Recenzija knjige Jovica Aćin, Ušće okeana (Geopoetika, 2011)
Nije novost da u književnosti svi pravci i stilovi postoje ravnopravno jedan kraj drugog kao neiscrpan rezervoar i da ih je moguće slobodno uzimati i varirati. Problem koji sa tim ima kritika, koja po prirodi stvari sa sobom nosi određena predubeđenja, ostaje isključivo njen, to jest ukoliko propusti da primeti da je neka knjiga značajna i/ili dobra bez obzira na njenu pripadnost trenutno dominantnoj književnoj školi, onda čini greh najpre prema sebi jer sužava svoje oko i time se isključuje iz onoga za šta se zalaže. Nadam se da se takve stvari ipak retko dešavaju i da je moguće zadržati koliko toliko objektivan stav, bez obzira na lične afinitete i pripadnosti.
Knjiga Ušće okeana Jovice Aćina jedna je od retkih koja se do sada pojavila u ovoj godini. Naime, zadržavajući staru praksu da čuvaju svoje adute za ranu jesen, dakle za Sajam knjiga, ovdašnji izdavači preguravaju prvu polovinu godine reciklirajući stare materijale i radeći na promociji onoga što je urađeno u prethodnoj godini. S druge strane, nije baš da i srbijanskoj književnosti cvetaju ruže. Produkcija je mala i u većini slučajeva prilično loša, bez obzira na to što će mnogi pokušati da nas ubede u suprotno. Neke strukturalne pomoći u vidu stipendija i ohrabrivanja autora gotovo da i nema, a prošle godine se pojavio relativno velik broj dobrih proznih knjiga, da bi 2011. imala da ponudi jednako “obilje”. Voleo bih da me stvarnost demantuje, ali sumnjam da će se ove godine pojaviti više od dve-tri knjige koje ćemo pamtiti. Kako bilo, Ušće okeana, bez obzira na činjenicu što se ne radi o vrsti literature koju rado čitam, ume povremeno prijatno da iznenadi.
Radi se o četrnaest priča i jednoj noveli koje se kreću u istom tematskom krugu i manje ili više odražavaju osnovne crte poetike Jovice Aćina, a ona bi se zbirnim imenom mogla nazvati reciklaža. Ima dobre i loše reciklaže, pa tako i kod Jovice Aćina kvalitet knjiga varira od naslova do naslova, ali mi se čini da je Ušće okeana tekst koji uspeva da reciklira dobar materijal i da to učini na prilično visokom nivou tvoreći u procesu reciklaže značenjska pomeranja, odnosno da na osnovu starih tekstova i modela dovede do nečeg novog i neponovljivog.
Književnost i likovna umetnost su materijali sa kojima Aćin radi. Zahvata malo od Poa, malo od Kafke i Davida Grosmana, od Pesoe, Rilkea, od Handkea, Sezana, od Velsakeza i Velikića i mešajući to sa mistikom mora, alhemijom i čulnošću hrane, dobija jedan melanž koji ima svoje uporište u nečemu što bih nazvao filozofija otpadništva, egzistencijalni marginalizam pojačan svešću o mogućnosti iskupljenja kroz iskustvo umetnosti i okeanske večnosti. Na taj način se postvaruje dvostrukost naslovne metafore o okeanu u koji se moguće uliti, ali i beskrajnom prostoru i obilju mogućnosti koji se u nas ulivaju.
Aćinovo pripovedanje nije čisto u smislu da ga ne karakterišu jasno definisani zapleti i obrti. Ono više liči na esejiziranu pripovetku, model koji lično ne preferiram, ali u Ušću okeana to funkcioniše prilično uspelo. Postavljaju se naravno pitanja o pravu na poređenje, kao i o opravdanosti i potrebi takvog poduhvata u zemlji i vremenu koji nikako nisu naklonjeni ovakvoj vrsti diskursa, ali ako zanemarimo činjenicu da živimo u zemlji Srbiji, moguće je naći priličnu satisfakciju u nizovima asocijacija, u umetničko-nomadskom iskustvu koje većina stanovnika ove zemlje ne može da uživa. Eskapizam, pokazuje se, nije uvek pogrešna strategija jer se i na njegovom kraju krije ista ona uznemirujuća usamljenost, isti očaj egzisetncije koji svi, pismeni ili nepismeni, obrazovani ili manje obrazovani, bogati ili siromašni na koncu moramo osetiti.
Nije ovo književnost koja me ostavlja bez daha. Ova vrsta postmodernističkih eskapada je, čini mi se, prilično potrošena, posebno onih koje ostavljaju po strani premoderna iskustva koja smo doživljavali, ali najpre činili na brdovitom Balkanu. Beskrajno referiranje na tekstove ume da bude zamorno i Aćin često nema meru u tome. Ispada kao da se time hvali, ali to u suštini govori o nemoći da se prenebregne taština. To posebno dolazi do izražaja jer mu je motivacija likova slabo mesto u svakoj od priča. Zbog toga će se nekome ova knjiga učiniti prilično dosadnom i ja neću imati problem da se sa tim složim. Međutim, razrađenije priče u knjizi, a posebno “Pričaj mi o tome” i naslovna novela uspele su da bace novo svetlo na postmodernistički siže popularan u ovdašnjoj književnosti krajem osamdesetih i početkom devedesetih.
Ušće okeana prosto jeste jedna od boljih Aćinovih knjiga. Uhvativši dobru perspektivu, izoštrivši konačno sliku i napustivši neke od ambicija koje su ga “krasile” u prethodnim knjigama, on je uspeo da stvori niz prilično uspelih narativnih celina, u momentima čak grotesknih, poput priče “Kako sačiniti priču” u kojoj ljubavni jadi dežmekastog mesara i prevodioca dobijaju prilično jezovit rasplet. Ako volite književnost koja će vas naterati da guglate u potrazi za referencama, onda ste u pravoj priči. Ako, pak, volite književnost koja pogađa direktno u stomak i ostavlja bez daha, slobodno možete da preskočite Ušće okeana. Ulijte nešto drugo u sebe.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com