talasa. Obojica su odstupili od ovog prostora u kojem su se definisali kao najveći. Štulić je otišao dobrovoljno u egzil, Milana je odvela smrt. Zauvek su napustili ovaj geografski prostor, ostavljajući za sobom mit koji im je omogućio da nas nikada ne napuste i ostanu večno.