Miroslav Antić otišao je sa ovoga sveta pre 37 godina, ali je ostao besmrtan. I danas žive njegovi stihovi, pesme i anegdote, pa se čini da je i Mika tu.
“Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima” rekao je Mika Antić o sebi.
Mika Antić je bio svojevrsna estradna zvezda tog vremena. Tome su doprineli buran život, zazor beogradskih krugova, kasnije i turneja sa Tomom Zdravkovićem. Sam Miroslav Antić je ovako opisao svoj život:
– Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije.
Bio je bokser, prvak Banata
Mika je pored pesništva imao različita interesovanja, nije se ograničavao samo na jedno zanimanje. Uživao je u raznim profesijama, bio je čak i uspešan bokser, osvojio je titulu prvaka Banata.
Ovaj veliki pesnik družio se s najzanimljivijim ljudima svog vremena i često je provodio vreme s prijateljima u kafani. Njegovo ime vezano je za poznati beogradsku krmu “Poslednja šansa”, dok su mnogi drugi zavoleli njegove pesme kroz školske čitanke. Anegdote o njemu dugo su kružile kao urbane legende.
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju
Mika Antić je svojim jedinstvenim stavom rekao: “Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.”
Iako je ostavio dubok trag u književnosti sa svojim brojnim knjigama, izložbama slika, snimanjem filmova i pisanjem dramskih tekstova i reportaža u novinama, Mika je osećao da mu prava biografija, onakva kakvu bi želeo, još uvek nedostaje. Izražavao je želju da počne “odličnu biografiju” koja bi mogla poslužiti, ako ništa drugo, bar đacima u školi, jer smatra da oni trebaju učiti i o životu pisca.
Mika Antić, autor “Plavog čuperka”, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i našim srcima.
U obraćanju deci je govorio “Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključavaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi”
Prvu pesmu je napisao sa 16 godina
Mika Antić je večiti dečak domaće poezije, često je sebe opisivao kao najgoreg đaka, jer smatra da ni svoj život nije potpuno naučio. Za svoja dela dobijao je brojne nagrade, uključujući dve “Nevenove” nagrade, jednu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, Nagradu oslobođenja Vojvodine i Sedmojulsku nagradu Srbije. Takođe, bio je i nosilac ordena zasluga za narod.
Sve ovo bi se moglo napisati u bezbroj stranica. Mika je uređivao list “Ritam” i bio urednik Zmajevog časopisa “Neven”.
Prvu pesmu je objavio 1948. godine, imao je samo 16 godina, a to je bilo u beogradskom časopisu “Mladost”. Dve godine kasnije, objavio je svoju prvu knjigu pesama pod nazivom “Ispričano za proleća”.
Mika je bio novinar u novosadskom “Dnevniku” od 1954. godine, a u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” radio je sa manjim prekidima sve do svoje prerane smrti, kada je imao samo 54 godine…
Za kafanskim stolom je izjavio ljubav Miri Stupici
Kad je preminuo suprug Bojan Stupica, glumica Mira Stupica se trudila da što više radi kako bi se otrgla depresiji u koju je lagano klizila. Prihvatala je sve poslovne ponude:
“Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika i ja.
Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.
– Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom. – Misliš – kažem. – Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom? – Pa ne osećam ništa. Radim. Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa. – Jesi li sama? Imaš li nekoga? – Ne, nemam. – A ja sam zaljubljen. Smešim se. – Blago tebi. – Zaljubljen sam u tebe. – Šališ se? – Ne šalim se. Jesam.
Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.
– Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.
Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.
– Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen. Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem. – Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj, i sve te obožavaju. – Da, ali ja volim tebe. – Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.
Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.
– Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen. – Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika. Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje. – Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati. Mika, razljućen, vadi list papira i piše: – Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić. – Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.
Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski: – Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče” – zapisala je Mira Stupica u svojoj knjizi.
Umro je sa zlatnim prahom na rukama
Mika je preminuo u bašti svoje kuće u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, baš onog dana kad je primio Avnojevsku nagradu. Tada je već bio teško bolestan od raka vilice, pa su hirurzi morali da mu uklone deo jezika.
Kažu da je gubitak sposobnosti da govora česnik teško podneo. Prolazi je kroz teške gubitke, često se opijao, ali se isto tako u potpunosti posvetio slikarstvu s gotovo fantastičnom strašću. U to vreme je nastao ciklus predivnih slika suncokreta, koje je nazvao “Boje sunca”. Mika je postigao jedinstveni nijansu mešajući oker sa zlatnim prahom. Na kraju je Mika preminuo sa zlatnim prahom na rukama! I pored truda da mu operu ruke, zlatni prah nije mogo da se spere.
Na odru, pesnik je ležao sa svetlucavim rukama poput lika iz biblijske priče. Na onaj svet, Mika je otišao sa zlatnim rukama, simbolikom koju je ovaj velikan definitivno zaslužio.
Poslednju želju je napiaso na papiru
Iste noći kada je umro, komšiji Dudi stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna – da ga poštede suvišnih konvencija i odadnih komemoracija.
– Kad me budu iznosili, neka pročitaju “Besmrtnu pesmu”. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsviraju “Pirav manga korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor – pisalo je.
I danas žive njegovi stihovi, pesme i priče o umetniku koji je stvarao baš tako kao što je i živeo – autentično i neponovljivo.