Beogradski bend originalnog i čudnog imena Kanda Kodža i Nebojša (KKN) i svojstvenog sounda koji je u sebi sadržavao više muzičkih pravaca, oformljen je na samom početku devedesetih godina. Tih devedesetih, po mišljenju mnogih muzičkih kritičara, cvjetala je rok scena u regionu, iako se radilo o politički i ekonomski jako nesređenom i nesrećnom dobu, što je i danas slučaj. Prvi album "Guarda Toma!" objavili su 1996. godine, a tu se, osim pjesama snimljenih u studiju, našle i pjesme koje su snimili nastupajući u Domu omladine i KST-u u Beogradu. Ovaj album ostao je legendaran zaslužujući ponajviše pjesmi "Priroda", koja je zbog Oliverovog upečatljivoga glasa i njegovog tadašnjeg načina pjevanja ušla u antologije domaćeg rokenrola. Dvije godine kasnije izdali su album "Igračka plačka", koji je imao i politički angažovane tekstove, a iako mu je produkcija prilično loša ovaj album je od strane kritičara proglašavan i za najbolji srbijanski album snimljen devedesetih godina. 2000. godine KKN su snimili album na engleskom jeziku "Become", poslije kojeg bend odlazi na kraću pauzu. Poslije pauze Oliver Nektarijević okuplja novu ekipu i 2005. godine snima album "Prekidi stvarnosti", koji je po mnogo čemu zreliji od prethodnih albuma, a u njemu se, između ostalih žanrova, ponajviše ističe rok zvuk. Kasnije bend postiže veliku popučarnost i izvan Srbije nižući albume "Deveti život" 2008. godine, "Manifest" 2011. godine, "Volja za noć" 2014. godine i "Uživo" 2017. godine.
Danas su Kanda Kožda i Nebojša rado viđen sastav u cijelom regionu i šire, a 1. aprila nastupiće u Banja Luci u KSB - Klubu studenata Banja Luka. Povodom ovog nastupa novinar BUKA magazina razgovarao je s karizmatičnim frontmenom grupe KKN Oliverom Nektarijevićem. Zdravo Olivere. Dugo tebe i KKN nije bilo u BL, zašto smo morali tako dugo čekati na vaš koncert?
Oliver: Ej, ćao. U, je, ili je pitanje tako sročeno, ili smo vam stvarno nedostajali. Ako jesmo, nismo imali pojma, inače bismo već došli, vrlo rado, vi znate koliko vas mi gotivimo, koliko puta smo zajedno prošli svašta, delili dobro i zlo. Više dobro, na svu sreću.
Šta publika može očekivati od svirke, da li će svirka biti malo "žešća" nego ranije jer čini se da je KKN "učvrstio" svoj zvuk koji ima mnogo više distorzije nego ranije?
Oliver: Mislim da je i bez distorzije bilo žešćih svirki, ali istina, stvari idu svojim tokom, zvuk prati naše sazrevanje koje je pomalo usporeno, da ne kažem-zaostaje. Kao da smo do juče bili dečaci, kao da tek sad odrastamo, postajemo muškarci.
Vi ste na početku karijere eksperimentisali sa raznim žanrovima muzike. Da li je to bilo iz razloga što niste mogli da se odredite kojim ćete muzičkim pravcem krenuti ili ste težili ka nekoj originalnosti?
Oliver: Na početku smo uglavnom razbijali formu, trudili se da ne ličimo ni na koga, a muzika nam, kao rezultat takvog pristupa, zapravo nije ličila ni na šta. Mnogi su u tome, ipak, uočili kreativni potencijal i videli, odnosno primetili sviračke kvalitete benda, i mislim da im je bilo zanimljivije da nas prate u tom kontekstu nego da nas slušaju. Jer bili smo poprilično neslušljivi. Mnogo više nego kasnije, ili sad.
Da li osjećate da ste sada mnogo zreliji bend, iako ste popularnost stekli još u vremenu devedesetih, i da li se mora desiti neki klik kada bend osjeti da treba raditi ozbilnije i profesionalnije?
Oliver: Da, da, da. Apsoliman. Čini mi se da Vi znate odgovor na ovo pitanje, tako ste ga postavili. Zapravo, u njega je implementiran odgovor. Mogao bih samo potvrdno da odgovorim, ali hajde da dodam i to da nam u početku stvarno ništa nije bilo važno osim zezanja i rada na nekoj šatro virtuoznosti, u stvari klinačkoj, jer loženje na tu početničku virtuoznost je samo po sebi infantilno, a kasnije nam je postajalo sve jasnije da je važnije i zahtevnije napraviti dobru stvar, na primer. Isto kao i to da bend treba da zvuči kao jedinka, a ne kao nekoliko pojedinaca koji se lože da dobro sviraju.
Da li je danas muzička scena mnogo oskudnija nego ranije? Čini se da su mnogi sastavi i muzičari prestali s radom jer nisu vidjeli smisao u bavljenju muzikom?
