Foto Tomislav Tomić
Nenad je autor romana “Luzegrad uživo” i ” Besparačke priče” i pisac za koga se u Srbiji zna, pa smo odlučili ovim intervjuom da mladog novosadskog autora približimo banjalučkoj i bosanskohercegovačkoj publici.
Novosadski pisac, muzičar i novinar Nenad Baraković objavio je roman “Luzegrad uživo”, koji u nizu kratkih priča kazuje o mitskom mjestu, a ono zapravo može biti bilo gdje. Izdavač knjige je “No Rules” iz Beograda.
Baraković je autor i knjige “Besparačke priče”, a angažovan je i kao novinar. On se bavi i publicistikom, te je sarađivao sa mnoštvom poznatih umjetnika kao što su legendarni Boris Leiner, nekadašnji bubnjar popularne “Azre”, Mile Kekin i mnogi drugi. Baraković se aktivno bavi muzikom, i imao je zadovoljstvo da ostvari saradnju sa Sašom Novakom, originalnim članom i gitaristom benda Psihomodo Popa. Iza njega su bendovi Ćelava Gospođa, TBK, Bunker 13. Nenad je autor za koga se u Srbiji zna, te smo odlučili ovim intervjuom da mladog novosadskog autora približimo banjalučkoj i bosanskohercegovačkoj publici.
Mi smo već vodili razgovor povodom objavljivanja tvog romana prvenca “Besparačke priče”. Kako je taj roman prošao i kakve kritike je dobio od strane čitalačke publike?
Nenad: Znaš kako, jedni misle da sam glasnogovrnik svoje generacije, drugi misle da sam budala, a treći ni ne znaju da postojim. Tako da je istina razapeta negde između te tri stavke. Lično sam zadovoljan, u tom trenutku nije moglo da bude bolje da ispadne. Knjiga je završila po raznim ćoškovima sveta, a posebno izdavajam onu koja je završila u biblioteci na Beverli Hilsu. Osim Srbije, imala je distribuciju i u Hrvatskoj, a javljali su se ljudi i iz BiH. Desilo se puno lepih stvari, a pri tome se nisam priklonio mejnstrimu. Nisam spuštao lični kriterijum nivoa zabave u procestu stvaranja, a ni u onih vorholovskih 15 minuta slave. Igralo se po mojim pravilima, ali to nije važno. Vazno je da je svima bilo lepo na plesu.
Pred nama je roman “Luzegrad uživo”. Opiši nam svoje najnovije djelo.
Nenad: Ima u njemu humora, bola, kritike, popularne kulture i zabave. Rađen je iz dva dela i prati junake i njihove apsurdne situacije kroz kratke priče. Toliko znam, jer iskreno, nisam ga pročitao. Konzumiranje svojih knjiga, tekstova, kolumni to mi dođe kao da gledam snimke seksa u kojem sam učestvovao. Ima tu nešto bolesno. Stidljlve sam prirode i onda mi to nije prijatno. Mada mislim da sam u obe stvari korektan. Treba pitati druge, koji su objektivni, ne mogu da ti dam adekvatan odgovor. Zato su mi kolege i pisale blurbove i recenzije, mislim u vezi knjige i pisanja. Za ono drugo se recenzije prenose s kolena na koleno, bogu hvala. Šalu na stranu, ti kada završiš knjigu već u tom trenutku pišeš bolje jer si prošao kroz neku vrste katarze i učenja, a čekaš pola godine da se knjiga pojavi. Što će reći da ne daješ sebe u najboljem izdanju i to mene ume da frustrira. Znaš, zajebano je to. Nisam se radovao kada je izašla knjiga, čoveče. Samo nastaviš dalje, a od ove već imam otklon. Ne da mi se ne dopada, naprotiv, nego već spremam startnu poziciju da pišem nešto novo. Ali tako je sa stvaralaštvom, to znaju kolege koje ozbiljno i profesionalno pristupaju stvaranju. Kreativne krize su šansa za kreativni razvoj, i treba toga da ima. Mada me posao koji se bavim, a to je novinarstvo, jel, vraća u brutalnu racionalnost pa se dešava balans.
Šta te je inspirisalo da pišeš na temu izgubljenog grada i da li su zapravo svi ovdašnji, regionalni, balkanski gradovi, na neki način, na tragu toga da se izgube?
Nenad: Inspirisalo me je to što sam i sam veći deo života prilično izgubljen i nesnađen. Osećam se kao taoc mentalno retardiranih koji mi ne daju da dišem, a plus me i jebu u mozak. Ali sam očigledno solidno sklepan i otporan na opšte odševljenje svih prisutnih. Kekin je rekao za knjigu da je ona otpor zdravog razuma. Neka to bude odgovor. Moj zdrav razum u kolaboraciji sa nezdravom sredinom su odradili ovu knjigu. I onda mi je Luzergrad došao kao poligon gde ću da se igram bez posledica. Mada on ne postaje toponim zbog svojih karakteristika, arhitekture i pejzaža. Ljudi u njemu ga oblikuju i prave na svojevrstan način karikaturu i grotesku na sve sto nam se dešava.
Opiši nam književnu scenu Novoga Sada. Kako pisci žive u tom gradu?
