Ulazim u porodilište… Na porođajnom
stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih
podočnjaka. Ne čuje se…
Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka,
žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca,
a beba je baš mala.”
“Kako se zoveš”, pitam i prilazim
ženi.
“Melisa”, kaže jedva čujno.
“Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima.
“Odavde“, kaže, “tu sam se udala“.
“Dobro Melisa, što si tako mršava?
Jedeš li ti uopšte”, pitam.
“Da, odgovara kratko. Dobro jedem.
Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo
hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je
iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da
je to u redu.
“Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”,
upitam.
“Samo sestru, doktorka, ali ona je u
hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao
šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i
uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti
muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se
ja udala“, kaže.
“I je l ti lijep muž”, pokušavam da se
našalim.
“Dobar je“, prozbori i nastavlja da
šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata
realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da
bilo šta promijeni.
Babica mi donosi njene analize krvi…
Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija,
hipoproteinemija.
“Znate, nastavlja, ovo je djevojčica.
Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko
nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se
napnem.”
“Napni se, Melisa”, kažem i gledam u
babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli…
Hajde Melisa, najjače što možeš,
napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi.
Beba mršava, ali lijepa, plače,
crnokosa.
“Dušo, mama te je dočekala. Dušo,
dajte mi je da je ljubim”, kaže.
Uzima je, grli, ljubi i plače od
sreće.
“Dušo, ti si meni sve. Koliko je
teška, doktorka?“, pita.
“Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo
bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise.
“Lijepa je doktorka, stvarno je
lijepa”.
“Jeste Melisa, lijepa…“
Tjeram babicu da joj donese stvari, da
je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku,
običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
“Melsia, jesi li gladna, žedna?”
“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne
treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh.
Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak
čovjek.
“Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa
dobro?”
“Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena
majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave.
Porodila se i beba je dobro. Sretan je.
“Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i
pruža malu kutiju plazme i sok.
“Neka jede, treba da doji, a ja ću
doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…”
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu
oko mene.
Sutradan u viziti, dolazim do nje.
Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je
čista.
Shvata moj pogled. Gleda me u oči i
kaže.
“Oprala sam je i osušila se. Toplo je.
Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
okovi, napolitanke, plazme, čokolade…
“Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi
Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”.
Namještam osmijeh i gledam oko sebe…
Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od
uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile…
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa
dolazi da se zahvali…
“Hvala vam na stvarima za bebu. Nije
trebalo.“
“Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.”
“Hvala , hvala…”
A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje
Melisi jednu ružu… Tako se valja…
Gledam ih i mislim… Koliko ti je
stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam,
Izvor Bebac.com