Oliver: Ne mogu da kažem da je oskudna scena. Pitanje smisla se, doduše, uvek postavlja i zavisi od motiva i razloga zbog kojih je neko uopšte počeo da se bavi muzikom. Ako se od starta ložio da bude slavan, ili zaradi lovu, ili šta ti ja znam, leči neke komplekse a nema talenta, onda je verovatno veoma brzo došlo do toga da ne vidi smisao. Takvi ili odustanu od muzike, ili odustanu od ove muzike i idu u narodnjake i tako to. A sigurno ima i dosta onih koji pomisle da je pametnije da se bave nečim drugim, ili smatraju da imaju neki bolji izbor. Mislim, ko zna iz kojih sve razloga ljudi prestaju da se bave muzikom. To su sigurno mnogi, raznorazni razlozi. Nama je bilo važno zezanje i muzika koja nas radi. Nikakve nuspojave nas nisu zanimale. A vremenom su i one počele da se javljaju. Mada smo mi baš bili klinci kad smo počeli. Već dugo radimo ono što volimo, a nije baš da se samo krpimo od toga. Za nas bi obrnut scenario bio nemoguć. Mislim da bismo, kao što je bilo nekad, pre gladni svirali ono što volimo, nego siti svirali ono što nam je odvratno. Prema tome, verovatno se u većini slučajeva ovom muzikom ovde bave oni kojima je važna muzika. Kad osete da su se ispucali, kad ih savlada umor, godine, bolest, tada možda nestaje i smisao. A možda ni tad.
Jedno vrijeme je i KKN pauzirao. Šta ti daje energiju da se i dalje baviš muzikom?
Oliver: Pa to! Bavljenje muzikom, ljubav prema muzici, ljubav prema ljudima koji nas podržavaju, uživanje, želja da napravimo i pružimo nešto dobro. Ja osećam i to da mi je važno da ne razočaram nikoga ko veruje u mene. A i mora od nečega da se živi. I to gospodski, povremeno. Ne volim da se kurčim, a ni da se hvalim, takav sam se rodio, a život mi je 100 puta dokazao da imam mnogo više osnova da se kurčim od mnogih koji se kurče, ali ne kurčim se, to me ne zanima, neka u kurčenju uživaju oni koji vole da se kurče, ja uživam u onome što je meni gotivno.
Gdje vidiš sebe za petnaestak godina, da li misliš da ćeš se i dalje baviti muzikom?
Oliver: Ne znam, i ne smem da govorim o tome, radi uroka, popio sam par nok dauna u poslednje vreme, poljuljano mi je zdravlje, a nisam vidovit, mogu samo da se nadam da će sve biti ok i da se čuvam, i da čuvam sve oko sebe, i oni mene, valjda, kako ko. Samo bi bilo dobro da uvek mogu da doziram piće kako treba, ili da bar povremeno mogu bez pića. Ponekad me uplaši način života. Problemi sa spavanjem i dnevnim ritmom. Takodje bi bilo lepo da ima više brige i obzira, ali nema uvek, nažalost, čovek u jednom trenutku shvati ko su mu prijatelji i jedino dobro za njega je da se prema ljudima postavi u skladu sa tim. Mnogi te samo koriste. To ne mora da bude isključivo loše ako postoji neki reciprocitet, fer plej. Ali kada ti postane jasno da nekoga suštinski baš zabole za tebe, a stvari se uvek nameste tako da te cima baš kad mu nešto treba a ne nudi ništa zauzvrat, to je vrlo indikativno, ne verujem da je slučajno, i tada treba postaviti stvari na svoje mesto. Energetski vampirizam treba izbegavati bez griže savesti.
Imali neki posao koji bi mogao da radiš kada ne bi bio pjevač i autor benda KKN?
Oliver: Pisanje. Nadam se.
Šta i je muzika dala a šta oduzela?
Oliver: Da bih tačno odgovorio na ovo pitanje, trebalo bi da imam mnogo više dara za matematiku.
Koji bi bio tvoj savjet za mlade muzičare?
Oliver: Ko sam ja da delim savete. Verovatno bi većina njih mogla da savetuje mene. Neki mladi muzičari su to već radili. Muzičarke, preciznije. Ja samo mogu sve da ih zamolim da se čuvaju.
Da li misliš da je bend porodica i šta je najbitnije da bi bend funkciorisao?
Oliver: Kako za koga. Ja sam, recimo, nekada bio mnogo otvoreniji prema bendu, ali fidbek je često bio takav da se to menjalo. Mislim da nismo bliski onoliko koliko sam nekada želeo i zamišljao da treba da budemo. Ali uglavnom smo u korektnim odnosima. Odnosi su najvažniji za opstanak benda, ali po prirodi su komplikovani i umeju da budu teški, posebno na temu raznih obzira, razumevanja, istinskog prijateljstva, itd. Ipak je u pitanju posao, uglavnom se nešto računa, jbg. Naš bend uspeva da održi dobre odnose, više ili manje uspešno.
Koliko ima istine u tome da je rokenrol seks i alkohol i da bez poroka ne možeš sebe zvati rokerom?
Oliver: Nisam bez poroka od kad sam u bendu, tako da ne znam. A ne znam ni da li sam roker. Neki autoriteti su mi rekli da sam rokenroler, tako da za to verovatno možemo da kažemo da je na mestu. Ali, mislim da je u rokenrolu glavna muzika, da je ona početak i kraj, alfa i omega. Poroci dolaze, menjaju se, nestaju, priče mogu da se pričaju do sutra, ali bez muzike koja stoji iza tih priča, te priče su prazne.
Da li je rokenrol ustvari način života?
Oliver: Pa jeste. Ali bez muzike ne postoji. Svejedno da li je slušaš ili praviš, rokenrol je muzika. I dobro zezanje. Život bez muzike i zezanja je smrt.
Planovi KKN.
Oliver: Planovi su konstruktivni, ali jedan Petronije Arbitar je rekao:” ne treba se oslanjati na sopstvene planove, jer sudbina ima svoj račun.”
