Stil koji je promovisala Audrey Hepburn u Tifaniju više korespondira sa današnjim vremenom nego stil mnogih devojaka iz filmova koji su snimljeni mnogo decenija kasnije, a tu posebno mislim na nesrećne osamdesete (Flashdance, Pretty Woman).
Elem, umesto recikliranja svih onih prežvakanih trivijalnosti vezanih za ovaj film, mi ćemo ga iskoristiti kao osnovu za neobaveznu, lančanu šetnju po pop kulturi.
Devojka koju tumači Audrey Hepburn zove se Holly Golightly, a upravo je po njenom liku nazvana jedna britanska pevačica i gitaristkinja, koja je u poslednjih 15 godina objavila skoro isto toliko albuma. Ona je svetsku slavu stekla 2005. nakon što je Jim Jarmusch uvrstio nekoliko njenih pesama na soundtrack svom filma “Broken Flowers”. Sedam godina ranije, Jarmusch je bio jedan od gostiju u dokumentarnoj mini seriji “Fishing with John”, frontmena benda Lounge Lizards Johna Lurieja u kojoj su se takođe pojavili Matt Dillon i Dennis Hopper. Dillon je u mlađim danima bio predsednik fan kluba grupe Dinosaur Jr. a i danas je dobar prijatelj sa J. Mascisom, dok je Hopper režirao legendarne “Gole u sedlu” u kojima se čuje muzika grupe The Byrds.
Pitanje je da li bismo ikada čuli za The Byrds, da ih na preporuku menadžera Bennyja Shapira Miles Davis nije 1964. preporučio šefovima diskografske kuće Capitol. Među milionima obožavalaca Milesovog klasika “Kind of Blue” je i Neil Young, koji je svojevremeno rekao da mu je to jedan od najdražih albuma u svojoj kolekciji. Gde je Neil Young, tu je i Bob Dylan, njegov stari “ratni drug”, sa kojim je mnogo puta zajedno delio binu, ali i publiku.
Pre četiti godine režiser Todd Haynes je snimio film “I’m Not There” o životu Boba Dylana, u kom se, između ostalih, pojavljuje i Charlotte Gainsbourg. Ona je dve godine kasnije snimila album “IRM”, a muzičar koji je potpisan kao koautor te ploče se zove Beck. U okviru svoje Record Club serije, Beck je prošle godine svirao zajedno sa Thurstonom Mooreom iz grupe Sonic Youth.
Do pre samo nekoliko godina, član Sonic Youth je bio gitarista Jim O’Rourke, a upravo je on 2002. snimio muziku za potresnu dramu “Love Liza”, u kojoj glavnu ulogu igra Philip Seymour Hoffman. Samo tri godine nakon “Love Liza”, Hoffman je dobio oskara za ulogu u filmu “Capote”, u kom glumi pisca Trumana Capotea. Upravo se sa njim vraćamo tamo odakle smo i krenuli, tj. na film “Doručak kod Tifanija”, pošto je film snimljen po knjizi koju je napisao Capote, čime zatvaramo ovaj, pomalo besmislen krug.
Kada bolje razmislite, gotovo da ne postoji delo iz pop kulture, bilo da je film, knjiga ili album, kog ne možete povezati na ovaj način. Sve što vam treba za to je inspiracija. Upravo je to jedna od bezbroj vrednosti filma “Doručak kod Tifanija” – pored toga što je uticao da mnogi režiseri snime na desetine romantičnih komedija, naučio hiljade devojaka šta je stil i otmenost, taj film je u stanju da inspiriše na dokoličarski, pop-kulturni tobogan koji ste upravo pročitali. Šalu na stranu, vazduh u pluća i pravac na duvanje 50 svećica, jer iskreno sumnjam da ćemo se za pola veka sećati ijedne romantične komedije snimljene ove godine.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.b92.net