Nedavno ste boravili u Beogradu i imali izuzetno uspešan nastup na regionalnom književnom festivalu Krokodil. Da li možete da nam prenesete utiske koje ste ovaj put poneli iz Beograda s obzirom na stepen i oštrinu vaše kritike Beograda i Srbije u poslednjih dvadeset godina. Da li ste imali utisak da se stvari barem donekle kreću ka boljem? Ima li razloga za bilo kakav optimizam spram budućnosti?
– Ne znam mnogo o tome šta je u dušama beogradskih ljudi, ali čini se da, mimo očite velegradske živosti, nekog prevelikog veselja onde još uvek nema. Možda je sve što tamo gledam samo spoljni okvir neizbežnog šarenila, efekat nove tehnologije, kao kada gigantske potemkinske slike prekrivaju pročelja visokih građevina. Dok po mnogobrojnim stanovima, večerom, može se videti i dalje onaj polumrak sijalica od 25 sveća; moj ljudski rod, većinom čuči pod tim poluslepim svetiljkama, i svakako tavori, zlovolji se, pati. Kada će već jednom ti ljudi napokon rešiti da upale neko bolje svetlo nad svojim glavama, da ga se domognu kako znaju i umeju! Pre koju godinu tragao sam onde, u Platou, za starim izdanjem “Oblomova”, ne znajući jasno zbog čega. A ipak, u tome je stvar, ne sme se ležati do podne u krevetu, u oblomovskom beznađu, ima nekog sveta i izvan onog nesrećnog jorgana čime je jedan režim pokrio ljudsku rasu, beogradsku, da u tupoj narkozi provodi svoj vek.
Vreme je za spomenik Marku Ristiću
Festival Krokodil uporedili ste tokom nastupa s dadaističkim Kabareom Volter i rekli nešto što je sve nasmejalo: “Svi ste vi pomalo ludi!” Objasnite, molim vas.
– Jedan od izlaza upravo sam nazreo na tom festivalu. Želim beogradskim ljudima taj udar, dadaistički, krokodilstva, toliko dragocen. Jer njegovo divno sumašedstvo (”Svi ste ludi!”) važnije je i normalnije no mnogo šta drugo. Dosetite se šta smo sve imali u svojoj duhovnoj prošlosti. Pa, ne hoda onaj bronzani Dositej u studentskom parku tek tako, uzalud, korakom kojim je pre dva stoleća već zakoračio u Evropu! A mislim da je vreme i za jedan spomenik Marku Ristiću, tamo, pred njegovom kućom, na uglu Zmaj Jovine i Obilićevog venca. Onda, imate i nešto živih onde, od kojih pouke, antipalanačke, i dalje dolaze.
Kad smo već kod Ristića, u mladosti ste se družili s njim, kao i Matićem i drugim beogradskim nadrealistima, bili ste istaknuti predstavnik mixed-medijalne neoavangardne generacije šezdesetih, uz slikare, pisce, konceptualiste, filmske reditelje i druge umetnike poput Dušana Otaševića, Makavejeva, Branka Vučićevića… Šta avangarda znači danas? Ima li ikakvog smisla nazvati nekog “klasikom avangarde”? Zašto današnja umetnost deluje tako nemoćno i decentrirano kad se uporedi s tekovinama dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka, pa i 60/70-ih? Da li je tu jednostavno reč o retrospektivnoj utopiji ili smo zaista duboko u periodu globalne kreativne recesije?
– Avangarda je odmah, uvek “klasična” onda kada u svojoj promišljenosti uzima u obzir tradiciju: pročitajte golemu knjigu Vere Horvat Pintarić o tome. Danas možda ne postoje militantne grupacije istomišljenika u kreativnoj praksi, a to je valjda i dobro. Ostavimo grupisanje multinacionalnim kompanijama, meni su draži subverzivni pojedinci, kao što su Braco Dimitrijević, Tomaž Šalamun, Marina Abramović. Na mladima je da i avangardu razumeju kao sopstvenu tradiciju.
Doživotno ste, čini se, razapeti između Hrvatske i Srbije, Zagreba i Beograda. Izmičete definicijama, odričete se identiteta. Zanima me šta, po vama, određuje identitet pisca? Da li je to etničko poreklo, zemlja u kojoj živi ili jezik na kom piše? Ili možda ništa od svega toga? Da li je za pisca važno da se svrsta u već neki (nacionalni) tabor ili je to naprotiv zamka koju valja izbeći?