Nenad: Pravo da ti kažem, ne zanima me književna scena Novog Sada ali ne iz nekog ego tripa kao najbolji sam i to. Jesam ja dobar, to stoji, nego nemam često kontakte sa piscima, niti želim da budem u tom krugu ljudi. Imam ja mali krug velikih ljudi, što bi rekao Massimo. Moji najbolji prijatelji su u svetu muzike, ili su fotografi, novinari, vatrogasci, profesori, frilenseri, šljakeri, prevaranti. Dosadni su mi pisci, književne večeri i to njihovo međusobno šašoljenje po mudima. Mi smo elita, kreveljenja i slično. Sretnem Tišmu, sedi u kafiću Porta. I onda kontam, evo sedimo Tišma i ja u bašti i bole nas kurac. Da nas prevrneš obojicu ispalo bi nam dvesta dinara iz džepa, on kultni pisac, ja glasnogovrnik nove generacije. Onda mu kažem da sam pisac i da ću dobiti Ninovu nagradu. On misli da ga zajebavam. Puna bašta, i baš ih briga za Tišmu. A onda prođe neka tik-tokerka, instagramuša i klinci polude za njom. Slikanje, autogrami. Eto, tako žive pisci u Novom Sadu.
Šta je sa kulturom, uopšte. Novi Sad se u zadnje dvije decenije udvostručio, bar kada je riječ o broju stanovnika. Možda će zvučati ironično ovo pitanje, ali da li se Novi Sad i kulturno duplicirao?
Nenad: U suštini, mislim da nisam dobar sagovornik za tu temu, jer ne doživljavam sebe kao kulturu. Opasno bi bilo da postane kultura svako ko nešto napiše ili odsvira. To je taj kulturelitizam gde se autorstvo i scena sapliću. Ne treba pisanje i sviranje da bude ekskluzivno, nego inkluzivno, dostupno ljudima. Ja sam zabavljač i kao novinar i kao pisac. A koliko vidim, svi se dobro zabavljamo. I nisam ti odgovorio, ti me pitaš jedno, a ja pričam samoinicijativno šta hoću. Ima mesta za sve u Novom Sadu. Ako hoćeš na rokenrol svirku, može. Ako hoćeš na književno veče, može. Ako hoćeš na folk ili trens, može. Ako hoćeš da budes kriminalac, može i to. Ako hoćeš na stend ap, nikad više stend ap komedija. Valjda su ljudi sve više depresivni, pa im treba da ih neko nasmeje. A različitosti treba da negujemo jer bez njih ne bi bili to što jesmo.
Ima li dovoljno dobrih i talentovanih autora novije generacije danas i šta se dešava sa ovom nadolazećom generacijom, ona kao i da nije dovoljno umjetnički angažovana?
Nenad: Mediji kažu da ih ima, ali ja nisam upoznao novog Štulića ili Branka Ćopica. I šta je zapravo novija generacija? Mene jeza uhvati kada čujem da sam mlad, a na početku sam tridesetih. Sa trideset si mlad možda da postaneš milioner, mada ima i toga. Uvek se piše, uvek se svira, stvara, ali je potrebna određena vremenska distanca da se napravi otklon, pa da vidimo šta je prošlo test vremena, i šta je zaista vredelo, a šta nije. Jer u trenutku svašta može da se učini prijemčljivo i zanimljivo. A mladih koji su na našoj strani ima. Upoznao sam ih, uvek ih ima. Ne treba ih kritikovati, bar ne javno. To ćemo posle intervjua. Da se ne zajebavamo, osamdesetih je Lepa Brena išla helikopterom na svoje koncerte a ne ekipa iz Partibrejkersa. To je romantizacija vremena. Bilo je i meni lepše sa dvadeset, nego sada sa trideset.
Počeo si ozbiljnije da se baviš spisateljstvom, i korak po korak nižeš knjige, a tu su već dve. Da bi se pozstao poznat pisac da li je za to potreban samo talenat za pisanje ili to zavisi i od faktora sreće?
Nenad: Ako ti odgovorim iskreno, zatvoriće i Buku i mene. A već sam zabranjen na jednom mediju. Mogu da pišu i netalentovani ljudi, to je ono što već rekoh. Nije stvaranje stvar ekskluzive. Tako verovatno i ide, neki krenu i stanu a mi koji dobijemo fidbek od publike, medija i izdavačkih kuća, nastavljamo dalje. Jer ko god da kaže da više voli da ima tri čitaoca nego 300 ili 3000, ne verujem mu. Ne kažem da je sve u tiražu, jer malo se bavim i marketingom tako da znam kako se stiže do srca baba i velikog riča, ali to nije moja šolja čaja. Ne volim laktanje, a i prečice su za pizde. Ko piše isključivo za sebe, on to može i kući da radi bez objavljivanja i medijskog eksponiranja. Ali neuspeh je lakše opravdati sa tim, pišem za sebe, ja sam andergraund i niko me ne razume. Ma da, sve se bojim. Književna dela su razmena energije autora i čitaoca. Tu nastaje završna magija, koja počinje kada se napiše prva stranica.
I na kraju pitanje koje je i najbitnije. Gdje bosanskohercegovački čitaoci mogu kupiti ili nabaviti knjigu “Luzegrad uživo”? Kako doći do romana?
Nenad: Ma to je najmanje bitno pitanje. Ne znam da li postoje Delfi i Laguna u BiH, ali mislim da oni šalju knjige i tamo. A mislim da i moj izdavač No Rules šalje. Ne volim o tome, nisam trgovac. Da se ja pitam, podelio bih hiljadu knjiga na sajmu. Ali ne ide tako. Mora neko i da zaradi na ludim piscima. A i ludom piscu stižu računi. Hteli smo kapitalizam, eto nam ga. Kako god, veliki pozdrav za sve čitaoce BUKE i nadam se da ćemo ovaj put imati dovoljno pameti da jedemo kokice i posmatramo vatromet oko nas, bez da se petljamo. Dosta je bilo sranja. Hvala ti puno na razgovoru, vidimo se u Novom Sadu. I ti imaš šta da kažeš publici sa ove strane reke.