U novom filmu “Kad svane dan”, reditelja Gorana Paskaljevića, angažovan je i Meto Jovanovski, jedan od najmarkantnijih predstavnika makedonskog i eksjugoslovenskog glumišta, veliki gospodin ovdašnje scene i filma. Zajedno sa Mustafom Nadarevićem, Mirom Banjac, Predragom Ejdusom… glumac koji smatra da su rad i skromnosti “vrline koje svaki umetnik pored dara mora da poseduje”, oživeće priču o logoru na Starom sajmištu.
Paskaljević je okupio saradnike, filmsku ekipu koju poštujem i kao kreativni potencijal koji iza sebe ima veliko iskustvo i znanje, i kao prijatelje i dobre ljude. Čast je biti u takvom društvu, koje toliko odano daje sve od sebe da dramu “Kad svane dan” pretoči u uzvišenu, uzbudljivu i filmičnu storiju, i siguran sam da će ona biti dostojan reprezent srpske produkcije – kaže u razgovoru za “Novosti” glumac koga gledaoci pamte iz brojnih filmova, predstava, TV serija (“Ukleti smo, Irina”, “Dorotej”, “Kuća pored pruge”, “Seks – partijski neprijatelj br. 1”, “Za sada bez dobrog naslova”, “Jevreji dolaze”, “Put za Katangu”, “Nečista krv”, “Stršljen”, “Kao rani mraz”…).
Svetsku publiku Meto Jovanovski oduševio je likom dr Saše Psaltirova u filmu “Pre kiše”, u režiji Milča Mančevskog (među 30 inostranih nagrada, film ima i Zlatnog lava u Veneciji, a bio je i kandidat za Oskara). Poslednje ostvarenje koje je Jovanovski snimao u Srbiji je “Beli, beli svet”, reditelja Olega Novkovića.
“Kad svane dan” vraća nas u doba holokausta, koji je započeo upravo u Beogradu, masovnim ubistvima naših jevrejskih građana. Koliko je i sama tema uticala da prihvatite ulogu?
Na temu Drugog svetskog rata napravljen je veliki broj dobrih filmova, koji se uglavnom oslanjaju na istoriju i velike događaje. Ovaj film je drugačije zamišljen – kao krajnje intimna, jednostavna, ljudska, setna, topla, i vrlo tužna, opominjuća priča – bez filmskih montažnih trikova, bez efekata, u čijem je gro planu čovek, njegov unutrašnji svet, njegovo razmišljanje, saznanje, potraga za istinom… Uspeo sam da vidim dobar deo snimljenog materijala, i mogu da kažem da sam oduševljen. Pored Mustafe Nadarevića koji je sjajan u liku glavnog junaka, i Mira Banjac, Olga Odanović, Predrag Ejdus napravili su po jedan mali biser u tom filmskom mozaiku. Sve je toliko jednostavno i fluidno što su uradili, a ipak tako savršeno i moćno, da sam morao da kažem: Bravo majstori! A bravo, naravno, i za reditelja Paskaljevića.
Igrate ciganskog “kralja”… Možete li da kažete nešto više o toj ulozi?
Ova naša filmska storija nema faraona, kraljeva, šefova… Mitar je običan čovek koji voli svoj rod i porod, i kao starijeg, njegovu reč svi ostali poštuju. Svadba je… veselje… Mitar udaje unuku. Ali, na taj radosni čin neka manguparija dolazi s kantama benzina i pali cigansku barakicu. Nastaju panika i haos… Ko to radi, i zašto? Romi ili Cigani, kako god ih nazivali, uvek su bili inspiracija brojnih slikara, pisaca, filmadžija, upravo zbog svog neobičnog, uzbudljivog, a najčešće, nažalost, i tragičnog života, pa su im tako i Paskaljević i pisac Filip David kao scenaristi, dali dostojan prostor u ovom filmu.
Šta je vama najuzbudljivije u liku Mitra?
Smatram da su Cigani vrlo inteligentni i daroviti ljudi, i nikada nisu vodili nikakve ratove. Ali, vekovima su bili ponižavani i diskriminisani kao “niža rasa”. Kulminacija njihove tragedije je Drugi svetski rat, kada pored Jevreja najviše stradaju od bezumne, izopačene, genocidne, fašistoidne politike. Odnos društva prema njima se, nažalost, nije mnogo menjao – Cigani su ostali na socijalnoj i kulturološkoj poziciji naroda prema kome se ispoljavaju najveće predrasude. Za žal je i ona bivša Jugoslavija, i tu se nisu posebno ovajdili, ali su bar živeli slobodno i mirno. Danas vidimo da ih u mnogim sredinama opet proganjaju, opet se pojavljuju oni koji bi da ih ubijaju, pale, oni koji ih neće za komšije u istoj ulici, zgradi, u školskoj klupi, na poslu… Raduje me što naši Cigani u Makedoniji imaju svoje predstavnike u parlamentu, što su ministri, rukovodioci, stručnjaci… Mladi se školuju, dobijaju stipendije, jednostavno, Cigani su naši cenjeni sugrađani.
Koliko je sećanje na holokaust danas važno, treba li da nas plaši činjenica da neonacizam kod mlađih generacija beleži porast svuda u svetu, pa i na ovim našim prostorima?