– Nisam uopšte razapet, jer smatram da ove dve metropole prilično ležerno stoje jedna prema drugoj, bez nekog velikog suprotstavljanja. Tako hodam iz jedne regije u drugu, a ove će, očito, u isti čas biti obuhvaćene onom opštom teritorijom, sveevropskom. Po njoj već sada otpadaju mnoga pitanja identiteta. Živeći u mnogonacionalnom Berlinu nazirem zanimljivije probleme no što je pripadnost nekoj naciji, taboru, jeziku. Sasvim mi je svejedno da li neko ide u mošeju, u sinagogu, u katedralu, ja ne idem ni u jednu. Čak ni svoje pismo, koje ne zanemarujem, ne preuveličavam baš. Mnogi od nas osuđeni su da postoje u prevodu, čak i kada su iz najvećih jezika. Lako je Sibeliusu ili Dvoržaku, ali Hamsuna, recimo, ne bi bilo da je ostao u norveškom.
Ali, ipak, poznata je vaša rečenica: “Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, živim u Berlinu.” U Berlinu ste, zaista, već petnaestak godina. Čini se, dakle, da i dalje, uz sva ambivalentna osećanja, vaš život i vaše delo stoje u neraskidivom odnosu s gradovima vašeg rođenja i vaše “smrti”, dakle sa Zagrebom i Beogradom. Zbog čega Berlin, inspirativan kakav jeste, ne zauzima važnije mesto u vašim delima?
– O Berlinu sam natovario već dosta tekstova, Beograd i Zagreb, međutim, izbacuju i dalje svoju lavu prošlosti, tamo se nalazi presudni dnevni kop moga sećanja.
Trenutno je u pripremi druga knjiga vašeg seminalnog dela “Mixed-media”, koje je prvi put objavljeno pre tačno četrdeset godina, 1970. Koje su sličnosti a koje razlike u odnosu na prvobitno izdanje? Šta, po vama, mixed media znači danas, u doba kad se raznorazni mediji ionako prilično slobodno miksuju?
– “Mixed-media” je u godini 1970. bila menjševički, skoro privatni insult pomalo uvrnutih ideja, danas, u novoj verziji, pokazuje se ona kao legitimna hrestomatija opipljivih čuda, svuda postojećih. Zbog toga i njen sadašnji, umnogostručen obim ostaje otvoren: mixedmedialno potkradano je svakodnevno aktuelnom stvarnošću, kao što su i njene prvotne zamisli hrpimice krale iz okolne zbilje.
Nebo nad jugosferom
Koliko pratite savremenu književnu produkciju u regionu? Da li možete da izdvojite neka imena? Koliko je po vama važna regionalna književna komunikacija i da li bi naše književnosti bile internacionalno uspešnije kad bi nastupale pod jedinstvenom egidom, poput latinoameričkih, recimo?
– Ima mnogo toga u regionu što zaslužuje da se smatra neregionalnim, opštim duhovnim naporom. Hoću da pomenem samo jedno ime, opore, moćne mlade pesnikinje Milene Marković. U čijih nekoliko svezaka pokazano je sve, tamošnjeg aktuelnog života.
Jednom ste zamerili novim domaćim piscima da pišu tradicionalno i da su posvećeni realnosti, a ne mašti. Da li ta zamerka i dalje stoji i mislite li da se ta ocena odnosi samo na književnosti regiona ili slične tendencije nalazite i drugde?
– Pa, upravo je pomenuti festival Krokodil demantovao ovo shvatanje, onde se moglo čuti dovoljno nekonvencionalnog, netradicionalnog i “ludog”, a tako će, nadam se, i nastaviti.
Šta biste izdvojili od savremene evropske ili barem nemačke književnosti, ukoliko je pratite? Šta za vas znače imena poput Inga Šulcea, Klemensa Majera ili Arna Gajgera, na primer?
– Kao i uvek, nađe se ponešto zanimljivo iz aktuelnog pisanja, svetskog i nemačkog. Ipak, draže mi je ono što je već bilo, a čega treba nanovo da bude. Zato čitam predsokratovce, Dostojevskog, Prusta, a iz mog neposrednog, nemačkog susedstva, evo Frojda, Hajdegera, Sloterdajka, i jednog nezaboravnog pesnika, Oskara Pastiora.
Šta je, po vama, jugosfera?
– To je valjda nešto iz meteorologije. A nebo nad tom pokrajinom takođe će biti mnogo jedinstvenije, jednom.
Tekst preuzet sa www.novossti.com