Šarl Bodler
je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih
poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija
prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što
doživljava kao vulgarno.
Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave,
pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima
njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog
života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i
izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe
video i koje se gadio.
Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog
doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i
koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti.
Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita
seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda,
neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj
harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego
je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i
mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.
Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke,
uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik
luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame,
prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja i nosilac novog
svetla poezije.
Biografizam je
kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto
baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo
njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana
izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom
punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih
horizonata.
Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za
formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i
majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko
vaspitanje.
Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik,
protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore,
strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz
katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat
čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj
koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama;
onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao
poslednja laž.
Već sa osamnaest godina, Šarl Bodler je kipteo od užasa spram
građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma.
Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u
celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom
ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju.
Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći
zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od
onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje
svetom.
Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i
hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica.
Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava
samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu.
Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno
(boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski
špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi
slepo veruju na reč.
Šarl Bodler – O opijanju
„Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje.
Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija
vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom,
poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad ,
na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj
samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo,
zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što
kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je
čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da
se opijate!” Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se;
opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.“
Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Šarl Bodler nije pijanac, pohotnik,
narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega
„opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da
prevaziđe.
Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i
ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod
oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire.
Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još
jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave,
revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim
„normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u
narednim decenijama odrečno.
Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:
„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz
društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši
od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je
ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih
oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i
nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac
bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao
opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“
Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Šarl
Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim
tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog.
Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja
u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i
golotinje naših duša.
Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer
pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto
kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.