Prošlog vikenda, u klubu Yoko u Banjaluci, promovisana je knjiga Džejmsa Džojsa „Đakomo Džojs”, koju je preveo Vojislav Voki Erceg, a objavila izdavačka kuća Imprimatur. Na promociji su učestvovali prevodilac djela Voki Erceg i Marija Pejić.
„Đakomo Džojs”, za piščevog života neobjavljen rukopis, sačinjen od pedeset poetskih fragmenata, nastajao je tokom Džojsovog boravka u Trstu, dok je završavao rad na „Portretu umjetnika u mladosti”, te počinjao s radom na „Uliksu”. Pojedini fragmenti sa stranica ovog rukopisa, u nešto preobličenom vidu, našli su svoje mjesto i u drugim Džojsovim djelima. Prevodilac Voki Erceg priredio je za ovo izdanje „prevodiočev dnevnik“ s detaljnim komentarima.
Više o ovom djelu i prevodilačkom radu razgovarali smo s Vokijem Ercegom.
Šta te privuklo da prevedeš ovo djelo Džejmsa Džojsa?
Voki: Pre svega, ako je na ovo pitanje uopšte mogućno dati jednostavan odgovor, tokom promocije koja se nedavno održala u Banjoj Luci, a moje uzbuđenje te noći je, jer me je vest o objavljivanju knjige sačekala u Turskoj, time bilo još uvećanije, stekao sam utisak da su me slušaoci, ne sumnjam da je isto stanje i kod čitača i čitalaca kojih, kako sam obavešten, već ima, dočekali kao nekakvog „stručnjaka“ za Džojsa, što ja međutim nisam. Ja sam, rekao bih, prosto radoznao. Ne ispovedam ovim, nadam se, nekakvu skromnost. Prvi moj prevodilački susret sa Džojsom odigrao se pre pet ili šest godina, preveo sam „Kamernu muziku“, svitu songova, Džojsovu prvu knjigu. Činjenica da na prostoru bivše Jugoslavije postoje tri sjajna prevoda (Stamać, Belić, Živanović), činjenica da ja svojim prevodom nisam bio zadovoljan, odlučio sam da taj moj pokušaj odložim u fioku radnog stola, ali iz toga je ipak proizašlo nešto – esej, poduži komentar o prevođenju Džojsove „Kamerne muzike“, koji sam objavio kod Borisa Maksimovića, u časopisu koji je tada uređivao, „Talas“. Tom prilikom napisao sam jednu rečenicu, za koju ni dan-danas ne znam da li je preterana ili ne, napisao sam da te verse Džojsove svite songova prilaze meni, „lišavajući me sopstvene volje“. Ne bih rekao da su stvari tekle drukčije sa „Đakomom Džojsom“. Ja i dalje nastavljam, ne samo kao čitalac, da provodim vreme sa Džojsom. To, između ostalog, znači da pišem o Džojsu, trenutno prevodim „Epifanije“, bavim se idejom da „doteram“ prevod „Kamerne muzike“ i zabavljam se na najozbiljniji mogući način Džojsovom drugom i poslednjom pesničkom zbirkom „Pomes Penyeach“.
O kakvom se književnom djelu radi i da li se žanrovski mogu odrediti njegovih pedeset fragmenata?
Voki: Mnogi su fragmenti „Đakoma Džojsa“, volim da kažem, prevedeni: u „Portret umetnika u mladosti“, „Izgnanike“, „Uliksa“, dva su fragmenta, poslužila za dve pesme: „Cvet dat mojoj kćerki“ i „Noćni stavak“ („Noćni komad“?), objavljene prvo u časopisu „Poetry“ koji je uređivala Harijet Šo Viver, na nagovor Ezre Paunda, a potom i u drugoj zbirci: „Pomes Penyeach“ i tako dalje. „Đakomo Džojs“ je formativno, rekao bih čak liminalno delo; jedna stilska i duhovna vežba, ali nijedna piščeva stilska vežba, kaže Danilo Kiš, nije mehanička, stilska vežba podrazumeva sve opsesije koje se razvijaju u piscu, ili koje, pak, pisac sam razvija.