Za takve događaje naši ljudi kažu: “Bilo, i ne ponovilo se”. Ali, zastrašujuće je što se neke stvari ciklično ponavljaju. Šekspirov Hamlet kaže: “Ima nešto trulo u državi Danskoj”, a onda slede ubistva, masakri, razaranja, haos i destrukcija, nacionalizam, verska i rasna omraza… Mračni i umobolni gangsteri preuzimaju stvari u svoje ruke, i tome, jednostavno, kao da više nema kraja, svet postaje kao začarani krug. Zato sećanje na Holokaust mora da živi, da se neprestano obnavlja, da uvek bude aktuelno, da opominje. Ništa od toga ne smemo zaboraviti, jer zaboraviti znači opravdati zločin.
Zbog čega smo tako loši đaci istorije?
Zato što smo postali alavi, drčni, beskompromisni, lažljivi, nehumani jedni prema drugima. Zato što smo zaboravili na prave, izvorne, tradicionalne vrednosti, ili bolje rečeno na one biblijske, univerzalne, civilizacijske vrednosti. Zato što smo zaboravili na lik božji, ikonu božju koja je putokaz, i jedini pravi orijentir za svakog čoveka. Zato što smo postali ono što najviše ne smemo biti, slepa srca, zato što smo prihvatili da je “mister dolar” sam bog, a mi njegova poslušna i verna “čeda”.
Da li najveće žrtve velikih događaja, a to su uvek “mali”, “obični” ljudi, suštinski zaista nekoga zanimaju, ili ostaju samo brojke na papiru?
Za vreme Drugog svetskog rata iz Makedonije, tačnije iz Bitolja, Skoplja i Štipa, 7.200 Jevreja deportovano je u logor Treblinka, i niko od njih nije preživeo. Konačno, na mestu gde su živeli Jevreji izgrađen je memorijalni centar, a scenarist i reditelj Darko Mitrevski snimio je igrani film o tom događaju, koji je trenutno u postprodukciji. Da li je to dovoljno u odnosu na činjenicu da je 7.200 života nestalo? Nije, naravno. Jedini dostojan način da pokažemo da ovakve tragedije nisu samo brojke na papiru jeste da ne dozvolimo njihovu “reprizu”. Nažalost, veliki požari se ponavljaju, i istorija se, nažalost, ponavlja.
Kako sada doživljavate zemlju koju smo zvali domovinom – koje je vaše najsnažnije sećanje i osećanje?
Moja sećanja su zajednički filmski projekti, druženja i prijateljstva na snimanjima i raznim festivalima od “Triglava do Đevđelije”… Moja sećanja su i nagrade koje sam dobio, više zbog ljudi koji su ih pre mene dobili, i onih koji su mi ih dodelili. Posebno izdvajam gran pri “Ćele-kula”, za uloge u filmovima “Srećna nova ’49” i “Tetoviranje”. Na svečanoj ceremoniji, kada su mi “Ćele-kulu” uručivali za “Tetoviranje”, osetio se kratak, blag zemljotres. U dvorani je nastala mala panika, a zatim sve se smirilo. Neko je dobacio iz publike: “Meto, kad ti dobijaš nagrade, i zemlja se trese.”
Kako danas privatno živite?
Kao i sav običan svet – jednostavno. Stara mudrost kaže: Čovek može napraviti skok onoliko koliko mu daje sredina u kojoj živi.
Bili ste omiljeni glumac i velike Jugoslavije, i Beograda, isto poštovanje uživate i danas. Kakve su vaše emocije prema Beogradu?
Beograd je veliki kulturni centar – metropola, i kao takav se razvija decenijama, godinama. Igrao sam predstave u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom… Snimao sam filmove po beogradskim ulicama, imao priliku da na trenutke osetim kako pulsira grad… Stekao sam prijatelje…
MAKEDONSKO-BEOGRADSKA LINIJA
Brojni makedonski umetnici poslednjih desetak godina stvaraju značajne karijere upravo ovde. Šta pokazuje ta umetnička makedonsko-beogradska linija?
To je dobro, ali makedonsko-beogradska komunikacija i saradnja i nisu neka novost. Još u bivšoj Jugoslaviji veliki broj studenata iz Makedonije školovao se u Beogradu, beogradski glumci igrali su u našim filmovima, i obrnuto, stvarala su se prijateljstva. Ja sam se, recimo, najviše družio sa Pavlom Vuisićem i Stoletom Aranđelovićem, a oni, nažalost, već nisu živi. Danas, recimo, kad se Nemačka, Francuska, Engleska, koje imaju mnogo više para nego mi, udružuju da snimaju koprodukcijske filmove, ne vidim razlog zašto mi na ovim prostorima ne bismo sarađivali. A svaka umetnost je božji dar, i pripada svima.
VELIKI PREDZNAK
Od svih likova kojima ste pozajmljivali “telo i dušu”, postoje li možda i oni koji u vama, na neki način, još žive?
Lik koji me je nadogradio i obogatio, a bio je za mene i veliki predznak, jeste Šekspirov Hamlet, u režiji Slobodana Unkovskog. U “Malograđanima”, koje sam radio sa Paolom Mađelijem, to je bio Besemjonov. U “Zločinu i kazni”, u režiji Egona Savina, bio sam Porfirije Petrovič…
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti