Beogradski
bend originalnog i čudnog imena Kanda Kodža i Nebojša (KKN) i svojstvenog
sounda koji je u sebi sadržavao više muzičkih pravaca, oformljen je na samom
početku devedesetih godina. Tih devedesetih, po mišljenju mnogih muzičkih
kritičara, cvjetala je rok scena u regionu, iako se radilo o politički i
ekonomski jako nesređenom i nesrećnom dobu, što je i danas slučaj. Prvi album
“Guarda Toma!” objavili su 1996. godine, a tu se, osim pjesama
snimljenih u studiju, našle i pjesme koje su snimili nastupajući u Domu
omladine i KST-u u Beogradu. Ovaj album ostao je legendaran zaslužujući
ponajviše pjesmi “Priroda”, koja je zbog Oliverovog upečatljivoga
glasa i njegovog tadašnjeg načina pjevanja ušla u antologije domaćeg rokenrola.
Dvije godine kasnije izdali su album “Igračka plačka”, koji je imao i
politički angažovane tekstove, a iako mu je produkcija prilično loša ovaj album
je od strane kritičara proglašavan i za najbolji srbijanski album snimljen
devedesetih godina. 2000. godine KKN su snimili album na engleskom jeziku
“Become”, poslije kojeg bend odlazi na kraću pauzu. Poslije pauze
Oliver Nektarijević okuplja novu ekipu i 2005. godine snima album “Prekidi
stvarnosti”, koji je po mnogo čemu zreliji od prethodnih albuma, a u njemu
se, između ostalih žanrova, ponajviše ističe rok zvuk. Kasnije bend postiže
veliku popučarnost i izvan Srbije nižući albume “Deveti život” 2008.
godine, “Manifest” 2011. godine, “Volja za noć” 2014.
godine i “Uživo” 2017. godine.
Danas
su Kanda Kožda i Nebojša rado viđen sastav u cijelom regionu i šire, a 1.
aprila nastupiće u Banja Luci u KSB – Klubu studenata Banja Luka. Povodom ovog
nastupa novinar BUKA magazina razgovarao je s karizmatičnim frontmenom grupe
KKN Oliverom Nektarijevićem.
Zdravo Olivere. Dugo tebe i KKN nije bilo u BL, zašto smo morali tako dugo
čekati na vaš koncert?
Oliver:
Ej, ćao. U, je, ili je pitanje tako sročeno, ili smo vam stvarno nedostajali.
Ako jesmo, nismo imali pojma, inače bismo već došli, vrlo rado, vi znate koliko
vas mi gotivimo, koliko puta smo zajedno prošli svašta, delili dobro i zlo.
Više dobro, na svu sreću.
Šta
publika može očekivati od svirke, da li će svirka biti malo “žešća”
nego ranije jer čini se da je KKN “učvrstio” svoj zvuk koji ima mnogo
više distorzije nego ranije?
Oliver:
Mislim da je i bez distorzije bilo žešćih svirki, ali istina, stvari idu svojim
tokom, zvuk prati naše sazrevanje koje je pomalo usporeno, da ne
kažem-zaostaje. Kao da smo do juče bili dečaci, kao da tek sad odrastamo,
postajemo muškarci.
Vi
ste na početku karijere eksperimentisali sa raznim žanrovima muzike. Da li je
to bilo iz razloga što niste mogli da se odredite kojim ćete muzičkim pravcem
krenuti ili ste težili ka nekoj originalnosti?
Oliver: Na početku smo uglavnom
razbijali formu, trudili se da ne ličimo ni na koga, a muzika nam, kao rezultat
takvog pristupa, zapravo nije ličila ni na šta. Mnogi su u tome, ipak, uočili
kreativni potencijal i videli, odnosno primetili sviračke kvalitete benda, i
mislim da im je bilo zanimljivije da nas prate u tom kontekstu nego da nas
slušaju. Jer bili smo poprilično neslušljivi. Mnogo više nego kasnije, ili sad.
Da
li osjećate da ste sada mnogo zreliji bend, iako ste popularnost stekli još u
vremenu devedesetih, i da li se mora desiti neki klik kada bend osjeti da treba
raditi ozbilnije i profesionalnije?
Oliver:
Da, da, da. Apsoliman. Čini mi se da Vi znate odgovor na ovo pitanje, tako ste
ga postavili. Zapravo, u njega je implementiran odgovor. Mogao bih samo
potvrdno da odgovorim, ali hajde da dodam i to da nam u početku stvarno ništa
nije bilo važno osim zezanja i rada na nekoj šatro virtuoznosti, u stvari
klinačkoj, jer loženje na tu početničku virtuoznost je samo po sebi infantilno,
a kasnije nam je postajalo sve jasnije da je važnije i zahtevnije napraviti
dobru stvar, na primer. Isto kao i to da bend treba da zvuči kao jedinka, a ne
kao nekoliko pojedinaca koji se lože da dobro sviraju.
Da li je danas muzička scena mnogo oskudnija nego ranije? Čini se da su mnogi
sastavi i muzičari prestali s radom jer nisu vidjeli smisao u bavljenju
muzikom?
Oliver:
Ne mogu da kažem da je oskudna scena. Pitanje smisla se, doduše, uvek postavlja
i zavisi od motiva i razloga zbog kojih je neko uopšte počeo da se bavi
muzikom. Ako se od starta ložio da bude slavan, ili zaradi lovu, ili šta ti ja
znam, leči neke komplekse a nema talenta, onda je verovatno veoma brzo došlo do
toga da ne vidi smisao. Takvi ili odustanu od muzike, ili odustanu od ove
muzike i idu u narodnjake i tako to. A sigurno ima i dosta onih koji pomisle da
je pametnije da se bave nečim drugim, ili smatraju da imaju neki bolji izbor.
