Nikolina i Nebojša razgovarali su o počecima njene glumačke karijere, od njenih najranijih dana kada je za komšiluk pravila pozorišne predstave dok baka s prozora kupatila glumi tonca za njenu „predstavu“, o dramskom studio u gimnaziji, o Dis pozorište kao utočište od ratnih godina i prvim koracima na Akademiji- umjetnosti u Banjaluci.
Nebojša: Kako ti doživljavaš krajiški identitet? Imamo li ga? Koji bi lik iz književnosti za tebe bio Krajišnik i kako izgleda suvremeni krajiški čovjek?
Nikolina: Ja sam savremeni krajiški čovjek. Sigurna sam da imamo, ali nije dovoljno rađeno na njegovoj promociji. Ja Krajinu doživljavam kao nešto što je vrlo toplo i opasno u isto vrijeme. Svoju zemlju i prostor na kom živim doživljavam vrlo moćno, stameno, toplo, a s druge strane vrlo opasno. I ne mislim nešto loše kad kažem opasno. Mislim opasno dobro. Malo smo oprezni, možemo da budemo i opasni, ali da trpimo u tome smo šampioni. Lik koji mi sada pada na pamet je Kočićeva Mrguda.
Nebojša: Šta čini glumačku igru dobrom?
Nikolina: To je, Nebojša, zeznuto. Nekad ja mislim da je bilo katastrofa, a iz publike neko dođe i kaže: ”Kako ste vi svi večeras sjajno igrali! Kako su vam scene bile dobre…” I obrnuto. Ja znam da sam dobro igrala ako nam se mišljenja podudare. Svaki sekund vremena provedenog na sceni, ja moram da budem u potpunoj vjeri i potpunoj predanosti igri da bi ona bila dobra. I moram mnogo da platim vrijednost tog trenutka da bi bilo što istinitije i vjerodostojnije. To je potpuno, apsolutno predavanje da bi vrijednost trenutka bila ogromna. To je specifična vrsta koncentracije u kojoj trebaš da budeš svjestan i scene i partnera, svega oko sebe, a potpuno predan trenutku.
Nebojša: Ne postoji krst kao što je krst glumca. Svako veče tuđi tekst, tuđe misli… Ja sad zviznem na internetu i vidi me 6000 ljudi, a u pozorištu 200 ljudi u publici i vidi se kad ne igraš sa 110 posto. Koji je tvoj motiv da sebi kažeš večeras izlaziš pred 200 ljudi, a pola ih je možda tu i zalutalo.
Nikolina: Ja samo znam ili sam bar tako sebi posložila u glavi, da sam u nekoj obavezi da podijelim ono što mi je od boga dato, svoj dar, da se kroz njega kanališe poruka nekog pisca ili sjajnog reditelja, da su moje tijelo, moja duša i kompletan moj emotivni sklop zajedno s tim darom, služe kao sredstvo da se neke ideje, neke misli, u toj čaroliji iznesu ljudima da im to bude nauk, opomena, pitanje, da počnu da razumijevaju život na drugačiji način. U nekoj si misiji. Moji motivi nikada nisu bili pravljenje karijere, da budem poznata ličnost i slikam se po novinama. Moj najiskreniji motiv uvek je bio da se igram i da igram, i kroz tu igru nešto da poručujem, jer mi je data ta mogućnost. U našem društvu glumci se još uvijek ne doživljavaju kao ozbiljni, ravnopravni građani. Nismo od vitalnog značaja za društvo, ali mislim da smo u jednoj plemenitoj misiji. Pozorište je čarolija.
Nikolina Friganović je studije glume je završila na Akadamiji umjetnosti u Banjoj Luci a tokom svoje bogate karijete, igrala je u preko 50 pozorišnih predstava na scenama Narodnog pozorišta Republike Srpske i Gradskog pozorišta Jazavac. Pored rada u pozorištu, Nikolina je igrala u preko 40 televizisjkih serija i igranih filmova. Njen rad su prepoznali i publika i profesija i nagrađana je sa više od 40 nagrada na festivalima u zemlji i regionu.