„Ubi me prejaka reč“ je najcitiraniji stih u istoriji srpskog pjesništva. Njegov autor, Branko Miljković, pronađen je 1961. godine. obješen na periferiji Zagreba. Biblioteka grada Beograda je povodom 50 godina od pjesnikove smrti bila domaćin skupu „Branko Miljković – pjesnik vatre“, na kojem su govorili i Mihajlo Pantić, Radivoje Mikić, Jelena Novaković, Dubravka Đurić, Vojislav Karanović, Vasa Pavković, Saša Radojčić…
Klasik srpske književnosti dugo je, međutim, i povod vanknjiževnih rasprava. Njegov nagli odlazak nikada nije do kraja razriješen. Kada su ga jednom pitali kada se najviše uplašio, Branko Miljković je odgovorio: „Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati nijednu pesmu“. To je odgovor pjesnika čija je poezija nekako ostala u senci misteriozne smrti. Jer, i sada, pola vijeka nakon što su Branka pronašli obješenog na periferiji Zagreba, forumi gore od rasprava da li je ubijen ili je sam riješio da ode. A tek poneki amblematski stih bude citiran.
U „Politici“ je 13. februara 1961. objavljena štura vijest da je „tragično završio život pjesnik Branko Miljković“. Bez dodatnih objašnjenja. Dan kasnije, dopisnik iz Zagreba je bio nešto opširniji: „U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vješanjem.“
Zabilježene su, međutim, i reči Brankovog oca Gligorija, koji je odmah otputovao u Zagreb. „Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla.“
Svjedočenja ljudi koji su proveli posljednju noć sa Brankom ukazuju na pravi triler. Kafana na zloglasnoj periferiji, ljudi u crnom automobilu koji se zaustavio baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode na to da je pjesnik prvo ubijen pa tek onda odveden do tanušnih grana drveta o kojem priča otac…
Majka Brankova je vidjela svog sina golog u mrtvačnici. Odmah joj je bilo jasno da se nije objesio. Ona je jedina tada to smjela glasno da kaže.
Ostao je mit o mučnom kraju, nimalo remboovskom, ali srećom i poezija, jedinstvena u srpskoj lirici. Pjesnik Alek Vukadinović kaže: „Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti.“
Književnik Vasa Pavković kaže da je Branko Miljković klasik srpske lirike.
„Njegovo mesto je nedvosmisleno u panteonu naše lirike 20. veka, ali je paradoksalno, suština njegovog lirizma i danas neuhvatljiva, a poetičke osnove, kao i konsekvence njegovih poetičkih izbora, nedovoljno jasne. Kad mislimo na njegov lik, krećemo se između polova koje je sam označio rečima Vatra i Ništa, a to je izuzetno hermetičan prostor postojanja i kreacije“, kaže Vasa Pavković.
Stih „Moj pad produžava moj život“ na neki način definiše ne samo pjesnikov predosjećaj nego i njegovo mjesto na mapi srpske poezije. Miljković se stihovima i uzdizao i padao, ali je vjerovao u moć pjesničke riječi kao vrhovnu moć jezika i to je ono što ga čini potrebnim pola vijeka nakon njegove prerane smrti.
Pjesnik Saša Radojčić poeziju Branka Miljkovića čita dotičući se njegove „filozofičnosti“. „Ta filozofičnost je opšte mesto govora o Miljkoviću, ali kao i svako opšte mesto, nije dovoljno potkrepljena konkretnim tekstualnim dokazima. Moto mog pristupa na skupu o Miljkovićevoj poeziji je bila Ničeova rečenica: ‘Filolozi čitaju tekst, a mi moderni čitamo samo još misli’. U govoru o Miljkovićevoj filozofičnosti uglavnom su se čitale misli, a ja pozivam da se čita konkretni tekst i utvrde stvarne kontekstualne veze između Miljkovića i filozofskog (pod)teksta. Tako, npr. amblematsko Miljkovićevo ‘isto je pevati i umirati’ tumačim kao inverziju Parmenidovog ‘isto je misliti i biti’, Miljkovićev iskaz ‘poezija voli da se skriva’ kao parafrazu Heraklitovog ‘priroda voli da se skriva’, a određenje poezije kao ‘mišljenje pevanja’ kao stvar neposredno inspirisanu Hajdegerovom filozofijom“, kaže Radojčić.
Branko Miljković
Rođen je u Nišu 29. januara 1934.
Godine 1953. odlazi u Beograd na studije.
Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.
Prve pjesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“.
Prvu zbirku pjesama „Uzalud je budim“ objavljuje 1956. i s njom postiže veliki uspeh; najznačajnija je zbirka „Vatra i ništa“, nakon koje izlaze i zbirke „Poreklo nade“ (1960) i „Krv koja svetli“ (1961). Zbirka „Smrću protiv smrti“ objavljena je 1959.
Beograd napušta u jesen 1960. godine i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu.
U noći između 12. i 13. februara 1961. njegovo obješeno telo pronađeno je u parku u Zagrebu. Imao je 27 godina.
Film o njemu „Vatra i ništa“ snimljen je 1995.
Narodni muzej u Nišu čuva cjelokupnu pjesnikovu zaostavštinu.
Nagrada „Branko Miljković“ dodjeljuje se od 1971. godine.
Ubi me prejaka reč
Čuveni stih, kasnije i epitaf, „Ubi me prejaka reč“, koji je zvučao proročki, Branko je objavio u svojoj zbirci pesama „Poreklo nade“ iz 1960. godine. Ovaj stih je vjerovatno i najpoznatiji u srpskom pesništvu. Znaju ga čak i oni koji su imuni na poeziju, a na ovu temu već decenijama se pišu diplomski radovi. Kada je sahranjen, na grobnici mu je uklesan upravo ovaj stih. To je, prema riječima njegovog prijatelja Koste Dimitrijevića, bila opominjuća poruka njegove porodice zbog pjesnikovog tragičnog kraja.
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Sonet o neporočnoj ljubavi
Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.