Kome je Džojs ovo djelo posvetio, da li ga je ikome posvetio?
Voki: Možda Amaliji Poper ili Eni Šlajmer, Emi Kuci, možebiti čak i Mariji Luzato, a nije poznato da li je poslednjoj „gospi, sinjori“ Džojs davao časove engleskog jezika u Trstu. O svemu tome ponešto je rečno u „prevodiočevom dnevniku“; možebiti da se radi o odgovoru na pitanje Itala Zveva: „Kada ćeš da napišeš nešto o Trstu? Što da ne?“ Volim da mislim da je „Đakomo Džojs“ i omaž Trstu.
Činjenica je da je djelo objavljeno posthumno. Da li je ono završeno?
Voki: Zaista gotovo da nema posthumno objavljenog Džojsovog dela koje izaziva toliko pažnje, ne samo kod Džojsovih tumača i kritičara, jer – ipak – radi se o njegovom boravku u Trstu (u tom gradu, po mom sudu, Džojs se formirao na jedan suštinski način), već u prvom redu kod čitalaca. Iako otvoreno, ali i hermetično, „Đakomo Džojs“ ima sva obeležja završenog dela. Smatram, i to sam naglasio u predgovoru i docnije u „Prevodiočevom dnevniku“, možda ne jednom: da u Džojsovoj prirodi „nije bilo da se ponavlja“, isto tako možebiti da bi te stranice izgledale „užasno pred Norinim očima na hladnoj svetlosti dana“. Džojs se, poslednjih dana svoga života ispovedio prevodiocu Žoržu Belmonu da ako ikada bude u stanju da napiše bilo šta to će biti jedno „veoma, veoma, veoma svedeno delo“, Elman želi da veruje da je Džojs mislio na „Đakoma Džojsa“, da ga je već napisao?!
Kako objašnjavaš te nenapisane riječi i prazne stranice koje se nalaze u ovoj knjizi?
Voki: Često se u vezi „praznina“, koje možda u nekom idućem izdanju „Đakoma Džojsa“ treba više prilagoditi izgledu originalnog rukopisa, spominje čuvena „Un coup de dés jamais n'abolira le hasard“ Stefana Malarmea. Džojs je bio pod uticajem simbolizma. Zna se da se Džojs, možda više puta, susreo sa Polom Valerijem, koji je verovatno misleći na svoga učitelja, Stefana Malarmea, pisao o mnogoznačnosti predmeta, višeznačnosti metafore, možda čak nadopunjujući Stefana Malarmea kada je prijatelju Kazalisu pisao o simbolizmu: „…Predmet treba nagovestiti, a ne imenovati.“
Knjiga sadrži i “Prevodiočev dnevnik”, pa pojasni malo i oko toga?
Voki: Ja sam, u stvari, samo pratio logiku izdanja prema kojima sam prevodio, ali sam prirodno osetio potrebu da napravim korak dalje: Elmanove napomene – ipak je prejaka reč da su prevaziđene (jer od Elmana sve počinje) – u jednom trenutku trebalo je napustiti. Elman, mada i drugi kritičari, često greše i ne mare za kompozitore o kojima Džojs piše, a smatram, nisam jedini, da je Džojs jedan od najmuzikalnijih pisaca. Elman, na primer, ne primećuje, ili bolje: ne čuje, da je „Loth to depart“ zaista kompozicija jednog virdžinaliste, Džajlza Farnabija, itd. Za mene lično „Prevodiočev dnevnik“, u stvari je jedna priča, za njegov sadašnji oblik ponajviše su zaslužni Renco Kriveli, talijanski prevodilac „Đakoma Džojsa“ i Džon Makort.