Mislim, ko zna iz kojih sve razloga ljudi prestaju da se bave muzikom. To su
sigurno mnogi, raznorazni razlozi. Nama je bilo važno zezanje i muzika koja nas
radi. Nikakve nuspojave nas nisu zanimale. A vremenom su i one počele da se
javljaju. Mada smo mi baš bili klinci kad smo počeli. Već dugo radimo ono što
volimo, a nije baš da se samo krpimo od toga. Za nas bi obrnut scenario bio
nemoguć. Mislim da bismo, kao što je bilo nekad, pre gladni svirali ono što
volimo, nego siti svirali ono što nam je odvratno. Prema tome, verovatno se u
većini slučajeva ovom muzikom ovde bave oni kojima je važna muzika. Kad osete
da su se ispucali, kad ih savlada umor, godine, bolest, tada možda nestaje i
smisao. A možda ni tad.
Jedno
vrijeme je i KKN pauzirao. Šta ti daje energiju da se i dalje baviš muzikom?
Oliver:
Pa to! Bavljenje muzikom, ljubav prema muzici, ljubav prema ljudima koji nas
podržavaju, uživanje, želja da napravimo i pružimo nešto dobro. Ja osećam i to
da mi je važno da ne razočaram nikoga ko veruje u mene. A i mora od nečega da
se živi. I to gospodski, povremeno. Ne volim da se kurčim, a ni da se hvalim,
takav sam se rodio, a život mi je 100 puta dokazao da imam mnogo više osnova da
se kurčim od mnogih koji se kurče, ali ne kurčim se, to me ne zanima, neka u kurčenju
uživaju oni koji vole da se kurče, ja uživam u onome što je meni gotivno.
Gdje
vidiš sebe za petnaestak godina, da li misliš da ćeš se i dalje baviti muzikom?
Oliver:
Ne znam, i ne smem da govorim o tome, radi uroka, popio sam par nok dauna u
poslednje vreme, poljuljano mi je zdravlje, a nisam vidovit, mogu samo da se
nadam da će sve biti ok i da se čuvam, i da čuvam sve oko sebe, i oni mene,
valjda, kako ko. Samo bi bilo dobro da uvek mogu da doziram piće kako treba,
ili da bar povremeno mogu bez pića. Ponekad me uplaši način života. Problemi sa
spavanjem i dnevnim ritmom. Takodje bi bilo lepo da ima više brige i obzira,
ali nema uvek, nažalost, čovek u jednom trenutku shvati ko su mu prijatelji i
jedino dobro za njega je da se prema ljudima postavi u skladu sa tim. Mnogi te
samo koriste. To ne mora da bude isključivo loše ako postoji neki reciprocitet,
fer plej. Ali kada ti postane jasno da nekoga suštinski baš zabole za tebe, a
stvari se uvek nameste tako da te cima baš kad mu nešto treba a ne nudi ništa
zauzvrat, to je vrlo indikativno, ne verujem da je slučajno, i tada treba
postaviti stvari na svoje mesto. Energetski vampirizam treba izbegavati bez
griže savesti.
Imali neki posao koji bi mogao da radiš kada ne bi bio pjevač i autor benda
KKN?
Oliver:
Pisanje. Nadam se.
Šta i je muzika dala a šta oduzela?
Oliver: Da bih tačno odgovorio na ovo
pitanje, trebalo bi da imam mnogo više dara za matematiku.
Koji bi bio tvoj savjet za mlade
muzičare?
Oliver:
Ko sam ja da delim savete. Verovatno bi većina njih mogla da savetuje mene.
Neki mladi muzičari su to već radili. Muzičarke, preciznije. Ja samo mogu sve
da ih zamolim da se čuvaju.
Da li misliš da je bend porodica i šta je najbitnije da bi bend funkciorisao?
Oliver:
Kako za koga. Ja sam, recimo, nekada bio mnogo otvoreniji prema bendu, ali
fidbek je često bio takav da se to menjalo. Mislim da nismo bliski onoliko
koliko sam nekada želeo i zamišljao da treba da budemo. Ali uglavnom smo
u korektnim odnosima. Odnosi su najvažniji za opstanak benda, ali po prirodi su
komplikovani i umeju da budu teški, posebno na temu raznih obzira, razumevanja,
istinskog prijateljstva, itd. Ipak je u pitanju posao, uglavnom se nešto
računa, jbg. Naš bend uspeva da održi dobre odnose, više ili manje uspešno.
Koliko
ima istine u tome da je rokenrol seks i alkohol i da bez poroka ne možeš sebe
zvati rokerom?
Oliver:
Nisam bez poroka od kad sam u bendu, tako da ne znam. A ne znam ni da li sam
roker. Neki autoriteti su mi rekli da sam rokenroler, tako da za to verovatno
možemo da kažemo da je na mestu. Ali, mislim da je u rokenrolu glavna muzika,
da je ona početak i kraj, alfa i omega. Poroci dolaze, menjaju se, nestaju,
priče mogu da se pričaju do sutra, ali bez muzike koja stoji iza tih priča, te
priče su prazne.
Da li je rokenrol ustvari način života?
Oliver:
Pa jeste. Ali bez muzike ne postoji. Svejedno da li je slušaš ili praviš,
rokenrol je muzika. I dobro zezanje. Život bez muzike i zezanja je smrt.
Planovi KKN.
Oliver:
Planovi su konstruktivni, ali jedan Petronije Arbitar je rekao:” ne treba se
oslanjati na sopstvene planove, jer sudbina ima svoj račun.”