U novopokrenutoj kolekciji „Jedan prema jedan”, čiji je urednik Goran Petrović, „Službeni glasnik” objavio je knjigu jednostavno nazvanu „Ljubica Arsić”. U ovoj, izuzetno lepo opremljenoj, knjizi nalazi se autobiografija Ljubice Arsić (1955), trinaest njenih priča, deset omiljenih gradova, pet neobičnih događaja, osam knjiga koje su joj promenile svet, deset erotskih slika i tri omiljena fetiša.
Kako ste se odlučili da svoju intimu podelite s čitaocima?
Od onog trenutka kad sam odlučila da pišem knjige u kojima sam sa nepoznatim, ali bliskim čitaocem razgovarala o svemu što mislim da drugom treba da se ispriča. Pisac čitaoca vidi kao nekog ko je od njega bolji i ko će ga saslušati i razumeti, poput doktora ili učitelja, pogladiti po glavi i smestiti u svoju policu zajedno s drugim knjigama. Pisci zaslužuju posebno divljenje zbog „smelosti”, koja je uzvišen vid ljudskosti, da ispričaju ličnu priču i tako se povežu sa drugima. Kao saputnik u vozu sa kojim nas ne spajaju zajedničke tetke i stričevi, nema krvnog srodstva već jedino priča, koja ostaje i kad mi siđemo na prvoj stanici.
Pisci koji su promenili vaš svet jesu: V. Jerofejev, Ž. Saramago, V. Nabokov, H. Kortasar, M. Diras, M. V. Ljosa… Šta vas je privuklo baš ovim autorima?
Teško pitanje, kao ono: Zašto voliš baš tog muškarca, a ne nekog ko je bogatiji ili nema klempave uši? Pa ako mogu da ih vidim kao probrano društvo s kojim bih ponovo išla na ekskurziju, onda su sa mnom zato što su pametni a nisu dosadni, što se lepo ponašaju u svojim romanima i što imaju vrstu otmenosti koju volim, čak i kad, kao Venjička Jerofejev u čuvenom koktelu „Sadko željeni gost” preteraju s količinom špiritusa za polituru pa posle u zanosu pijanstva jedu bele salvete.
Od domaćih pisaca pominjete M. Crnjanskog i B. Petrovića. Šta spaja, a šta razdvaja ova dva pisca?
Spaja ih što su obojica bili niskog rasta, nisu imali visinu za Srpsku akademiju nauka. A razdvaja ono što, paradoksalno, povezuje sve izuzetne pisce: snaga talenta, kod svakog pisca drugačije boje, ukusa i mirisa, koja prkosi i gleda s visine kao Mikelanđelov David.
Opisujete deset gradova koji su na vas ostavili snažan utisak. Koja vam je slika najupečatljivija i danas?
Uvek prizori s ulice. Žena sedi na pločniku i priča svom pinču, a on joj kučećim glasom odgovara. Kad malo bolje oslušnem, shvatim da žena onim drugim glasom svog kučeta u stvari priča sama sa sobom, iz stomaka. Kad smo već kod pasa, jedna bogata kontesa šeta svog ljubimca obuvenog u četiri lakovane cipelice. Usamljenost je ista u svim gradovima, stvara fantomske glasove od kojih se i sastoji književnost. Dvorci i fontane za mene nemaju naročitu vrednost, oni su samo kulise.
Govorite i o pet neobičnih događaja. Koji je najneobičniji?
Stvarno ne znam kako neobično podleže komparaciji i šta je od neobičnog neobičnije jer je njegova priroda nelogična i skoro neljudska pa zato izmiče upoređivanju. Ima mnogo neobičnih događaja u mom životu jer život zna da sam pisac i šalje mi ih da ga reklamiram kao jednu po svemu izuzetnu i fantastičnu pojavu prepunu neobičnih bara iz kojih iskaču žabe koje se posle pretvore u princa.
Erotski i seks simbol za vas je Merilin Monro. Zašto baš ona?
Merlinka je seks simbol možda za Ljubišu Arsića, ali ja sam žena i za mene su seks simboli zanimljivi i zgodni muškarci. Merlinku vidim kao svoju sestru, ili monahinju koja je, doduše, morala da malo više istrći svoju lepu zadnjicu i grudi, ali je to skupo platila. Ponekad mi se čini kao da sam je ja gurnula u taj muški metež tek da vidim da li će da se snađe, a onda gorko zažalila što je, na primer, nisam naučila da veze ili što je nisam upisala na kurs karatea. Zamislite Merlinku koja Kenedijevima zadaje majageri!
Jedan od vaših fetiša su crvene lakovane cipele s visokim potpeticama. Šta za vas predstavlja crvena boja?
Crvena je carska boja, kad je obučem osećam se kao Porfirogenet. Nisu je džaba carevi prisvajali samo za sebe. Ponekad je dovoljno da nešto crveno nosim u tašni pa da osećam kako me moje malo lično sunce obasjava. Gete je smatrao da civilizovani ljudi teže mirnijim bojama, a da jake preferiraju divljaci. Često je oblačim uprkos Geteovom stavu, možda iz onog čuvenog srpskog inata!
Tekst je preuzet iz Politike